Takmičenje u laganju od Dunava do Tise i nazad, preko fruškogorskog tunela

Kineski tuneli kroz Frušku goru, arapski zajmovi i druge bajke

Žestoka konkurencija za najbesmislenije obećanje o navodnjavanju.

Foto: Screenshot/ agencije

Priče o spektakularnom navodnjavanju poljoprivrednog zemljišta i velikim prinosima koji će potom uslediti – jedne su od, pored brojnih drugih, omiljenih mantri naših političara. Nije problem samo u tome što su to prazna obećanja, već je problem i u nedostatku elementarne logike i stručnosti. Ne samo što već postoje melioracioni sistemi koji su potpuno zapušteni, pa bi ulaganje u njih bilo isplativije nego građenje novih, već i navodnjavanje samo po sebi ne predstavlja rešenje, i nije isplativo po definiciji, pogotovo ako postoji još bezbroj nerešenih problema u poljoprivredi…

Kada bi se organizovalo takmičenje za najbesmislenije obećanje Vlade Srbije i njenih ministara, izjava Zorane Mihajlović o tome kako se razmišlja o gradnji tunela za navodnjavanje koji bi povezao Dunav i Srem, sigurno bi dospela na pobedničko postolje.

Ministarka je pre izvesnog vremena, u razgovoru sa delegacijom kompanije CRBC (China Road and Bridge Corporation) o izgradnji brze saobraćajnice Novi Sad-Ruma, to jest Fruškogorskog koridora, najavila i taj projekat za navodnjavanje. Za nju i druge članove Vlade, pretpostavljamo – genijalan, ali zdravom razumu nejasan: zašto kada su Dunav i Srem odvajkada povezani, zašto kada Srem može da se navodnjava i iz Save, zašto tunel kroz planinu kad može po ravnom…?

Možda bi joj u takmičenju za najveću besmislicu, da je i dalje u Vladi Srbije, jak suparnik bio nekadašnji ministar poljoprivrede Dušan Petrović, koji je razrađivao plan o navodnjavanju više od milion hektara, a ti veliki radovi trebalo je da krenu 2012. godine.

Navodnjavanje lažima: I Aleksandar Vučić se uključio u trku za najbesmislenije obećanje o navodnjavanju (Foto: Beta/Miloš Miškov)

U trci bi svakako bio i Aleksandar Vučić. Ovaj takmac je, kao prvi potpredsednik Vlade Srbije, 2013. godine imao plan: „Srbija će za desetak dana dobiti prvih 100 miliona evra iz Abu Dabi fonda za navodnjavanje. Reč je o kreditu na 20 godina, sa pet godina grejs periodom, i kamatom od 2,5 odsto. Kreditom će se pokriti 25.000 hektara zemljišta najmodernijom opremom za navodnjavanje”, govorio je tada Vučić.

Od plana Dušana Petrovića nije bilo ništa, a Vlada Aleksandara Vučića ima još priliku da genijalni naum realizuje, ali ako nastavi na tome da radi kao dosad – ni od toga neće biti ništa. Za početak, ne bi bilo zgoreg da barem neko zna nešto više o tome ili da se posavetuju pre nego što počnu da daju izjave. Šta se zapravo gradi, gde su projekti, koje će se njive navodnjavati, čijim parama, treba li nam to, hoće li se u Vladi dogovoriti oko toga ko ća nam njive zalivati – Kinezi ili Arapi…?

O zajmu iz Abu Dabi fonda slušali smo i 2015, kada je Ministarstvo poljoprivrede kazalo da predstavnici srpske vlade dogovaraju dinamiku i povlačenje 100 miliona dolara kredita. Tada je, rečeno je u Ministarstvu, urađena studija izvodljivost i razvoja navodnjavanja u poljoprivredi Srbije – I faza. Lista projekata iz Studije izvodljivosti Razvoja navodnjavanja u poljoprivredi Srbije – I faza sa tenderskom dokumentacijom tad je bila u Abu Dabiju i čekalo se njeno odobravanje. Kako su objašnjavali nadležni, čekalo se samo zeleno svetlo za zajam za navodnjavanje 28.000 hektara.

Od tada do početka ove godine arapski kredit za zalivanje srpskih oranica gotovo da se nije pominjao, da bi aktuelni ministar Branislav Nedimović kazao da će krajem januara 2017. biti raspisani tenderi za 14 projekata, a da će izgradnja sistema biti finansirana iz kredita Abu Dabi fonda.

“Negde oko 22.000 hektara novog zemljišta biće navodnjavano. Imamo 11 lokacija na prostoru Vojvodine, kod njih je najveća površina koju će se kasnije navodnjavati. Imaćemo sistem u Mačvi, kod Šapca, zatim prostor oko Pančevačkog rita”, rekao je Nedimović, to jest ponovio ono što je pre par godina pričao Vučić, pa njegov savetnik Dragan Glamočić

Vizija Jožefa Kiša saplela se o devedesete u Srbiji

Elem, godinama slušamo o raznim projektima, kreditima i nasušnoj potrebi da zalivamo desetine hiljada, pa i milione hektara. Neće biti zgoreg ako pomenemo da je 1791. godine bečki dvor za samo deset dana odobrio čuveni plan inženjera Jožefa Kiša o spajanju Dunava s Tisom, kanalom dugim 100 kilometara. Kiš je pre 225 godina počeo kopanje sistema velikog kanala i stvorio uslove da u Vojvodini ispliva najkvalitetnija zemlja. Dogovor naših ministara, Kineza, Arapa i ko zna koga još, sa druge strane, čekamo godinama…

Nije zgoreg podsetiti i na izgradnju Hidrosistema DTD.

“Najveći graditeljski poduhvat u Vojvodini, sistem Dunav-Tisa-Dunav započet je izgradnjom osnovne kanalske mreže 1957. godine i trajao je do 1977. Mreža magistralnih kanala ovog sistema duga je 930 kilometara, od toga je plovno 600,6 kilomatara, povezuje 80 naselja i protiče kroz sve veće industrijske centre Vojvodine. Omogućuje navodnjavanje oko 500.000 hektara i odvodnjavanje 1.060.000 hektara. Sistem otvorenih melioracionih kanala dug je 13.870 kilometara”, navodi Dragomir Jankov, autor knjige Vojvodina, propadanje jednog regiona.

Kanal DTD: Vojvodina ima 22.000 kilometara kanalske mreže, a svega nekoliko desetina kilometara je očišćeno

Nažalost, DTD odavno ne funkcioniše kao što je funkcionisao u svojim najboljim vremenima – do 1988, do kada je, uz redovno održavanje, odvodnjavano oko million hektara (što mu je bila osnovna funkcija).

Da li je, imajući sve to u vidu, a znajući i da se ne isplati navodnjavanje svih kultura, te znajući da postoje i druge mere za podizanje prinosa, potrebna izgradnja tunela kroz Frušku goru ili pak celog sistema uz velika zaduživanja kod stranih investitora?

– Kopanje vodnog tunela i megalomanski projekti su Potemkinova sela. Imamo osnovnu mrežu za navodnjavanje. Kanal DTD je osnovna žila kucavica koja spaja Bačku i Banat i njegova je osnovna funkcija bila da ublaži visoke vode Dunava. Druga mu je funkcija da bude plovan, a treća navodnjavanje – objašnjava u razgovoru za VOICE agrarni analitičar Milan Prostran. – Tih bočnih kanala je prepuna Vojvodina, samo su oni zamuljani. Vojvodina ima 22.000 kilometara kanalske mreže, a svega nekoliko desetina kilometara je očišćeno. Najveći problem kanalske mreže u Vojvodini zapuštenost i zagušenost.

Danas se, veli Prostran, prema popisu poljoprivrede u Srbiji iz 2012. godine, navodnjava oko 99.000 hektara, a ukupna površina poljoprivrednog zemljišta je 3,8 miliona hektara.

Srbija je, podseća, pre kriznih godina imala 147.000 hektara pod navodnjavanjem.

– Kada bismo se vratili u skorije vreme na to, kada bismo uspeli da sisteima pokrijemo tih 50.000 hektara, bio bi to ogroman uspeh. Ali, to je pitanje kojim se ozbilno moramo pozabaviti. Navodnjavanja nije jedini izlaz u agaru Srbije. Ono je smisleno samo u uslovima visokovrednih biljaka, a navodnjavanje bez organskog đubriva, bez stajnjaka je praktično mera koja može da upropasti deo zemljišta. O kakvim tunelima sada pričamo? Nama je najlakša i najsiplativija investicija da očistimo kanalsku mrežu ne samo u Vojvodini već i u centralnoj Srbiji – kaže Prostran podsećajući na to da su postojali sistemi za navodnjavanje u Mačvi, da je Morava je bogomdana za njih… – Kanalsku mrežu smo finansirali svojevremeno kreditom Svetske banke, gradeći sistem DTD, gradeći projekat Morava 1, Morava 2 i, ako govorimo o Kosovu, projekat Ibar-Lepenac. Ta izgradnja trajala je od početka sedamdesetih do 1986. godine. Bila su to tri moćna sistema, a u međuvrenu su građeni bočni kanali.

Puna usta vode, a zalivamo na naftu

Potrebe za navodnjavanjem svakako postoje, postoje i potencijali, ali nisu iskorišćeni uglavnom zbog ekonomskih nemogućnosti, tek manjim delom zbog tehničkih manjkavosti. U prethodnom periodu najveći kamen spoticanja bila je preskupa oprema. Međutim, stručnjaci ukazuju i na drugi aspekt, to jest pitanje šta sejati na njivama koje se navodnjavaju, kome prodavati te proizvode i po kojoj ceni. Prosto, ako je cena poljoprivrednih proizvoda niska, ulaganja u navodnjavanje nemaju adekvatnu nadoknadu. Može se, recimo, dogoditi da se na zalivanim površinama ostvari i dostruko veći prinos, a da proizvođaču ne donese profit jer su cene na tržištu nepovoljne.

Vojislav Malešev: Svima su puna usta navodnjavanja, a niko ne kaže kako navodnjavamo najskupljnim energentom – naftom (foto: Medija centar Beograd)

– Niko ne razmišlja o tome. Svima su puna usta navodnjavanja, a niko ne kaže kako navodnjavamo najskupljnim energentom – naftom. Ne možemo da navodnjavamo na struju zato što je dovođenje struje do parcela velika procedura i mnogo košta. Takođe, još uvek se kod nas priča o bio-obnovljivim izvorima energije, a znamo da stočarstva nema, što znači da ne možemo uklanjati biljne ostatke sa parcela i navodnjavati jer ćemo tako za deset-petnaest godina napraviti pustinju od naših oranica – ukazuje u razgovoru za VOICE poljoprivrednik iz Kaća Vojislav Malešev. – Priča o navodnjavanju je toliko kompleksna da i mi seljaci vrlo oprezno prilazimo tome, a političarima koji daju izjave o tome bolje je da ćute.

Malešev postavlja pitanje kako i zašto bi se navodnjavala pšenica koju posle ratari prodaju za 15 dinara. Zna se šta se navodnjava – voće, povrće i ono što je isplativo, napominje, i dodaje da niko ozbiljan nije ušao u takve proizvodnje bez sistema za navodnjavanje.

Pšenicu i kukuruz navodnjavati je promašena investicija, slažu se naši sagovornici. Lane su vojvođanski proizvođači imali i 17 tona suvog zrna kukuruza po hektaru, na čemu nam mnogi mogu pozavideti, a godina je bila takva da je trebalo odvodnjavati, a ne navodnjavati. Pšenica je u Vojvodini iznela i deset tona u suvom ratarenju. Ako političari kažu da uz navodnjavanje iz arapskih kredita mogu da budu četiri puta veći prinosi – sa 40 tona pšenice po hektaru potukli bismo istorijske svetske rekorde. Bili bismo svetsko čudo. Ako je tako, hajde da kopamo tunele ispod Fruške gore.

Autor: Slađana Gluščević, Izvor: VOICE

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *