13. marta 1995. godine je u 72. godini umro Mija Aleksić

Mija Aleksić, veliki pozorišni i filmski glumac,  preminuo je u svojoj 72. godini u Beogradu, na današnji dan 1995. godine

U znak sećanja na legendarnog glumca, prenosimo vam sa sajta Piplmetar, prošlogodišnji intervju sa njegovim sinom Veliborom.

MOJ OTAC MIJA ALEKSIĆ: Tata me je učio da budem vredan i pošten, nije želeo da budem GLUMAC!

Velibor je sin čuvenog Mije Aleksića (1923-1995), glumca bez kog srpska kinematografija ne bi bila zaokružena celina i komičara koji je Srbe naučio da se smeju.

U jednom intervjuu govorio se o svom ocu.

– Ljudi ga pamte. Ne mogu da kažem da je zaboravljen. Puste svakog 12. marta na televiziji neki njegov film poput „Maratonci, trče počasni krug“, „Varljivo leto“ i „Tango argentino““ – istakao je Velibor za Kurir.

Mija Aleksić je, prema rečima njegovog sina, bio posvećen glumi.

– Pamtim oca kao svako drugo dete. Bio je predan poslu. Više je vremena provodio u pozorištu nego u kući. Učio nas je da budemo vredni i pošteni. Da ne tražimo preko hleba pogače i da negujemo osnovne porodične vrednosti i moralne kodekse – rekao je Mijin sin.

Mija Aleksić je voleo svoja dva sina, ali nije želeo da se bave glumom. Velibor kaže da mu se otac plašio da deca ne krenu glumačkim stopama.

Mija Aleksić sa porodicom
Foto: Privatna arhiva,

– Govorio nam je da je gluma težak posao. Plašio se da ne krenemo njegovim putem jer je smatrao da bismo bili u njegovoj senci. Međutim, nas nije zanimao taj posao – zaključio je sin Mije Aleksića Velibor, diplomirani inženjer pomorstva, i dodao:

– I samo jednom sam video da ima strah i tremu, kada je spremao monodramu „Daleko tamo“. Tada je imao nacrtanu kompletnu scenu na papiru i po tim nacrtima je preuredio dnevni boravak i do u detalja vežbao svaki pokret. Kada smo nakon predstave ušli u garderobu, bio je mokar do gole kože.

Velibor se osvrnuo na opus svog oca i naglasio za Blic da je prema njegovom mišljenju Mija Aleksić bio najbolji u „Čoveku iz hrastove šume“.

Foto: Wikipedia

Mija Aleksić je počeo da glumi na školskim priredbama, a debitovao je još kao gimnazijalac u Knjaževsko-srpskom teatru u Kragujevcu. Pukim slučajem je izbegao streljanje đaka 1941, a nakon rata brzo je postalo jasno da njegov talenat prevazilazi kragujevački teatar. U Narodnom pozorištu u Beogradu debituje 1949. ulogom stražara u Šekspirovom „Hamletu“, igraće i u Jugoslovenskom dramskom, Ateljeu 212 i na drugim scenama, a svakom novom rolom na televiziji i filmu osvajaće i publiku i kritiku.

– Znao je da se nosi s popularnošću i da zaštiti porodicu. Nije mu bilo teško da dâ autogram, ali kada bismo odlazili u restoran, nastojao je da bude okrenut ka zidu kako nas ljudi ne bi neprekidno uznemiravali. Na letovanju bi odlazio na pecanje, a kako bi mu stalno dobacivali, znao je da se naljuti – bacio bi štapove i ljutito rekao kako čovek ne može na miru ni da peca. Međutim, ljudi su se i tome smejali – kaže Velibor.

Pogledajte intervju Mije Aleksića, u kom se osvrnuo na 20. oktobar 1941. i streljanje u Kragujevcu, kom je prisustvovao i od kog se nikad emotivno nije oporavio.

Izvor: Piplmetar.rs

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *