11. marta 2006. godine preminuo je Slobodan Milošević – „Građani mogu da mi veruju i ne moraju da mi veruju“ (VIDEO)

Danas se navršava jedanaest godina od smrti bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije, Slobodana Miloševića.

Milošević je umro pod sumnjivim okolnostima u svojoj ćeliji u pritvoru Haškog tribunala tokom suđenja za ratne i zločine protiv čovečnosti na Kosovu i u Hrvatskoj, i za genocid u Bosni i Hercegovini.

Mimohod građana
Ispraćaj preminulog predsednika za Požarevac

Pošto gradske i državne vlasti nisu dale dozvole koje su tražili porodica i visoki funkcioneri Socijalističke partije Srbije (SPS) da se on sahrani u Beogradu uz državne počasti, sahranjen je u dvorištu porodične kuće svoje supruge Mirjane Marković u Požarevcu.

Predsednik Slobodan Milošević se poslednji put obratio javnosti Srbije 2. oktobra 2000. godine pred drugi krug glasanja za predsednika Jugoslavije i pre dešavanja 5. oktobra. Prenosimo vam delove iz tog govora, koji je na našu nesreću, bio proročki, a preporučujemo vam da poslušate ceo govor:

Poštovani građani,

Pred drugi krug izbora želim da vas na ovaj način upoznam sa svojim viđenjem izbornih i političkih prilika u našoj zemlji, posebno u Srbiji.

Kao što i sami znate punu deceniju traju napori da se celo Balkansko poluostrvo stavi pod kontrolu nekih zapadnih sila. Veliki deo posla je obavljen uspostavljanjem marionetskih vlada u nekim zemljama, pretvaranjem tih zemalja u zemlje ograničenog suvereniteta ili lišene svakog suvereniteta…

U našoj javnosti je već dugo prisutna grupacija koja, pod imenom opozicione političke partije demokratske orijentacije, zastupa interese vlada koje su nosioci pritisaka na Jugoslaviju, a posebno na Srbiju. Ta grupacija se na ovim izborima pojavila kao Demokratska opozicija Srbije. Njen stvarni šef nije njihov kandidat za predsednika države. Njen dugogodišnji šef je predsednik Demokratske stranke i saradnik vojne alijanse koja je ratovala protiv naše zemlje. On svoju saradnju sa tom alijansom nije mogao ni da sakrije. Uostalom, čitavoj našoj javnosti je poznat njegov apel NATO-u da se Srbija bombarduje onoliko nedelja koliko je neophodno da bi se njen otpor slomio. Na čelu tako organizovane grupacije na ovim izborima nalazi se, dakle, zastupnik vojske i vlada koje su nedavno ratovale protiv Jugoslavije…

Poštovani građani,

Moja je dužnost da vas javno i na vreme upozorim da su ta obećanja lažna. I da stvari stoje obratno, jer upravo naša politika garantuje mir – a njihova samo trajne sukobe i nasilje. A evo zašto.

Uspostavljanjem vlasti koju podržava, odnosno koju instalira zajednica zemalja okupljenih u NATO alijansi, Jugoslavija bi neizbežno postala zemlja čija bi se teritorija brzo rasparčala 

U sklopu te politike za rasparčavanje Jugoslavije, Kosovo bi bila prva žrtva. Njegov sadašnji status bi se proglasio za legalan i definitivan. To je prvi deo Srbije sa kojim bi se ona morala da oprosti, ne izražavajući, pri tom, čak ni nadu da će joj taj deo njene zemlje jednom moći da bude vraćen.

Što se Crne Gore tiče njena sudbina bi bila prepuštena mafiji čija bi pravila igre građani trebalo dobro da znaju

Zatim, sve zemlje koje su se našle u statusu ograničenog suvereniteta, sa vladama pod uticajem stranih sila, vrtoglavom su brzinom postajale siromašne. I to na način koji isključuje nadu u pravednije i humanije socijalne odnose. Velika podela na većinu siromašnih i manjinu bogatih – to je slika Istočne Evrope već nekoliko godina i nju svi možemo da vidimo. Ta slika ne bi mimoišla ni nas. I mi bismo, pod komandom i kontrolom vlasnika naše zemlje, brzo stekli ogromnu većinu veoma siromašnih čija je perspektiva da iz tog siromaštva izađu veoma, veoma neizvesna i daleka. Manjina bogatih bila bi sastavljena od švercerske elite, kojoj bi bilo dopušteno da bude bogata samo pod uslovom da bude u svakom pogledu lojalna komandi koja odlučuje o sudbini njihove zemlje.

