Kad sam bio garav

„Čega se to vas dvojica igrate?“
„Ničega“, rekao sam. „On se boji, a ja mu čuvam strah“
“ A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?“
„Brat“, rekao sam.

I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste.

„A koga se to bojiš?“ upitao je Mileta.

Mile je ćutao i gledao u zemlju.

„Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče“, kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti.

Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari.

„A ti se ne bojiš?“

“ Svako ko je mali mora da ima starijeg brata koji će ga čuvati“, rekao sam.

„A gde je tvoj stariji brat?“

„Nemam ga , gospodine vojniče“, kazao sam. „Zato se i bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem.“

Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekovao je, valjda, da ću zaplakati. A ja od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa.

Mileta su jedne noći odveli sa grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoći, stanem uz njega da mu sačuvam strah.

Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaša, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. „Iz poštovanja“, kaže mi basista Steva iz Silbaša. „Žao nam kad plačete“. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas“.

I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i: Ljudi. I uvek se piše velikim slovom.

A Mile Dileja?

Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano.

Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišani šešir.

Uvek ga je toliko mnogo želeo…

Miroslav Mika Antić (odlomak)

Preuzeto sa Fejsbuk profila/ Tomaž Lorenčič

Prethodni članci

 

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *