DRUŠTVO KULTURA

Slađana Božić, prelepa pesnikinja i jedina žena učesnik „Kosidbe na Rajcu“

Predstavljamo Slađanu Božić, pesnikinju i jedinu ženu kosača na velikom takmičenju “Kosidba na Rajcu”.

Foto: Privatna arhiva

Rođena je 1971. godine u Aleksincu, a odrasla u obližnjem selu Bovan u okruženju dede i babe koji joj usađuju ljubav prema selu i narodnoj tradiciji, a pošto od nečega mora i da se živi pod uticajem svojih najbližih ostaje da živi na selu baveći se poljoprivredom.

Foto: Privatna arhiva

Član je udruženja žena “Jezero” Bovan i crkvenog odbora od 2016. godine. Izdvojila se kao jedina žena kosac na velikom takmičenju “Kosidba na Rajcu”. Sa svojim udruženjem učestvuje na mnogim takmičenjima širom Srbije na kojima predstavljaju najstarija srpska jela, običaje i druge vrednosti svoga kraja.

Foto: Privatna arhiva

Za Slađanu je od neprocenjive vrednosti tradicija njenog kraja, kao i očuvanje srpske kulture, pravoslavne duhovnosti i običaja.

U slobodno vreme ne gleda turske serije i rijaliti programe, nego svoja osećanja pretače u pesme. U njima piše o ljubavi, o tužnoj sudbini srpskih sela koja postepeno ostaju pusta i nestaju, a neretko se oproba i u šaljivim temama.

Slobodno se može reći da je dostojni naslednik Dobrice Erića i velika joj je želja da upozna velikog narodnog pesnika koji joj služi kao uzor.

Foto: Privatna arhiva

Njeno pisanje nije ostalo nezapaženo, osvaja i nagrade na pesničkim konkursima. Najnovija je drugo mesto na pesničkom konkursu “Čuvara Mojsinjske svete gore“, na temu nesrećne ljubavi Vovode Prijezde od Stalaća i njegove ljube vojvotkinje Jelice. U jakoj konkurenciji, gde je prvo mesto osvojio naš eminentni pisac i pesnik Veselin Dželetović, Slađana je delila drugo mesto sa našim priznatim višestruko nagrađivanim piscem i novinarem Mihajlom Medenicom.

Slađana Božić je pesnikinja čista srca i žuljevitog dlana, sa osmehom na licu, patrijarhalno vaspitana da uvek postavlja duhovne iznad materijalnih vrednosti nastavljajući tradiciju, čuvajući srpske običaje i ognjišta.

JECAJI MORAVE

Ispričala hladna reka

priču što se zbila davno.

Da je mogla toga dana

ne bi tekla vodoravno.

Kroz vekove ona teče

al joj srećno nije lice.

Pred očima stalno vidi

smrt Prijezde i Jelice!

Iz daljine videla je

zagrljeni kako stoje.

Jedno drugom zaklinju se

kako smrti se ne boje!

„Moj vojvodo od Stalaća

ljubav se životom plaća“.

„Uvek sam ti verna bila

sa tobom sam sve delila“.

„Ja sam reku izabrala

jer sam tebi ljubav dala“.

„Nek mi reka sad presudi

nego Turčin da me ljubi“.

Zaplakala tužna reka

zbog sudbine što ih čeka.

Ruke svoje raširila

dvoje mladih zagrlila.

Sve je tog trenutka stalo

čak i nebo zaplakalo.

Jedna ljubav ugašena

al živeće uspomena.

Prolaze joj tako dani

začas cela večnost mine.

Još ponekad u svom huku

čuje krike sa zidine .

Nesrećna je ova reka

nesrećna je u svom jadu.

Svima priča ovu priču

o Stalaću tužnom gradu.

 

Autor: Slavica Jovanović,

novinar i književnik

Ostavite komentar