Javna i društvena svojina bi se brzo transformisala u privatnu, ali vlasnici te svojine, iz dosadašnjeg iskustva naših suseda, bi po pravilu bili stranci.

Mali izuzeci bi bili isključivo oni koji bi pravo na vlasništvo kupovali lojalnošću i pokornošću koja ih izmešta iz sfere elementarnog, i nacionalnog, i ljudskog dostojanstva. Najveća nacionalna dobra u tim prilikama postaju vlasništvom stranaca, a oni koji su do sada njima upravljali, činili bi to, u ovoim izmenjenim prilikama, kao službenici stranih firmi u sopstvenoj državi.

Uz nacionalno poniženje, rasturanje države i socijalnu bedu nužno bi moralo da dođe do mnogih oblika socijalne patologije, među kojima bi kriminal bio prvi. To nije puka pretpostavka već iskustvo svih zemalja koje su prošle taj put koji mi izbegavamo po svaku cenu. Prestonice evropskog kriminala već decenijama nisu na Zapadu, kao što je nekad bilo, već na istoku Evrope. Našem narodu i ovaj sadašnji kriminal teško pada, jer smo dugo, od Drugog svetskog rata do 90-tih godina, živeli u društvu koje za kriminal tako reći nije znalo. A neki veći kriminal koji se ne može izbeći u društvu koje bismo postali, gubljenjem suvereniteta i velikog dela teritorije, taj veći kriminal bio bi za naš mali i na kriminal nenaviknut narod, opasan kao što je za društvo i njegove građane opasan rat.

Jedan od bitnih zadataka marionetske vlasti u svakoj zemlji, pa i u našoj, ako bismo je imali, jeste gubljenje identiteta. Zemlje kojima se komanduje spolja, relativno se brzo rastaju sa svojom istorijom, sa svojom prošlošću, sa svojom tradicijom, sa svojim nacionalnim simbolima, sa svojim navikama, često i sa sopstvenim književnim jezikom. Nevidljiva na prvi pogled, ali veoma efikasna i nemilosrdna, selekcija nacionalnog identiteta, svela bi ga na nešto nacionalnih jela, poneku pesmu i kolo, imena nacionalnih heroja nadenuta prehrambeninim proizvodima i kozmetičkim sredstvima…

Smatrao sam kao svoju dužnost da upozorim građane naše zemlje na posledice aktivnosti koje finansiraju i podržavaju vlade zemalja NATO alijanse. Građani mogu da mi veruju i ne moraju da mi veruju. Moja je želja da se u moja upozorenja ne uvere kasno, da se ne uvere tek onda kada bude teško da se isprave greške koje su građani u svojoj naivnosti, površnosti ili zabludi sami učinili. Pa će se te greške teško otklanjati, a neke možda neće nikada da se otklone.

Moj motiv da izrazim svoje mišljenje na ovaj način nije uopšte lične prirode. Dva puta sam biran za predsednika Srbije i jednom za predsednika Jugoslavije. Valjda bi svakom posle ovih deset godina trebalo da bude jasno da oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego Miloševića zbog Srbije. Moja savest je u tom pogledu savršeno mirna. Moja savest, međutim, ne bi bila ni najmanje mirna ako svom narodu ne bih, posle svih ovih godina, na njegovom čelu, rekao šta mislim o njegovoj sudbini ako bi mu tu sudbinu nametnuo neko drugi, makar i tako što bi narodu objašnjavao kako je takvu sudbinu izabrao sam.

Ta zabluda da bira sam ono što za njega bira neko drugi najopasnija je zabluda i glavni razlog moje odluke da se javno obratim građanima Jugoslavije.

Hvala.

Slobodan Milošević

Predlažemo vam da pogledate poslednji intervju predsednika Miloševića iz decembra 2000. godine:

Jutarnji GLASnik

 

2 Comments

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *