Jednom žigolo – uvek žigolo

Foto: Pixabay

Muškarac u elegantnom tamnoplavom odelu sedeo je u kožnoj fotelji prekrštenih nogu. Pijuckao je viski i pušio skupe cigarete. Po njegovim manirima videlo se da se dobro snalazi u luksuzu kojim je bio okružen. Da ima iskustva, da mu nije prvi put…

Tačno, imao je bogato iskustvo, samo što su okolnosti u njegovoj prošlosti bile potpuno drugačije od ovih danas. Godinama je bio žigolo. Plaćeni ljubavnik bogatih dama u zrelim godinama… Ali on to nije smatrao grehom, već dragocenim znanjem koje ga je i dovelo ovako daleko… Još jedan korak i stići će do svog cilja. A tek mu je 32. godine!

Obrazi, glatko izbrijani, sijali su mu se od osmeha. Sada, kada je bio sam, nema potrebe da ga skriva. Upravo je došao sa sahrane svoje lepe, ali po njemu, izuzetno priglupe supruge.

Sahrana je bila svečana, gospodska. Svi su nešto glumili tugu. On se jedva suzdržavao da ne prasne u smeh dok su spuštali kovčeg. Prazan kovčeg. Svi su to znali. Od sveštenika, preko prisutnih, do onog ćudljivog policijskog inspektora. Ali, šta mu može? Ništa! Apsolutno ništa. Ispalo je i bolje nego što je planirao…

Njegova žena je nestala u brodolomu njihove jahte. Telo muškarca koji je bio sa njom je pronađeno. Umro je od udarca nekim tupim predmetom u glavu. Udovac se smejao u sebi kada je to čuo.

On ga je poslao da ubije njegovu suprugu, a eto, ispalo je bolje nego što se nadao. Jednim udarcem, uklonio je dve dosadne muve – naručenog ubicu i sopstvenu suprugu. Ko kaže da ne postoji savršen zločin. Ovo što se desilo, najbolji je dokaz da je sve moguće…

Istina, on bi voleo da je pronađen i suprugin leš, ali ne treba sitničariti… More je uradilo svoj deo posla. A što se njegovog alibija tiče, on je bio jak kao planina. Ceo vikend, vreme dok se brodolom događao, on je provodio u ženinoj, a uskoro, njegovoj kompaniji okružen sa stotinak saradnika… Ma, savršeno…

Pogledao je na sat. Skupi sat koji mu je njegova supruga poklonila za godišnjicu braka. Jedinu godišnjicu koju si imali…

Dugo je i izdržao u braku iz računa. Tačno 14 meseci. Bilo je vreme da krene kod advokata ženine kompanije da mu saopšte, kako je očekivao,

Dočekala su ga hladna, čelična lica, bez osmeha, bez saučešća glavnog advokata, njegovog pomoćnika i svih članova Upravnog odbora kompanije vredne 267 miliona dolara… Ovo ovde je posao i tu nema emocija. Jedna stolica je bila prazna. Mesto gde je sedela njegova žena. On se nasmeši u sebi gledajući praznu stolicu. Prazan kovčeg i prazna stolica…

Advokat je bio kratak i jasan.

Saopštio je da je kompanija pre mesec dana prodata! Saopštio je i da je vila u kojoj su on i supruga živeli, takođe prodata! Zajedno sa nameštajem i sva 4 automobila. Njegova supruga, od imovine, mesec dana pre svog nestanka u brodolomu, apsolutno je prodala sve. Tražili su mu da odmah preda ključeve vile, automobila, kartice za ulazak u kompaniju, kartice banaka. Udovac je bio šokiran onim što je čuo…

– A novac od prodaje? Šta je sa njim? Valjda sam ja kao njen zakoniti muž naslednik njenog novca? – povikao je iz sveg glasa.
– Sav novac je odavno prebačen u dobrotvorne svrhe. Vama je ostavljeno tačno 140 dolara, za svaki mesec u braku po 10 dolara i vaše lične stvari – odgovori mu advokat.

Potom mahnu rukom i vrata se otvoriše. Službenik iz obezbeđenja je ušao noseći njegov stari kofer u kome su bile spakovane samo njegove stare stvari. Nekoliko košulja, majica, gaća i čarapa. Službenik ga zamoli da krene sa njim i napusti salu za sastanke. Za advokata i Upravni odbor, sastank sa njim je bio završen.

Na izlazu, pretresao ga je i oduzeo mu sve što je pripadalo kompaniji ili ženinoj vili. Jedino vredno što je na njemu ostalo bilo je skupo italijansko odelo i zlatan sat. Na trenutak je pomislio da će mu službenik odzeti i sat. On ga je samo pogledao i slatko se nasmejao:

– Dobar je to sat. Jako dobra kopija. Na prvi pogled izgleda kao original. Koliko ste ga platili, 10 ili 15 dolara? Ja sam za svoj, isti takav, platio 12 dolara.

Udovac je buljio u isti sat na službenikovoj ruci, dok ga je ovaj ispraćao na ulicu.

Ponovo je bio na ulici sa starim koferom, novim odelom, sa 140 dolara u džepu i lažnim satom. Eh, imao je još uvek svoju mladost, lepotu i zanat. Zanat žigola. Bar to mu nisu mogli oduzeti.

Seo je u autobus odlučivši da zauvek ode iz ovog grada. Ovde je stekao lošu reputaciju… Ni jedna prevara ne bi mu uspela…
– Šta je, tu je. Bar sam bio oženjen milionerkom – tešio se on.

A u Parizu, u isto vreme za stolom su sedela dva muškarca i jedna žena. Večerali su i smejali se glasno.
– Pa dobro, ispunili smo ti i tu blesavu želju da imaš svog ličnog žigola – rekao je stariji muškarac.
– Tata, mislim da si je previše razmazio – smeškao je mlađi muškarac.
– Šta mogu kad sam slab prema mojoj princezi. Priznaj, da je moj plan bio bolji od tvog i da više nikad nećeš poželeti žigola.
– Priznajem tatice. Samo ne mogu da se odlučim šta mi je bilo najslađe: moje lažno venčanje ili moja lažna sahrana – smejala je devojka.
– Meni je ipak najslađi naš švajcarski račun za dobrotvorne svrhe – umešao se brat.

U to ime su nazdravili.

Da je kojim slučajem mogao da uđe u ovaj pariski lokal udovac – žigolo, sigurno mu ne bi bilo dobro kada bi video ovo troje veselih i bogatih ljudi. Sa lakoćom bi prepoznao nezgodnog policijskog inspektora, svog iznajmljenog a poginulog plaćenog ubicu, a pogotovo svoju (lažno) venčanu suprugu koju je, navodno, more progutalo. Svi su bili živi, zdravi, veseli i bogati.

– A meni – za trenutak utihnu smeh sa usana lažnog policijskog inspektora – najdraže je što smo na pravi način, na naš porodični način, osvetili ime i čast moje pokojne supruge, a vaše majke, koju je onaj nitkov toliko sludeo i zaludeo, da se na kraju razbolela i umrla od tuge. Nikad me nije prevarila dok se nije pojavio ovaj gologuzi žigolo… Uništio nam je brak, eh… Ubio ju je.

– Ne tuguj tata… Sada smo mi ubili njega. Ako je toliko glup i vrati se starom zanatu, čeka ga neprijatno iznenađenje – tešio ga je sin.
– Bojim se da je „muž“ glup. Nastaviće sa starim zanatom i iz godine u godinu padati sve niže i niže. Završiće tamo gde je i počeo, na ulici – zaključila je devojka.

Bila je u pravu… Jednom žigolo – uvek žigolo. Do dna…

Rajko R. Dvizac

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *