GLASNIKOV MAGAZIN

Dejan Petković „Rambo“ – Legenda koja nije bila dobra za srpsku reprezentaciju

Kultni heroji: Dejan „Rambo“ Petković

Foto: flaemfoco.blogspot.com

Pisao: MILOŠ JOVANOVIĆ

Srbin koji je otišao u Brazil da igra fudbal i ušao u kuću slavnih brazilskog fudbala.

ME I PREZIME : Dejan „Rambo“ Petković

DATUM I MESTO ROĐENJA : 10.9.1972. Majdanpek

SPORT I POZICIJA : fudbal, „desetka“

KULT JE ZATO ŠTO JE … : Srbin koji je otišao u Brazil da igra fudbal i ušao u kuću slavnih brazilskog fudbala.

Hoćemo Ramba! Nećemo Ramba! Treba nam! Ne treba nam! Nemamo boljeg! Imamo boljeg! Mator je! Iskusan je! … i tako u nedogled. Ovako je, recimo, izgledala atmosfera u javnosti i među navijačima Srbije (i Crne Gore) pred odlazak na svetsko prvenstvo u Nemačkoj 2006. SCG je tada imala odbranašku, kohezivnu selekciju koju je sve vreme kvalifikacija efektno vodio Ilija Petković, barem dok negde tokom priprema nije sišao sa uma, pozvao svog sina da zaigra sa njima i tako najavio apsolutni debakl koji je očekivano usledio. Iako je taj tim dosta dobro igrao (tek dva gola primljena u celom ciklusu kvalifikacija), javnost je smatrala da Petku u selekciji fali još jedan kreativac. „Fantazista“, što bi rekli Italijani. A taj jedan je mogao biti upravo Dejan „Rambo“ Petković…ili, kako ga u Brazilu prosto zovu, Pet.

Do Rambovog vaskrsenja u reprezentaciji na kraju ipak nije došlo (navodno se Petković plašio da mu bivša desetka Zvezde ne pokvari hemiju u ekipi – neko drugi je na kraju to uradio umesto njega), ali interesantno je da to u krajnjoj liniji i nije nešto uticalo na njegovu reputaciju među Srbima. Priča o Petkoviću koji svojim majstorskim driblinzima i lucidnošću pravi razliku u tada još uvek plavom dresu ostaje jedna od velikih ŠBBKBB priča srpskog fudbala. Ono, međutim, što je sirova stvarnost i što su istorijske činjenice je da je Pet stigao da briljira u Brazilu kao verovatno nijedan Evropljanin pre njega. I zato je on kult.

Interesantno je ovde povući paralelu sa još jednim velikim fudbalskim umetnikom s južne pruge Draganom Stojkovićem Piksijem (Petkovićev otac je Nišlija). Obojica su prošli gotovo pa identičan fudbalski put – prvo „Real s Nišavu“, pa reflektori beogradske „Marakane“, pa neuspešna epizoda u velikom klubu (Marsej tj. Real), pa zajam u neki manji kolektiv (Verona tj. Sevilja i Santander) i onda neočekivan „terajte se bre, ja bih da igram“ potez i odlazak u nepoznato. Do te tačke, njihovi igrački životi bili su relativno slični. Ali tamo gde je „Pikse“ izabrao istok, Rambo je izabrao zapad – i 1997. godine otišao u Brazil.

Stranac koji dolazi u Brazil da igra fudbal, to vam, priznajte, zvuči kao pokušaj da izvezete kupus u Futog ili papriku u Leskovac. Ipak, Rambo se brzo snašao u Vitoriji, klubu iz severoistočne provincije Baija, gde je brzo postao prvotimac i zajedno uz velikog Bebeta osvojio dva regionalna prvenstva i brazilski Kup Severoistoka. To mu je dalo hrabrosti da ponovo proba u Evropi, pa je krajem devedesetih zaigrao za italijansku Veneciju. Vratio se posle svega par meseci, svestan da ga nigde neće ceniti kao u Brazilu. I bio je u pravu.

Odigrao je Pet još dobrih desetak godina u raznim brazilskim klubovima, i gde god se pojavio ostavio je veliki trag. U Flamengu je osvojio „Karioku“, visoko cenjenu ligu države Rio, čak dva puta – 2001. je titula overena njegovim slobodnjakom protiv večitog rivala Vaska de Game. Kasnije je prešao baš u Vasko i spasao ih ispadanja iz nacionalnog prvenstva, zahvaljujući brojnim golovima i asistencijama. Za Fluminense je postigao jubilarni 1000. pogodak u „Brazileru“ i time zaslužio spomen-ploču u klupskim kancelarijama. Igrao je još i za Santos, Peleov klub, Gojas, Atletiko Minero. Vama ova imena možda malo znače, ali ovo je otprilike ekvivalent kao da ste u Evropi igrali za Barsu, Čelzi, Bajern i Juventus.

Kada se 2009. godine, sa trideset i sedam, vratio u Flamengo, mnogi su bili prilično skeptični. Navijačima se nije svidelo prvo to što je Pet svojevremeno odveo voljeni klub kod sudije zarad neisplaćenih zarada (dve strane su na kraju sporazumno rešile taj spor), a ni to što je prosto narodskim jezikom rečeno – mator. Ali ne znaju Brazilci onu našu staru da „bez starca nema udarca“. Petković je sa osam golova – od čega čak dva direktno iz kornera – bio jedan od glavnih aduta Flamenga na putu do šeste nacionalne titule. Te sezone je i po treći put u karijeri uvršten u idealnu postavu brazilskog prvenstva, a zatim je usledilo i već spomenuti poziv iz brazilske kuće slavnih. Petković je igrao aktivno sve do 2011. i onda rešio da okači kopačke o klin – na svojoj poslednjoj utakmici, ceo tim Flamenga je u njegovu čast nosio PETKOVIĆ na poleđini dresa.

Legenda i velemajstor u Brazilu, a nedovoljno dobar za srpsku reprezentaciju? Ta je priča možda malo i kompleksnija nego što se čini, i ostavićemo je za neku drugu priliku. Ono oko čega nema dileme je da je priča o Srbinu koji je otišao u Brazil kada mu je evropska karijera bila na izdisaju i završio u…ahem…KUĆI SLAVNIH BRAZILSKOG FUDBALA apsolutni kult i zaslužuje da bude ispričana makar još hiljadu puta.

DODATNO GRADIVO : Felipe Melo, veliki navijač Flamenga i bivši fudbaler FIorentine, Juventusa i Galatasaraja, smatra da je Petkovićev slobodnjak protiv Vaska 2001. „jedan od najnezaboravnijih momenata u istoriji kluba“. Pa eto, verujte njemu ako nećete nama.

Ostavite komentar