EKONOMIJA POLITIKA SRBIJA SVET

Interpol i nostalgija za plazmom

Interpol i nostalgija za plazmom

Verovatno bi vest da su Slovenija, Hrvatska, Makedonija i Crna Gora glasale protiv prijema Kosova u Interpol bila shvaćena kao još jedan crnohumorni izveštaj nekog satiričnog portala. Naravno da zvaničnici novostvorenih država, patrljaka nekadašnje tranzitne tvorevine zvane Jugoslavija, nisu propustili još jednu priliku da se u međunarodnoj areni naročito istaknu protiv interesa Srbije.

Dakle, na razvalinama bivše Juge ništa novo. S overenom smrtovnicom i uzavrelim strastima, ideja jugoslovenstva postala je od početka devedesetih godina zemlja Nedođija s krvavim tragovima, koju zauvek treba izbaciti iz naših sećanja, jer smo se valjda i mi, i svi oni, uverili da je ludost da narodi koji govore istim jezikom, sa sitnim govornim manama, ponovo žive u bilo kakvoj zajednici. Da, to je nemoguće, ali je i jedino logično! Ali ta čudna nauka, zvana logika, sada je zabranjena i za nas i za njih!

Ovom konstatacijom rizikujem da ispadnem glup u društvu, ali je i taj osećaj blagotvoran u odnosu na cinizam Volfganga Petriča koji je izjavio da će samo u jedinstvenoj Evropi Srbi biti ujedinjeni, te je potrebno izbaciti iz naših ludih glava multietničke ideje kakva je bila Jugoslavija. Takvi tipovi su želeli da nas ubede da je sve bio loš san i uspeli su u tolikoj meri da bi svaki glas u korist Srbije, od strane bivše braće, bila nacionalna izdaja novonastalih političkih elita i njihovih novih poglavica.

Izbori završeni, "i dalje – strah" u Bosni i Hercegovini
Zvanični rezultati: Dodik, Džaferović i Komšić u Predsedništvu BiH Foto: Screenshot

Ironija je da je Bosna i Hercegovina jedina od zemalja iz jugogalaktičke unije koja lebdi balkanskim univerzumom glasala protiv toga da Tačiju, Haradinaju i Veseljiju iz Dubaija stignu značke Interpola. Ali ta dejtonska tvorevina koju su stvorili Amerikanci kao posleratnog dr Džekila, koji se po potrebi može pretvoriti u mister Hajda, poseduje i sastojak Republike Srpske. Nije ništa novo reći da bi njen šef Milorad Dodik, odskora član Predsedništva BiH, podržao svaku odluku Beograda, pa čak i kada bi se s ove strane Drine odlučilo da umesto u EU Srbi peške krenu na Mesec.

Apsurdno je nešto drugo. Da je tokom operacije „Oluja” proterano oko 250.000 Srba, dok glavnokomandujući te operacije, oslobođeni haški optuženik Ante Gotovina, nekadašnji konobar-podnarednik Legije stranaca, sedi u kabinetu predsednice Hrvatske Kolinde Grabar Kitarović, kao savetnik za odbranu i nacionalnu bezbednost, dok se neoustaštvo promoviše kao poželjno društveno ponašanje. Ne pušta li, uostalom, predsednica Kitarović svojoj dečici Tompsonove pesme, umesto uspavanki?

Međutim, u novom političkom rasporedu snaga u Bosni, izborom građaniste Željka Komšića za predstavnika Hrvata u Sarajevu, Dodik postaje opunomoćeni i dragi advokat Hrvata u BiH. Nije se to, naravno, dogodilo zbog iznenadne ljubavi Srba i Hrvata na tom parčetu Andrićeve zemlje utopije, već zajedničkih interesa koji Mileta, donedavno remetilačkog faktora unitarne Bosne, mogu pretvoriti u njenog istinskog, poslednjeg čuvara. Takva teza zvuči kao politička naučna fantastika, ali pričekajmo da vidimo kraj bosanske sage.

Kosovo, posle diplomatskog kraha u borbi za članstvo u Interpolu, ponovo bukti, zbog iracionalnih poteza prištinskih vlasti koje ponovo mogu razgoreti strašan regionalni požar, ali ko bi rekao da u senci nezabeležene carinske objave rata protiv Beograda, upada specijalnih jedinica ROSU na sever i licemernog ponašanja njihovih pokrovitelja, postoji nešto veoma ukusno i slatko, kako za Srbe, tako i za Albance. S omiljenim dečjim keksom „plazma” odrastali su i jedni i drugi. I nikako da ga se odviknu, pa su dvojica mladih Albanaca napravili duhovit video-klip u kojem broje silne evre kako bi istrgovali tajanstvenim teretom. Nisu kupovali „kalašnjikov”, već kutiju „plazme”.

Naravno da keks koji se proizvodi u Požarevcu, pa čak i ako se umoči u mleko, neće vratiti Kosovo u Srbiju, niti će pokrenuti dijalog Beograda i Prištine. Teško je očekivati i da će dovesti do političkog kompromisa, ali treba pohvaliti dvojicu mladih Albanaca na hrabrosti. Usudili su se da, bez maski, iskažu plazmanostagiju. Nadam se da zbog tog osećanja, tako bliskog jugonostalgiji ili jugotragici, kako vam drago, neće goreti na lomači.

Srbija je, podsetimo, jedna od prvih zemalja koja je priznala Makedoniju po njenom ustavnom imenu i, za razliku od Bugarske i Grčke, članica EU i NATO-a, nema nikakve teritorijalne i identiteske pretenzije prema našem južnom susedu. Kako je uzvratilo Skoplje? Među prvima je priznalo nezavisnost Kosova i glasalo za prijem Kosova u Unesko. Ni oko Interpola nisu imali nikakve dileme, poput našeg drugog oka u glavi, zbog kojeg nam se čini da se osećamo razroko. Za Mila Đukanovića, pesnik Matija Bećković predstavlja opasnost za nacionalnu bezbednost, dok vođe Kosova, čije su biografije ispisivali Karla del Ponte i Dik Marti, treba da se uključe u međunarodnu organizaciju za borbu protiv organizovanog kriminala i terorizma.

Da li je onda infantilno podsećati na bilo kakav oblik jugonostalgije ili njen mutirani oblik, poput plazmanostalgije, u predelima gde se u pravilnim istorijskim razmacima grlimo i ubijamo, pa tako ukrug, dok sa strane stoje tipovi poput Petriča i njegovih klonova koji se naslađuju našim verovanjem da je Aristotel, tvorac te jeretičke logike, shvaćen kao investitor s Kipra koji se ne nalazi na Interpolovoj poternici? Verujem da jeste, sve dok je ljudi poput zagrebačkog novinara i pisca Igora Mandića koji tvrdi da je raspad zemlje, kao poslednjeg ostatka socijalističke misli na Istoku, bio posledica goleme snage raznih agentura i kapitala. Stari momci poput Igora polako odlaze, njihova reč nema nikakav politički uticaj, ali vredno je podsetiti neke nove klince da takvi likovi još postoje. Niko ne nervira mentore naših tragedija kao oni!

Autor: Aleksandar Apostolovski

Izvor: Politika  Foto: Ilustracija

Ostavite komentar