DRUŠTVO ISTORIJA

Dosije Aleksandra Rankovića, najveći policijski i politički dosije – Kako ga je UDBA špijunirala

Godišnjica Brionskog plenuma: Aleksandar Ranković privatno u dokumentima službi bezbednosti

Kako je UDBA špijunirala Aleksandra Rankovića

Dosije nekadašnjeg potpredsednika SFRJ Aleksandra Rankovića sigurno je najveći policijski i politički dosije iz bivše Jugoslavije.

Piše: Dragan Bisenić

Sam predmet ima preko 12 000 stranica koje imala vojna služba bezbednosti. Uz njega, to su dokumenti koji se nalaze u ministarstvima unutrašnjih poslova bivših republika, ministarstvima spoljnih poslova, pravosudnim organima i političkim organizacijama. Sve ovo se višetruko mutiplikuje kada im se dodaju materijali o „grupi X“, što je bilo kodno ime za ljude koji su se viđali sa Aleksandrom Rankovićem i za koje se verovalo da su njegovi sledbenici koji predstavljaju pretnju za tadašnju vlast i samog Tita. Možemo da procenimo da se obim materijala koji se odnosi na Aleksandra Rankovića i ljude koji su mu gravitiali penje do milion stranica.

Takvo sistematsko praćenje i analiziranje nije zabeleženo nigde ne samo u Jugoslaviji, nego u celom u tadašnjem socijalističkom svetu. Od trenutka smenjivanja na Brionskom plenumu 1. jula 1966. do smrti 1983. Aleksandar Ranković, njegova porodica i njegovi prijatelji bili su praćeni svakodnevno, redovno analizirani i observirani, a s vremena na vreme, dolazilo je do političkih obračuna sa ljudfima koji su identifikovani kao pripadnici „etatističko – centralističke linije“ koja je identifikovana kao pravac koji je zastupao Ranković sa svojim istomišljenicima. Pravi jugoslovenski komunistički disident, Milovan Đilas, praćen je s daleko manje intenziteta, pošto se više puta nalazio u zatvoru, van vlasti bio je duže vreme od Rankovića, tako da se s pravom procenjivalo da nema solidnu unutrašnju podršku, ali je u svetu bio mnogo važniji i čuveniji od Rankovića.

Posle smenjivanja, Ranković nije nikada više javno govorio, tako da je ostalo nerazjašnjeno njegovo mišljenje o brojnim pitanjima na koje je on znao ili trebalo da zna odgovor. Jedan od izvora za rekonstrukciju onoga što je mislio Aleksandar Ranković jesu i svi materijali praćenja i opservacija Aleksandra Rankovića. Jedan od potpunijih i objektivnijih takvih dokumenata jeste informacija koju sada predstavljamo. To je u neku ruku „autorski materijal“ koji je potpisan i već po tome se razlikuje od svih drugih anonimnih dokumenata. Napisao ga je za Službu državne bezbednosti Srbije Miomir Bata Borisavljević a on je 12. decembra 1969. predata Saveznom sekretarijatu unutrašnjih poslova. Miomir Borisavljević bio je brat bliskog saradnika Aleksandra Rankovića, Miroslava Borisavljevića, koji je kasnije bio dugogodišnji zamenik generalnog direktora „Genexa“ i sam predmet praćenja i analiziranja od strane službi bezbednosti.

U „Informaciji o mom poznanstvu i kontaktima sa Aleksandrom Rankovićem“, kako je je nazvana, ima 28 stranica, gde sa autor na svakoj potpisao, prenose se mišljenja i stavovi Aleksandra Rankovića o pojedinim ličnostima i problemima – Kosovu, Hrvatskoj, Sloveniji, budućnosti Jugoslavije. Mora se reći da autor nije bio bez talenta za političke opservacije i analize i da je na relativno objektivan način preneo Rankovićeve stavove, beleži njegove navike, ljude s kojima se viđa, koje voli, a koje ne voli, zbog čega i jeste vredan istorijski materijal. Budući da je bio jedan od onih koji se redovno viđao s Rankovićem, verujemo da ima još njegovih dokumenata, budući da je ovaj nastao dosta rano, krajem 1967. godine.“Po povratku sa Plenuma, doputovao je u Dubrovnik i od tada pa nadalje skoro svakodnevno sam bio u kontaktu sa njim i sa njegovom porodicom i ljudima koji su ga, pored mene, posećivali“, naveo je Borisavljević.

