Ljubavna priča Rajka Dvizca: Znam da ću ja ovog puta biti brži i prvi otići na nebo u njen zagrljaj.

Nema me godinama na ulicama našeg lepog grada. Trudim se da me zaborave, da me izbrišu iz pamćenja, iz sećanja. Jer ja, kažu, nekada najzgodniji plavušan Vojvodine, danas kao i da ne postojim. Ljudi to mogu jer su preokupirani sopstvenim problemima i brigama. Ja – ne. Ostajem i dalje da živim u mraku, ako se ovo može nazvati život. Koračam na oštrici žileta između sadašnjosti koju ne poznajem i u koju nikako ne mogu da se uklopim i prošlosti koja je mi je poznata iako je uvijena zavesama tajni, neverovatnih obrta i šokova.

Napadaju me poroci nemoći: alkohol, bes, plač,tuga, depresija, ništavilo, bezvoljnost i ostala bratija iz otvorenih vrata na kojima piše Ludilo. Nekoliko puta sam prošao kroz ta vrata ali nikad nisam otišao dovoljno daleko pa sam uspevao da se vratim. Nekad svojom, a češće voljom moje majke i sestre. O meni, sem njih, niko više ne priča. Hvala im na tome…Tako čuvam svoj mir u zamračenoj sobi punoj uspomena iz prošlosti. Da, ja i dalje, posle 29 godina živim u prošlosti. I tu nameravam da ostanem do kraja mog bezvrednog života.

Foto: Pixabay

Ni ovo vam ne bih pričao, da se s vremena na vreme ne pojavi neki dobri duh iz moje tada lepe mladosti i pita za mene. Majka i sestra su obično skrivale pravu istinu i poturale male, nevažne laži u stilu:

– Povukao se. Radi nešto…  A onda bi brže bolje prelazile na druge, veselije teme.

A sve je veselije od mene.

E, onda se pojavio moj drug iz mladosti, koji odavno živi u Montrealu, u Kanadi i nije se zadovoljio  majčinim i sestrinim odgovorom. Pustio ih je da poveruju da su ga ubedile, a onda je počeo da tiho, neprimetno, sve okolo, kopa po mojoj prošlosti.

Mark Doshen mu je tamošnje ime. Radi na radiju, televiziji, piše za novine i scenarije za filmove. Takve tipove ne možeš lako obmanuti. Oni su kao detektivi. Imaju istančani njuh za istinu. Laž odmah prepoznaju. A Mark je osetio da je moja životna priča idealna za holivudski scenario. Sve je bilo tu što je potrebno Holivudu: velika ljubav, prevara, tajni život, neverovatan obrt, ludilo…

Samo je trebalo sklopiti sve kockice i sklopiti mozaik za novi holivudski film. Mark je iz Montreala u Holivud išao bar jednom mesečno. Ovde u mom gradu ostao je dva meseca, dok me nije privoleo da progovorim, da otvorim dušu. Retki svedoci su već sve priznali. Ostao sam samo ja…

 Sa Marijom sam se upoznao kada je upisala gimnaziju. Došla je iz obližnjeg sela da živi kod bake ovde u Kikindi, jer su joj roditelji otišli na rad u Švedsku. Bili smo u istom razredu, ona u prvoj klupi do prozora, a ja u zadnjoj, takođe do prozora. Do bližeg kontakta je došlo pred sam kraj prvog polugodišta, kada sam trebao da odgovaram nemački, da popravim keca. Nisam imao pojma. Već sam se pomirio da ću dobiti jedinicu za polugodište, ali Marija se premestila i sela ispred mene. Što god me je nastavnica pitala, Marija mi je šaputala.

– Bogme Đorđe, stvarno si se pripremio za danas. Vidiš da nemački nije težak. Da si ovako učio, sada bi imao barem četvorku. Dajem ti sada četvorku, a zaključujem ti dvojku, jer imaš previše jedinica. Nastavi ovako i na kraju imaćeš četvorku iz nemačkog – pohvalila me je nastavnica iznenađena mojim odličnim „znanjem“ nemačkog.

Da bih se zahvalio Mariji, pozvao sam je u obližnji kafić na piće.

I tako je počela naša đačka ljubav. Prolazili su meseci, godine, a naša đačka ljubav polako se pretvorila u stabilnu vezu. Postali smo poznati par koji je svuda išao zajedno i ni jednom se nije posvađao, čak ni zbog sitnica. Jedino su mi teško padala leta, jer je po dva meseca odlazila kod roditelja u Švedsku. Ali ni jednom je nisam prevario iako sam stotinu puta bio u takvoj (ne)zgodnoj situaciji. Postoje devojke koje privlače baš muškarci koji imaju stabilnu i dugu vezu. Neke od njih su mi se nudile, otvoreno, da ne kažem – obnaženo. Ali izdržao sam sva iskušenja. Imao sam Mariju, imao sam sve što mi je trebalo. Od romantike do seksa. Samo budala traži preko kolača pogaču, a budala nisam bio.

Upoznao sam Marijinu baku i njene roditelje, kao i ona moje. Dešavalo se da spavamo zajedno ili kod nje kući ili kod mene. Što stari ljudi kažu: Već smo bili viđeni kao bračni par. Da je zaista tako, potvrdili su Marijini roditelji kada su po završetku gimnazije i mene i Mariju pozvali da leto provedemo kod njih u Švedskoj. Ja sam ostao mesec dana, a onda se vratio kući bez Marije. Lepa je Švedska, ali nekako mi je lepše bilo u mom Banatu. Marija se nije izjašnjavala po tom pitanju. Samo se smeškala i zagonetno vrtela glavom.

Ponadao sam se da će ipak ostati u našoj lepoj Kikindi, kada je po povratku iz Švedske odlučila da upiše studije u Novom Sadu. Htela je da postane profesor nemačkog. Ja nisam imao studentskih ambicija. Istina, upisao sam Mašinski fakultet, ali pošto sam dao samo dva ispita, otišao sam u vojsku. Marija me je čekala. Po dolasku, zaposlio sam se u pošti u sektoru telefonije. Nekako mi je to najviše ležalo. Mariji je volela jezike i književnost. Osim nemačkog, naučila je i švedski i engleski, a sporazumevala se na mađarskom i rumunskom…Pisala je poeziju, ali nije htela da je objavljuje. Nisam neki stručnjak za književnost, ali njene pesme su mi se zaista dopadale. Jedino mi nije bilo jasno odakle u njima toliko tuge, sete i misterije, kada bi, bar sam onda tako razmišljao, trebalo da preovladava sreća i radost. Pa imamo jedno drugo, dovoljno za sreću.

Jedini talenat kada je umetnost u pitanju ja sam pokazivao u crtanju. Često sam ilustrovao njene pesme. Marija je bila oduševljena i uporno me terala da napustim poštu i da upišem likovnu akademiju.

– Ma to je samo moj hobi – pravdao sam se. – Ne mogu sebe da zamislim kao slikara. Sa bradom i majicom isflekanom bojama. Meni je dobro u pošti, a neka moj talenat pređe na našu decu.

Jedini Marijin odgovor i ovog puta bio je samo zagonetni smešak.

Nijedna reč. Ni da, ni ne. Kao neka tajna koju samo ona zna i čuva u sebi. Mislio sam da je poznajem u dušu. Verovao sam naivno da je to samo nepredvidiva ženska ćud. Sve je u našoj vezi bilo suviše lepo, precizno, mirno da bih mogao bilo šta posumnjati. Zračio sam pozitivnom energijom. Svetlost je ubijala skrivenu tamu. Sada to znam, onda…

Marija se zaposlila u Novom Sadu kao profesor nemačkog, u jednoj srednjoj školi. Laknulo mi je. Dakle, od odlaska u Švedsku nema ništa.

Učinili smo prvi korak ka braku – verili smo se! Ja sam od pošte dobio premeštaj u Sremske Karlovce,  pa smo tu iznajmili stan. Počeli smo i zvanično da živimo zajedno, odvojeni i od mojih i od njenih.

– Pa dobro Đorđe kada će te se ti i Marija već jednom venčati?  Evo,  tvoja mlađa sestra se udala pre tebe. Ima dve devojčice, a ti i Marija još uvek ništa – pitali su me skoro svaki dan prijatelji.

Nemoćno sam slegao ramenima i sam se čudeći zašto to ne uradimo. Odgovor nisam znao.

I Mariji su postavljali isto pitanje. Pogotovo kolege u školi.

– Ma, šta ste navalili. Biće jednog dana – govorila je sa osmehom.

 – Kako se zove taj dan? – navaljivale su kolege.

  – Zove se Iznenada!

 – E samo kod naše Marije nedelja nema sedam dana, već osam. Taj osmi dan se zove Iznenada! – zaključio je profesor istorije Živan Malić. Ceo školski kolektiv je njegovu dosetku dočekao sa ovacijom smeha.

Živan je živeo baš kao i mi, u Sremskim Karlovcima, a pošto nije imao auto, Marija bi ga često vozila sa svojim  Mini Morisom na posao i posle nastave kada su se vraćali kući. Primljeni su u školu iste godine, pa su od samog starta postali bliski prijatelji. On je bio sveže oženjen. Ne bih mogao reći da smo se posećivali iako smo živeli u istom gradu, ali smo povremeno zajedno išli na roštiljanje vikendom u Čortanovce ili na Iriški venac.

Jednog jutra, to sam tek mnogo kasnije saznao od Živana jer ga je Marija zamolila da mi ne kaže ništa, krenuli su zajedno autom na posao. Živan je voleo mnogo da priča što je Mariji odgovaralo. Tek tu i tamo bi nešto prokomentarisala. Živan je primetio da je Marija tog jutra bila nekako drugačija, zamišljena.

– Ti kao da se nisi dovoljno naspavala – primetio je Živan. – Da ne razmišljaš o svadbi. Evo, već dve godine radiš u školi, verili ste se, Đorđe je dobar čovek, vreme ti je da se udaš.

 – Ma…pusti to – rekla je nehajno. – Kakva te svadba spopala.

 – A šta fali svadbi? – uporan je bio Živan.

 – Ne fali njoj ništa samo…

  – Šta,samo…

  – Neću da neko zbog mene postane udovac. –rekla je ozbiljno, hrapavim, tamnim glasom.

   – Kako to misliš?

   – E moj Živane, neću ja još dugo… – tiho je prošaputala Marija.

    – Daj, ne zbijaj šale. Znaš da ja volim da se šalim, ali ne volim crni humor – oprezno je upozoravao profesor istorije.

     – Nije to crni humor. Nažalost, to je istina.

     – Zašto to govoriš? Da ne boluješ možda od neke bolesti?

     – Ne, ne bolujem…Bolest se može pobediti ali ne i sudbina.

 Razgovor utihnu. Živanu se učinilo besmislenim da i dalje priča o toj  neugodnoj temi. Mora da je nešto ružno sanjala, pa je tako mračno raspoložena – zaključi Živan. Marija je vozila 60 – 70 km na čas. Manje – više po propisu. Nikad nije volela brzu vožnju. Ćuteći prilazili su Petrovaradinu. Ispred njih su bila zaprežna kola. Marija se približila, a Živan je očekivao da čim prođe gradski autobus koji im je išao u susret, da će ih obići. Autobus je prošao. Marija je dala gas, ali ne i žmigavac za obilaženje. Mini Moris je jurnuo, ali ne u obilazak zaprežnih kola,već pravo u njih.

 – Marija, Marija!!!  Koči! Zar ne vidiš da ćemo udariti u kola. Poginućemo – vikao je iz sveg glasa uplašeni Živan.

Ona je kao hipnotisana nastavila vožnju. On je uspaničeno uhvati za rame i prodrma. Zakočila je svega desetak santimetara udaljena od zaprežnih kola. Velika drvena motka gotovo da je dodirivala šoferšajbnu.

Marija se tek tada trgnula i došla sebi.

– Šta sam ti ja rekla… Sudbini se ne može pobeći – rekla je ledenim glasom.

Potom je dala je žmigavac i obišla zaprežna kola. Do škole je vozila bez greške.

– Hajdemo, zakasnićemo na čas – rekla je izlazeći iz auta.

 – Ma kakav čas. Idemo da nešto popijemo žestoko. Da se povratimo. Oboje smo maločas mogli poginuti – odgovorio je Živan.

Tek sada ga je strah sustigao. Marija je odbila. Živan je otišao u kafanu i naručio dupli konjak, a Marija na čas. Ponašala se kao da se ništa neobično nije dogodilo.

 Od tog dana Živan je drugačijim očima gledao na Mariju. Nastavio je da putuje sa njom, ali je pažljivije, gotovo detektivski, pratio njeno ponašanje i kretanje. Profesori imaju oko za to. Kao kad osete da neki đak vara i prepisuje na kontrolnom i pismenom, ali uspeva da to sakrije. Živan je otkrio da njegova koleginica Marija sve ređe priča o Đorđu i njihovom braku. Otkrio je da vrlo često menja raspoloženje. Od depresivnog krajem nedelje, do euforičnog ponedeljkom. Poslednje što je saznao je da petkom, kada on izađe u centru Sremskih Karlovaca, umesto da ide kući, okreće auto i kreće u pravcu Beograda.

Pretpostavljao je da ide na vikend na Iriški venac, ali nije bio siguran u to.

U jedno je posle svega bio siguran – nešto tu ne štima, Marija ima neku tajnu koju samo ona zna. Šest meseci kasnije, ispostavilo se da je u pravu. Da njegove sumnje imaju osnovu. Šokantnu. Potpuno neočekivanu!

Bio je ponovo ponedeljak, oktobarski magloviti. Živan je nervozno cupkao na mestu na kojem je čekao da se Marija pojavi sa autom. Palio je cigaretu za cigaretom. Vreme je prolazilo, a od nje i Mini Morisa ni traga ni glasa. Profesor je čas gledao u pravcu naše ulice u kojoj smo stanovali, a čas u pravcu Fruške gore. Možda je opet otišla na vikend na Iriški venac, pa je kasnila zbog gustog saobraćaja kakav je obično ponedeljkom…  Pogledao je na sat. Ako ne stigne za pet minuta, sigurno će kasniti. Prošlo je i tih pet minuta. Ništa. Živan je seo u taksi i krenuo ka školi u Novom Sadu. Usput je psovao i obećao sam sebi, a i taksisti koji ga je vozio, da će koleginicu tako izribati kada se pojavi u školi, da će zapamtiti današnji dan.

– Pa mogla mi je bar javiti da će da kasni a ne ovako da me ostavi na cedilu – ljutio se Živan.

– Nemojte tako profesore, možda joj se pokvario auto. Nikad se ne zna – tešio ga je taksista.

Objašnjenje taksiste zvučalo je logično i moguće, te ga je malo smirilo. Živan je ušao u zbornicu dva minuta pre početka prvog časa. Zatekao je punu zbornicu kolega. Čak je i direktor bio tu. Muškarci namrgođenih lica, a žene uplakane. Čim su ga ugledali na vratima, kolege su jurnule ka njemu.

– E,dobro je da si bar ti tu. Sa tobom je sve u redu, zar ne? – pitao ga je direktor.

– Jeste – zbunjeno je odgovorio Živan. – Zašto me to pitate? Zar se nešto dogodilo?

Za trenutak,zbornica je zanemela od zlosutne tišine, a onda je direktor promuklim glasom kratko saopštio bolnu vest:

– Marija je poginula u saobraćajnoj nesreći na Banstolu!!!

– K..kako? – iznenađeno je upitao profesor.

– Saobraćajna policija koja je bila na uviđaju nam je javila da je podletela pod neki šleper. Nije joj bilo spasa. Auto je potpuno smrskan a i ona – odgovorio mu je direktor.

Nastava je tog dana otkazana u školi. Profesori su čekali autobus da krenu u selo u kojem je živela njena baka, jer su javili da će tu biti sahranjena.

Ja sam za Marijinu smrt prvo saznao od njene bake, a potom me je obavestila policija i direktor njene škole. Odmah sam otišao u naš stan, uzeo svu potrebnu garderobu i sa pogrebnim kolima  i kompletnom opremom za sahranu otišao pravo u bolnicu u Novi Sad gde je posle nesreće odnešena. U bolničkoj mrtvačnici su mene i pogrebnika dočekali zbunjenim pogledima.

–  Dobar dan, došao sam po telo Marije Popov. Ja sam Đorđe Marjanov, njen verenik – predstavio sam se. – Da li možemo da preuzmemo telo moje verenice?

– Nažalost… ne možete – nekako otegnuto i zbunjeno mi je odgovorio bolničar.

 – Kako ne možemo, poslala me je njena baka – pobunio sam se  misleći da je u pitanju neka administrativna zavrzlama.

  – Pa… verujem ja vama. Ali, ne možete da je odnesete, jer nju je pre sat vremena već odneo njen… verenik!  – objašnjavao je bolničar.

 – Kakav bre verenik? Jesi li ti normalan? Ja sam Marijin verenik već tri godine – besneo sam ja.

 – Možda i jeste, ne kažem ja da niste, ali ovaj što je došao po gospođicu  joj je i verenik i… muž! Pokazao mi je i venčani list.

Stisnuo sam pesnice, krv mi je udarila u glavu, ludilo u očima, košmar u mislima. Ko zna šta bih sve rekao ili uradio da pogrebnik koji je došao sa mnom nije bio iskusan i smiren čovek. Uhvatio me je za ruku i poveo:

 – Hajdemo Đorđe. Ovde nema više šta da tražimo. Samo gubimo vreme. Idemo kući kod njene bake. Tamo je Marija, tamo je i on.

Nisam znao gde su vrata od vatre u duši. S jedne strane bol zbog Marijine smrti, a sa druge krađa moje poginule verenice od nekakvog neznanca koji se predstavlja kao verenik, kao njen muž!  Nedostajao je samo jedan korak do ludila. Sve mi se zamaglilo pred očima. Pogrebnik me je čvrsto držao da ne padnem u nesvest, jer me je uhvatila vrtoglavica. Već smo bili na izlazu kada sam kao kroz maglu, kao nekakav eho iz tamne šume čuo bolničarev glas:

– Sve je ovo tako čudno, a najčudnije je, bar za mene koji se svašta nagledao ovde, što taj čovek je pljunuti vi. Samo što vi imate plavu, a on crnu kosu. Kao da vam je dvojnik, brat blizanac….

To je poslednje čega se sećam.

Oko mene se zavrtelo sve. Izgubio sam svest. Kada sam došao sebi već smo bili u pogrebnim kolima na putu ka selu u kojoj se nalazi kuća Marijine bake. Stali smo nedaleko od kuće. Kapija je bila širom otvorena, a mnoštvo ljudi u dvorištu i ispred kuće. Ušao sam, hodajući mehanički, kao robot u kuću. Na vratima sam video Marijinu devojačku sobu otvorenu. U njoj kovčeg, Mariju moju verenicu kako leži u njemu i mog dvojnika kako stoji uz njeno uzglavlje. Tamo gde sam trebao da stojim ja. Ko god je dolazio izjavljivao je njemu saučešće. Jedina osoba koja je meni izjavila saučešće je bila Marijina baka. Posramljen, postiđen, zbunjen izašao sam na ulicu i zapalio cigaretu. Ubrzo su stigle moja sestra i majka, kao i autobus sa Marijinim kolegama – profesorima.

 – Šta stojiš napolju,što ne uđeš unutra? Tebi je tamo mesto – pitala me je sestra.

 – Pogledaj taj bezobrazluk. Tom skotu, tom neznancu svi izjavljuju saučešće umesto tebi, njenom pravom vereniku – ljutila se majka.

 – Ne znam ni sam šta da radim? Dođe mi da uđem unutra i da ga izudaram namrtvo, ali žao mi je da u ovoj nesreći napravim još goru – iskren sam bio.

Neki mrak od nagomilanog gneva i bola pao mi je na oči. Nesvesno sam krenuo ka Marijinoj kući. Zaustavio me je Živan.

– Nemoj prijatelju. Ostani dostojanstven kakav si oduvek bio – rekao mi je blago. – Izdrži junački još ovih nekoliko sati…

– A posle? – pitao sam očekujući pozitivan odgovor.

– Eh, a posle će on nestati. Zauvek. Kao da ga nikad nije ni bilo. On je ipak samo epizoda i ništa više – zaključio je profesor istorije.

 Bio je u pravu. On se samo tada pojavio na Marijinoj sahrani. Paradirao kao maneken, a potom se izgubio. Na sahrani sam stajao po strani, a nekako, kada stojite po strani, mnogo bolje i jasnije vidite šta se dešava oko vas. Primetio sam poglede komšija, poznanika ,kolega… čas u mene, čas u njega. I čuo ne jedan, već stotinu šaputanja:

– Pa njih dvojica su kao dvojnici. Samo što je naš Đorđe plav, a ovaj Beograđanin crn. Neverovatno kako liče. Marija je volela jednog te istog čoveka. Razlika je samo u nijansama.

To šaputanje mi se urezalo u pamćenje i proganja me svih ovih godina posle njene smrti. Ona je u njemu tražila ono što ja nisam imao, a u meni ono što on nije.

Za Beograđanina se udala pet dana pre saobraćajke, dok sam ja bio na terenu. Kao da je slutila svoj tragičan kraj. Ko zna, da sam bio tu, možda bi se udala za mene…  Ili me je više volela od njega, pa nije htela da me ostavi kao udovca, već je tu tužnu titulu darovala mom dvojniku… Milion pitanja u mojoj glavi, a ni jedan pravi odgovor…

Napustio sam poštu i zatvorio sam se u roditeljsku kuću. Pokušao sam da počnem život ispočetka. Nisam uspeo. I nikada neću. Na Marijin grob ne odlazim često, pet, šest puta godišnje. Beograđanin ni jednom.

A i zašto bih išao tamo, kada je Marija ,moja Marija uvek tu pored mene u mojoj sobi, u mojoj glavi, u mojoj duši, u mom srcu. Sada zaista samo moja. Više je ne delim sa svojim dvojnikom. Znam da mene čeka na nebu, a ne njega, moju lošu kopiju.

I znam da ću ja ovog puta biti brž,i i prvi otići na nebo u njen zagrljaj.

 Mark Doshen se vratio u Montreal. Poslao mi je razglednicu iz Holivuda. Da li je od moje priče napravio scenario i da li će se snimiti film u Holivudu, ne znam. I nije me briga. Ja taj film vrtim u svojoj glavi svaki dan. U mojoj verziji, on ima srećan kraj. Uvek sam voleo filmove koji se završavaju sa hepiendom. A vi?

Rajko R. Dvizac

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora ili Redakcije, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *