MUZIKA PROZORI DUŠE - LEPE REČI

Rajko Dvizac: Tomin koncert u zatvoru – priča koju nikad nisam ispričao

Gledao sam film o životu Džonija Keša. Njegov nastup u američkom zatvoru koji mu je povratio slavu podsetio me je na jedan sličan događaj sa naših prostora.

Foto: Screenshot/ Youtube
Naime, bio sam jedini novinar (tada sam radio u TV Novostima), koji je ikada išao na turneju sa Tomom Zdravkovićem. Ni jednom novinaru pre toga a ni posle, Toma nije dozvolio da sa njim ide na njegove turneje.

Doživeo sam sve i svašta. Toma se nije trudio da predamnom glumi zvezdu, a još manje da se lišava svojih uobičajenih navika i zadovoljstava… Čak smo se sporečkali zbog jedne mlade dame, ali sve se veselo završilo…

No, ne pišem zbog toga, već zbog jednog Tominog neočekivanog nastupa.

Jedne večeri posle uobičajenog koncerta, dok smo sedeli u hotelu i ispijali piće, Toma me je kroz osmeh pitao:

– Roki, jesi li ikada bio u zatvoru? Mislim, pravom zatvoru gde su oni pravi, okoreli kriminalci?

Odgovorio sam mu da nisam.

– Nisam ni ja ali sutra ti i ja idemo u zatvor – rekao mi je gledajući me preko čaše pravo u oči. Interesovala ga je moja reakcija.

Slegnuo sam ramenima onako mlad i lud i odgovorio mu:

– Dobro. Gde ideš ti, idem i ja.

On podiže čašu da nazdravimo u to ime:

– Sutra idemo u zatvor u Valjevu. Biće veselo…

Tako je i bilo. Priznajem, malo me je prolazila jeza dok smo koračali stazom iza stražara pravo prema prostoriji u kojoj je planiran njegov nastup, a kroz žicu su nas posmtrali zatvorenici i dobacivali nam. Nisu to bile nikakve uvrede, više neka vrsta čuđenja. Toma je ćutao, ćutao sam i ja.

Sala je bila prepuna zatvorenika. Toma me je pogledao, nasmešio se, udahnuo duboko vazduh i izašao na pozornicu.

Dočekao ga je burni aplauz, urlici, vrištanje, prodorni zvižduci… On ih je samo pozdravio mahanjem ruke i prvi taktovi muzike utišali su buku.

A onda, odmah na početku Toma ih je „nokautirao“. Zapevao je: „Dotakao sam dno života“…

Takve urlike oduševljenje, a bilo je bogme i suza, nisam video ni na jednom koncertu za 40 godina koliko sam se aktivno bavio novinarstvo. Kupio ih je u momentu…

Zvižduci su prestali. Samo aplauzi i reči podrške. I tako ceo koncert. Niko od zatvorenika nije sedeo. Svi su stajali, pevali, plakali, vrištali, terali svoju skrivenu bol. Pogledao sam upravnika. Ni on nije očekivao ovakvu emotivnu reakciju svojih zatvorenika.

Bio je to dan za pamćenje. Dan koje koje niko od prisutnih zatvorenika neće zaboraviti. Ako je među njima i bilo nekog ko nije do tada voleo Tomu Zdravkovića i njegove pesme, posle ovog koncerta sigurno ga je zavoleo.Svojim pesmama Toma ih je dirnuo u srca, stavio melem na rane, dao nadu i utehu…

Nekoliko puta morao je da ide na bis i ko zna dokle bi taj zatvorski koncert trajao, da se najzad nije umešao upravnik i rekao da je bilo dosta. Valjalo ih je posle svega smiriti…

A Toma bi im pevao dokle god bi tražili. Jednostavno, nije umeo da kaže NE…

Izljubili smo se posle koncerta.

– Jesi li video Roki kakva je ovo publika. Do bola – rekao je uzbuđeno Toma.

Iako umoran, isto veče je nastupio u drugom gradu, a o Valjevu smo pričali tek kasno te noći… Sve do zore…

A nije to bila ni prva ni poslednja zora koju smo budni dočekali…

Eto, ovo je jedna od priča o Tomi Zdravkoviću, koju nikad nisam ispričao niti napisao za novine…

Mnogi su pisali i knjige o njemu, pa čak i oni koji ga nikad nisu ni upoznali, a eto, ja imam samo priče o njemu koje su se zaista dogodile. U tome je razlika…

Autor: Rajko R. Dvizac

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

[frontpage_news widget="6998" name="Pročitajte još"]

Ostavite komentar