Prvi deo tog dokumenta prenosimo integralno, bez ispravki i uz neznatna skraćivanja nevažnih delova.

Njegovo mišljenje o IV plenumu: Kada je došao na Brione jedan sat pre početka Plenuma uručen mu je materijal. Rekao mi je, kada je pročitao o čemu se radi, da mu se soba okrenula. Znao je da je formirana neka komisija na čelu sa Crvenkovskim, Đurom Pucarom i drugima, koja je trebala da ispita rad organa unutrašnjih poslova. Smatrao je za potrebno i za normalno da će, ukoliko postoji nekih stvari koje toj komisiji nisu jasne, njega konsultovati. Međutim, o radu komisije nije bio obavešten sve dok nije pročitao materijal na IV plenumu, koji je za njega bio zaprepašćujući i neobjektivan. Smatra da se u nenormalnim uslovima nenormalno i radilo, da se puno i grešilo, ali da su stvari, što se tiče samoga prisluškivanja, neobjektivno prikazane pogotovu ako se radilo o prisluškivanju nekoga od članova CK ili sličnih. Da je on o tome lično obaveštavao Tita, pa prema tome, smatra da je sve poteklo od prisluškivanja Stanke Veselinov. Tito mu je pre početka Plenuma rekao: „Marko, ovako dalje ne ide. Ovaj Plenum je sazvan da bi se raščistio rad organa unutrašnjih poslova i o deformacijama koje su nastale“. Tom prilikom Tito mu je rekao, kao primer, žalbu Jovana Veselinova na prisluškivanju njegove žene. Ranković mu je rekao, ako je reč o prisluškivanju, ja sam te o svemu pravovremeno obaveštavao i dobijao tvoju saglasnost. Našto je Tito odgovorio: „Pa dobro, šta onda hoće ovaj Lala“ – misli na Jovana Veselinova, zatim je počela sednica Plenuma i dalji tok je poznat.

Ranković mi je pričao da mu je pre početka IV plenuma sugerirano da se ogradi od rada organa unutrašnjih poslova, što je on odbio. Za vreme trajanja Plenuma on je dva puta izlazio na govornicu. Poznato je šta je rekao. Međutim, i prvi i drugi put, kada je polazio prema govornici, dovikivali su mu „Marko ogradi se, Marko ogradi se“ – Čolaković, Gošnjak i drugi.

Po završenoj sednici vojnim avionom vratio se u Dubrovnik i odmah nakon toga smo se sreli i u prvo vreme nije komentarisao Plenum. U kasnijim kontaktima, koji su bili skoro svakodnevni, pričao mi je da u vezi sa Plenumom ima dubljih korena. Naime, da ti koreni vuku tragove od oslobođenja. Za njega je simptomatično to što ljudi koji su bili uporni i najglasniji protiv rada organa unutrašnjih poslova, da su baš ti ljudi bili na koje je njemu Tito skrenuo pažnju da u svojoj kadrovskoj politici ne treba više da računa na njih. Misli na Đuru, Veselinova, D(obrivoja) Radosavljevića, na Canu Babović, Tempa i druge. Njemu je Tito lično rekao da su to ljudi koji su jako zaslužni za sve što je do sada učinjeno, ali da mora da gleda da se vremenom oslobode odgovornih dužnosti, jer zbog iscrpljenosti, bolesti, a i dali su maksimum od sebe da ih treba zameniti novim ljudima. U razgovorima i kontaktima sa ovim ljudima njima je to Ranković i nagovestio, i od tada je kod njega, po njegovim rečima, svako pojedinačno dolazio i interesovao se gde će biti raspoređen i kakvu će funkciju obavljati. Veruje da je glavni razlog njihovog ponašanja na Plenumu prema radu organa unutrašnjih poslova i njemu lično jedino taj. Doslovce mi je rekao: „Bato, to je brigada ljudi – rukovodioca članoca CK. Svaki od njih smatra da je toliko pametan da može da bude Predsednik Republike, pa ma kakav položaj da dobije, i lično smatraju da su degradirani“. Ilustracije radi navodi da se mnogi ljudi, ako im se zbog zaborava ne čestita Nova godina ili neki praznik, odmah smatraju da se neka nova politika vodi prema njima, neki novi kurs, i da je po dva sata morao da im objašnjava da je omaška, itd. Sve odluke u vezi kadrovske politike koju je on vodio, kaže da je predlagao Titu, sa čime se Tito uvek saglašavao.

Kao kadrovik CK smatra da nije bio popularan, ali kako on kaže, kao čovek i kao komunista da je imao i dovoljno poštenja i komunističkog dostojanstva da ni prema kome se ne odnosi sa nekom posebnom naklonošću nego prema ličnom uverenju. Opet, radi ilustracije, mogu da navedem ovaj primer – kaže Ranković: „Tempo dolazi kod mene i traži da bude izmenjena istorija Saveza komunista Jugoslavije, s tim što će stojati da je on bio u Predsedništvu IV zemaljske konferencije u Zagrebu i da je tada bio izabran za člana CK. Međutim, ja sam mu odgovorio da ja znam da on nije bio u Predsedništvu i da nije izab ran za člana CK. Ali, Tempo i dalje uporno insistira na tome, ja ga odbijam, i on odlazi kod Tita. Ja se u međuvremenu konsultujem sa Canom Babović, koja mi potvrđuje moje uverenje, a koja je bila u Predsedništvu IV zemaljske konferencije. Tito mi telefonira i kaže: „Molim te Marko, Tempo mi stalno dolazi i traži da bude izmenjena istorija KP, odnosno da je on bio u Predsedništvu. Molim te to učini, jer takve razgovore više ne želim da vodim“. Ja sam po instrukcijama Titovim postupio. Sasvim je normalno da u svim budućim stvarima koje se budu dešavale, ja ću Tempa uvek imati u opoziciji. To je jedna od stvari. Međutim, raditi sa ljudima u Izvršnom komitetu, gde polovina članova ne govore jedan sa drugim zbog ovih ili onih razloga, i gde se meni pretežno obraćaju da ja njihove odnose regulišem, je situacija koja mi je u mom partijskom radu bila najteža, i u ilegalnom i u legalnom, i u ratnom i posleratnom periodu. Tempo ne govori sa Bakarićem, Bakarić ne govori sa Crvenkovskim, Crvenkovski ne govori sa Kardeljom, pa to je užas. Međutim, kada se pojavi Tito oni svi prave anđeoska lica i prikazuju se u najboljem svetlu. Ja lično nikada nisam hteo da Tita opterećujem i sa takvim stvarima. Smatrao sam da je to prolazni period u njihovom ličnom sudaranju, ambicijama itd. Ranković mi je rekao: „Kao što se meni Tito zahvalio na saradnji, ništa ne bi pogrešio ako bi se i svima njima zahvalio na saradnji“.

Ranković za sebe kaže: „Ja sam šovinista, ali ne što sam po ubeđenju šovinista, nego zato što šovinizam postoji i kod Hrvata i kod Slovenaca, odnosno kod njihovih rukovodioca. U posleratnom periodu ja sam se u to najbolje osvedočio. Počevši od stvaranja samoga Ustava pa nadalje. Kardelj je bio njegov tvorac i kreator, ali su mi vrlo dobro poznate primedbe i od hrvatskih i od slovenačkih rukovodioca, koji su taj Ustav – koji je dobro zamišljen – smatrali samo za jednu privremenu stvar, a za jedino pravo rešenje nije federacija nego konfederacija“. Ranković lično smatra da je Slovenija 20 godina muzla jugoslovensku privredu, a danas, kada se od svih republika traži da pomognu nerazvijene – slabo razvijene republike, oni pružaju najveći otpor. O Slovencima kaže da su kompaktni, o Srbima sve najgore. Smatra da je to slučaj da su to takvi ljudi (misli na rukovodioce i njihovo poltronstvo, u šta je, kako kaže, imao mogućnosti da se uveri kroz svoj rad). Za Hrvate kaže da imaju svoje principe i ideje za koje se bore, u čemu su dosledni, zbog čega ih jako ceni i žali što i srpski rukovodioci nisu takvi. Za Bosance kaže da su tamo postojale dve struje – Đuro Pucar – Cvijetin Mijatović. Da je, prema instrukcijama koje je dobio od Tita da Đuru Pucara oslobađa dužnosti, on lično bio jako orijentisan prema Cvijetinu Mijatoviću, smatrajući da je posle Đure jedini čovek koji u BiH može da ima situaciju i pregled o svemu što se događa, da je najpogodnija ličnost i kao kadrovik nastojao je na tome što je i ostvareno. Đuri je predao Savez boraca, da ga angažuje po tim pitanjima i da ga postepeno otklanja od poslova Republike Bosne i Hercegovine.

Mišljenje A. Rankovića o pojedinim funkcionerima

O Titu mi je rekao, da sve što je u životu naučio, naučio je od njega. Na ovakav razgovor je skrenuo zbog toga što je Tito posle Plenuma i na samom IV plenumu dao takve izjave, iz kojih se videlo da Tito, kako kaže Ranković, ima naklonosti prema njemu. Lično smatra da Tito nije slučajno stao u njegovu odbranu. Misli na aboliciju, da bi ovi drugi jedva dočekali da ga raskomadaju, ne zbog toga što oni imaju toliko protiv njega, nego smišljeno rade da bi se govorilo i pisalo o njima – o njihovom pravilnom stavu, privrženosti Partiji i o pravilnom procenjivanju odluka IV plenuma. Ima i diskutanata koji tako ne misle, a koje je on nekada spašavao. On lično Titu zamera što je Tito prestao jednog trenutka njemu da veruje, jer smatra da je on bio njegov najodaniji saradnik tokom njihovog dugogodišnjeg rada.

Smatra da Tito nikada, ni jednog trenutka, ne bi tražio mišljenje o radu organa unutrašnjih poslova ni od koga drugog, nego od njega, da Jovanka, Pepica, Stanka i ostale nisu imale velikog udela preko svojih muževa u tome.

Za Jovanku mi je rekao da su prvi odnosi zategnute situacije nastali onda kada su brat i sestra prestali da posećuju Jovanku, jer im je ona jednom prilikom skrenula pažnju da nije zgodno da budu tako česti gosti. Međutim, oni su prestali da posećuju Jovanku, ali su uporno počeli da dolaze kod Rankovića kući. Tom prilikom ja sam uvek gledao da se sklonim – kaže Ranković, jer oni tako ljuti i revoltirani, što im je zabranila da je posećuju i dolaze kući, bacali su drvlje i kamenje na Jovanku. Međutim, Jovanka je pretpostavljala da njihove posete nama nisu samo kurtoaznog karaktera, nego da tu dominiraju, odnosno, da su tu pretežno zastupljena ogovaranja i intrige. To je stvorilo jedan odbojan stav prema meni i Slavki – kaže Ranković. „U takvoj situaciji nama nije bilo zgodno da i mi, sa naše strane, uskratimo posetu Jovankinom bratu i sestri, mada nam je to predstavljalo izvestan teret. Dolazili su skoro svaki dan i kako dođu počinju da ogovaraju Jovanku. U takvoj situaciji mi smo se našli u nebranom grožđu. Jovanka je uobražena glupača, njen je nivo kriminalni romani i kaubojski filmovi, da od literature, u poslednje vreme, intenzivno proučava šta se dešavalo na dvoru Mihajla Obrenovića, o Dragi Mašin i o atentatima u bivšoj kraljevskoj Jugoslaviji. Oni su nas posećivali sve do IV plenuma. Jovanka je vrlo dobro znala šta o njoj mogu da pričaju njen brat i njena sestra. U takvoj situaciji, normalno, i Jovanka se okrenula protiv nas. Pre ovoga sa Jovankom smo bili vrlo bliski, a ovo je doprinelo pogoršanju odnosa između naših porodica. Ona je tada počela sa drugim ženama da se druži i viđa, i tako počinje da se kuva sve“. (Misli na period i atmosferu koja je stvorena pre IV plenuma.)

Za Kardelja mi je rekao da je podlac. To je obrazložio ovako: Godine 1956. kada se Tito vratio iz Moskve, pozvao me, i nikada ga nisam video toliko nervoznog i uvređenog. Rekao mi je: „Marko, pozvao sam te, jer ja ovo više ne mogu da izdržim. Sve što sam rekao u Moskvi, Kardelj me je demantovao. Dosta mi je i njegovog i Pepicinog filozofiranja. Molim te, tražim od tebe da se ova situacija razreši“. U toj situaciji smatrao sam, s obzirom na taj naš trio – Tito, Kardelj i ja – da nikakve odluke ne donosimo prebrzo, pa sam, saslušavši ga o njegovom ogorčenju prema Kardelju, zbog Kardeljevog ponašanja u Moskvi i zbog napora koje su tamo imali, predložio Titu da odemo par dana na Oplenac. U toj situaciji, kada je bio orijentisan samo prema meni i puno mi verovao, ja sam dvodnevni boravak na Oplencu iskoristio da umanjim njegov gnev prema Kardelju, da nađem opravdanje za neke njegove postupke i da, čak, uspem da privolim Tita da trećeg dana pozovemo Kardelja da se ta situacija izgladi, u čemu sam potpuno uspeo. Za uzvrat, pre IV plenuma i na IV plenumu, mada je javno, govorima i izjavama, smatram da je Kardelj jedva dočekao takvu situaciju, pozdravio je i doprineo da se ja smenim sa svih funkcija na kojima sam do tada bio. Ni jednoga trenutka nije stao u moju odbranu. Kardelj je lično tražio – 1960-1962. godine – da se njegova kancelarija u SIV-u ozvuči, a na IV plenumu je pričao po kuloarima kako je i njegova kancelarija ozvučena, a da on o tome nema pojma“. Lično mu zamera, kao čoveku, da je zbog svojih ambicija zapostavio svoju decu, da je sin Borut – mladić koji je vaspitan kafanski, da bruka porodicu svojim izjavama mi ponašanjem. Ćerka, koja je nasledila njegovu hromost, u VIII razredu gimnazije zaljubila se u jednog momka sa Kosmeta i prekinula školovanje. Kardelj im je omogućio da odu u LJubljanu, tamo da dobiju stan i zaposlenje, gde se i danas nalaze. Ranković smatra da su deca njihova ispuštena, bez kontrole, da je to normalna posledica takvog jednog ponašanja ji to mu zamera kao čoveku.

O Avdi Humi pričao je da su oni bili jako dobri. Inicijator tih odnosa je bio baš Avdo i njegova žena, pa ga čudi da je Avdo za vreme i posle IV plenuma davao izjave, kako je u razgovoru sa Rankovićem, Ranković izjavio da se protivi postojanju Republike Bosne i Hercegovine kad oni nisu nacija i da je Bosna i Hercegovina veštačka tvorevina.

Jednom prilikom, između ostalog, izneo mi je kako su Avdo Humo i njegova žena, putujući dolinom Neretve, imali saobraćajni udes i kola su se zadržala na drveću u nekoj provaliji. Oni su se odatle izvukli bez nekih posledica, pa je neposredno posle toga Avdo izjavio, verovatno pod utiskom takvog događaja, da u slučaju da se njemu i njegovoj ženi nešto desi i da ne prežive, moli da se njegova deca predaju na čuvanje i vaspitanje Marku i Slavki, a ne njegovoj rodbini. Rankovića zbog toga čudi odnos i izjave Avde Hume posle IV plenuma.

O Šanetu (Dušanu) Petroviću mi je pričao da je bio jedan od prvih ljudi koji su tražili i zahtevali da, ako se ide po ključu, srpski rukovodioci budu u svim forumima Saveza komunista i vlade zastupljeni, prema njegovoj oceni, sa 40 odsto prema brojnosti srpske nacije. Ranković kaže da je imao muke dok mu je objašnjavao da je to neizvodljivo. O Šanetu je ispričao da je stanovao preko puta nekog operskog pevača, koji je redovno u svojoj kući pevao, ujutru kada bi išao u kupatilo isto je pevao, što je Šaneta strašno nerviralo, tako da ga je jedno jutro, dok je ovaj u kupatilu pevao, gađao vazdušnom puškom (u stražnjicu). Ovo je ispričao Ranković da bi kazao kakav je on čovek, a sa druge strane, mi je rekao da je Šane bio najgrlatiji protiv njega, a i pre Plenuma je rekao kako je Ranković pokojnik, iako je, po Rankoviću, Šane nejasan čovek.

O Cani Babović kaže da zna da mu nikada nije mogla da oprosti to što se nije oženio sa njom, i smatra da je sa posebnim zadovoljstvom ona lično i predložila njegovo isključenje iz Saveza komunista.

O Đilasu kaže da je, čim je bio pušten sa izdržavanja kazne, njegova žena došla kod Slavke na fakultet i da je izrazila želju i spremnost da se Đilas i Marko vide. Slavka je rekla da ona ne veruje i da sigurno zna da Ranković ne želi da kontaktira ni sa kim, pa ni sa Đilasom. (Ovo se odnosi na period posle IV plenuma.) Koliko je meni poznato, nije došlo do kontakta između Rankovića i Đilasa.

O Kosovu: Kada smo o tome razgovarali, rekao je sledeće: „Da je zbog specifičnosti situacije i uticaja Albanije na albanski živalj na Kosovu, napravljen opširan plan akcije za sređivanje prilika na Kosmetu. Sa tim planom bio je upoznat CK i u potpunosti se sa tim složio. Krenulo se u akciju. Sakupljeno je 27.000 pušaka, nekoliko hiljada mitraljeza, revolvera, bombi, bacača, pa čak i dva topa. Poznato je koliko je živalj na Kosovu tradicionalno privržen oružju, pa je i jasno na koje su sve teškoće organi unutrašnjih poslova, prilikom ove akcije, i nailazili. Slaže se da je bilo mnogo, mnogo grubosti, batinjanja i primena sile, da bi se gore navedena akcija o oružju i sprovela. To je sigurno imalo i loših posledica na raspoloženje stanovništva prema režimu. Paralelno sa našom akcijom, albanska obaveštajna služba je želela to raspoloženje stanovništva da iskoristi, pa je i ona pojačala svoju aktivnost, ubacujući veći broj špijuna, a i vrbujući živalj na Kosmetu za rad, i stvarala atmosferu da se albanski živalj na Kosmetu progoni i teroriše. Zato su iskoristili gore opisanu situaciju kada je povedena akcija da se po svaku cenu prikupi svo neprijavljeno oružje na Kosmetu“. Lično smatra da tamo ne treba biti sentimentalan, da oni svi – manje više, naginju ka Albaniji, da su dobrim delom pod njihovim uticajem i da treba voditi politiku nepopuštanja, tj. politiku čvrste ruke, jer u svakom drugom slučaju neminovno bi došlo do krvoprolića između Šiptara s jedne i Srba i Crnogoraca s druge strane. Iako se, kako kaže, njemu pripisuje kao jedna od velikih grešaka za proganjanje tog življa, on tvrdi da je iza te akcije stajala saglasnost CK, pa se pita, zašto se on sada sam našao kao jedini krivac. I dalje podvlači i smatra da jedino takvom politikom može se tamo na Kosovu uspeti. Svaku drugu politiku smatra pogrešnom. Rekao je da na Kosmet ne bi mogli da prodru ni silom ni milom, jedino zlatom potkupiti ljude koji su isprovaljivali i špijunsku mrežu, a i lica koja su posedovala oružje.

Kada smo razgovarali o demonstracijama koje su bile na Kosmetu, Ranković mi je rekao da je do toga i moralo doći, jer uticaj Albanije i njihove mreže je toliki na albanski živalj na Kosmetu, da oni žele otcepljenje Kosmeta od Srbije i pripajanje Albaniji. Komentarisali smo događaje kako smo ih čuli sa raznoraznih priča i komentara koji su postojali. On smatra da je njegova politika na Kosmetu jedino bila ispravna. Da će posle ovoga talasa demonstracija sigurno naići i još neki drugi vidovi nezadovoljstva i bunta, naravno podsticanjem sa strane.

Borisavljević navodi da je Ranković voleo da igra karte iz zabave, ali da je lično žalio što se bavio politikom. „Doslovce mi je rekao: „Jedino u životu žalim što sam se bavio politikom, to je jako, jako nezahvalno“. Vrlo mnogo je zamišljen i ranije se kod njega osećala jedna teža duševna depresija (neposredno posle IV plenuma), sada je potpuno orijentisan na one sitne svakodnevne brige oko porodice, oko vaspitanja Slobe, aktivno učestvuje u njegovom radu u školi i potpuno vodi brigu o kući, o nabavkama i svim ostalim kućevnim potrebama. Lično, kao čovek, za mene važi kao skroman, sa najboljim ljudskim osobinama, to su moje lične impresije o njemu“, napisao je Borisavljević.

Koga je Ranković „simpatisao“, a koga nije

Ivan Gošnjak u oslobođenom Zagrebu

Ranković je ispričao da simpatiše predsednika Tita, Ivana Gošnjaka, za koga kaže da mu je jedini prišao za vreme Plenuma, Radeta Hamovića, Miloja Milojevića, Radivoja Jovanovića Bradonju, Veselinova (mada je na njega ljut zbog situacije u vezi Stanke) i Dobricu Ćosića.

Funkcioneri koje ne podnosi: Edvard Kardelj, Cvijetin Mijatović, Spasenija Cana Cana Babović, Dušan Šane Petrovića, Avdo Humu, Svetozar Vukmanović Temp, Vlado Popović i Petar Stambolić.

Izvor: Danas

Ostavite komentar