EKONOMIJA

Danijela Ružičić: Politika štednje na grbači naroda ili ubijanje bez ispaljenog metka

Danijela Ružičić: Politika štednje na grbači naroda ili ubijanje bez ispaljenog metka

Ubijaju nas bez ijednog ispaljenog metka

Danijela Ružičić: Politika štednje na grbači naroda ili ubijanje bez ispaljenog metka

U Osmanlijskom carstvu imali smo poreze i namete koji je u početku bivao sve manji, da bi se tokom vremena povećavao. Drugim rečima, imali smo harač. Danas u 21. veku imamo savremeni oblik harača koji je počeo da uzima sve više maha, jer prostora za to uvek ima, sve dok u Srbiji živi oko 7 miliona stanovnika.

Piše: Danijela Ružičić

Prvi namet koji je već udario na novčanike jeste smanjenje penzija i zarada u javnom sektoru. Teret krize u ovom slučaju najviše snose penzioneri što je socijalno osetljivo i nepravedno. Vlada Republike Srbije ovim potezom direktno štiti bogate i udara na najsiromašniji deo društva.

Drugi namet jeste porez na imovinu. Građani Srbije po drugi put u kratkom roku moraju skoro duplo više da plaćaju porez, pa se čak dešava i to da što je zgrada starija plaća se veći iznos nameta. Ovo je direktna posledica novog Zakona o porezu usvojenog pre nekoliko godina.

Treći namet je bilo neopravdano povećanje cene električne energije za 12%. Nije istina da je MMF doneo ovu odluku. Vlada predlaže mere za uštede, a MMF je samo tu da prihvati ponuđeno. Postavlja se jedno sasvim logično pitanje, da li je demokratski da manjina eksploatiše većinu? Zašto se ne određuje cena električne energije prema realnoj ekonomskoj situaciji i životnom standardu građana. I naravno to nije sve, povećanje cene električne energije dovešće neminovno do lanca novih poskupljenja i cena, a najpre životnih namirnica.

Harač će samo dalje produbiti recesiju u kojoj se nalazimo. Izlaz iz mraka na ovakav način nije moguć. Ekonomska politika mora da podstiče potrošnju, pre toga svakako proizvodnju, a ne štednju. Mi danas u Srbiji imamo paradoks štednje. To direktno znači siromašan će postati još siromašniji ili socijalni slučaj, a bogatiji sve bogatiji. Ekonomska politika štednje umesto potrošnje dovešće do bankrota. Rešenje je pokrenuti razvoj privrede, o kojoj niko ne govori.

Poznati ekonomista Pol Krugman jasno govori o tome da se oporavak može postići sa velikom lakoćom, treba samo znati da se preokrene politika “stezanja kaiša“ i da se privremeno podstakne potrošnja. Krugman čak i kaže, zaboravite silne priče o dugoročnim problemima za koje nema kratkoročnog rešenja – to možda zvuči dubokoumno, ali nije!

Dok nama Vlada govori o “čarobnom“ razvoju, pozivam sve da nam predstave te mere, a ima ih mnogo, dok mi malobrojni dok to dočekamo bićemo verovatno u “emocionalnoj napetosti“, jer pre toga zahtevam tri obavezna uslova: znanje, poštenje i dostojanstvo!

Politika štednje, stezanje kaiša, politika štednje, stezanje kaiša…. su toliko popularne fraze u Srbiji, uz poneki glas ili glasić da to baš i nije najpametnije sa stanovišta ekonomske politike. Ali, čini mi se da još nigde nisam pročitala ili čula realno objašnjenje na kakvu se štednju misli, gde i kako štedeti. Protivnik sam takve politike štednje!

I zaista je logičan stav protivnika politike štednje da besomučna štednja stvara začarani krug ‘štednja – smanjenje potrošnje – smanjenje proizvodnje i prometa – smanjenje ekonomske aktivnosti – smanjenje zaposlenosti – smanjenje primanja – štednja’, iz kojeg se čini da nema izlaza, jer se spiralno spušta nivo ekonomske aktivnosti i BDP-a! Na tome se zasniva politika štednje na srpski način.

Istovremeno dok se tako vrtimo u krug, zaduženost države raste, što dodatno otežava privrednu aktivnost, i to dodatno produbljuje krizu. Ali, zašto mi ne bi tu opštu-politikantsku frazu – politiku štednje, malo detaljnije raščlanili i pogledali gde se to previše troši, jer je logično da se treba štedeti tamo gde se previše troši, a ne tamo gde se “diše na škrge” – (građani Srbije)

Prema raspoloživim podacima, jasno je da građani Srbije štede koliko mogu i koliko misle da je razumno štedeti, a da se danas “ostane živ”. Pa, gde je onda taj famozni izvor troškova, radi kojih bi trebali svi građani štedeti? Odgovor se nameće sam po sebi. Nisu Srbi nerazumni ljudi koji troše “bezveze” na sve i svašta, već nešto nije u redu sa potrošnjom uzrokovanom razbacivanjem sa novcem i neznalačkim vođenjem države. I zato bi ubuduće politička oligarhija Srbije trebala umesto opšte fraze – politika štednje, morala da koristi preciznije određenje – Politika štednje na onim mestima gde država troši planirani novac neracionalno, nerazumno, rasipnički, a vrlo često i kriminalno.

Prema tome, valja odmah reći da to nisu mesta poput penzija, plate lekara i medicinskog osoblja, plate policajaca, prosvetnih radnika, vojnika, već sva druga mesta u državnoj administraciji, koja je predimenzionirana za zemlju naše veličine, a trostruko neefikasnija od uobičajene efikasnosti takvih administracija u svetu oko nas. To su i ona mesta gde se novac rasipa bez kontrole i potrebe, kao što su razni podsticaji, pokrivanje dugova neuspešnih privatnih “preduzetnika” na primer kroz predstečajne nagodbe tipa – ‘ne brini kume, sve će to narod pozlatiti’, na davanje garancija privatnim i javnim preduzećima za kredite za koje se “iz aviona” vidi da ih niti mogu, a niti su mislili da ih vraćaju, pa to mora plaćati država, zatim na kupovine automobila bez potrebe i opravdanja, na javnim nabavkama gde se roba i usluga preplaćuje ponekad i dvostruko ili trostruko, pa zatim organizovana potkradanja, itd…

Eto, zaključak bi mogao biti sledeći: Da, treba štedeti, ali tamo gde se rasipa, a ne tamo gde malo ili ničega i nema. Dakle, štednje prvenstveno treba da se odnosi na funkcionisanje državne administracije i birokratije, na olakoj potrošnji po ministarstvima i olakom “probijanju” troškova, kao da je to novac nečije tuđe države, a da sve to prolazi bez sankcija i procesuiranja. Jer zašto uvek narod treba da “steže kaiš”, dok tamo “gore” onima koji propovedaju narodu štednju, rastu stomaci…, pa moraju bušiti nove rupe na pantalonama da bi ih mogli zakopčati oko ogromnih stomaka?

Do kada više ta štednja na grbači naroda, dok sa druge strane imamo rasipanje na birokratiju, administraciju, korupciju, političke stranke, užu i širu familiju…?

Odgovor na krizu nisu manje penzije, manje radnih mesta u realnom sektoru, manje zdravstvene zaštite, manje besplatnog školovanja, manja briga o onima kojima je pomoć zaista potrebna, već u ograničavanju bezgraničnog rasipanja onih koji smatraju da narod stvara i doprinosi samo iz jednog, jedinog razloga – da bi oni mogli trošiti. Odgovor na krizu se nalazi u njima i u njihovom nestručnom, nemarnom, i štetočinskom činjenju i nečinjenju onoga što bi trebalo.

Izvor: ruzicicdanijela.wordpress.com

Ostavite komentar