Manje je važno što su nam pokrali silan novac, neoprostivo je što su nam ukrali nadu

Foto: Printscreen

Nedavno sam bio u poseti jednom piscu u pokušaju.

Uzalud sam mu govorio da se mane ćorava posla i „uživa u penziji“, ali on je bio uporan:

– Ti to mene zezaš? Kad mi odbiju kredit, a morao sam da ga uzmem da bih pristojno sahranio roditelje, ostane mi 15.000 dinara. Kada platim sve dažbine, ne znam dal mi ostane 2,3 hiljadarke. Ma divota jedna. Nego dolazi i pomagaj ako možeš.

Znam dobro kako je to tražiti pomoć, a sva vrata ti zatvaraju pred nosem ili kukaju do neba, da mi dođe da pozajmim od nekog i pošaljem im…

I tako, svratim ja kod njega. Miloš me ponudi kafom i rakijom, a ja njega cigaretama. Živi sam u velikom stanu. Neženja koji je već zašao u jesen života.

Elem, Miloš mi izvadi 4 priče koje je napisao i traži da ih pročitam, pregledam i posavetujem ga šta da ispravi i kako dalje…

Vidim po njemu još uvek je pun otpimizma i varljive nade. On piše iz ljubavi, iz hobija…

Sa setom me podseća na vreme, kada još dok je radio u jednoj javnoj ustanovi, počeo da piše kratke priče. Poslao ih je u jedne naše novine i na njegovo iznenađenje, jedna po jedna priča bila mu je objavljivana. Još veće iznenađenje bilo je kada su mu poslali honorar za 4 priče objavljene za mesec dana. Honorar je bio duplo veći nego njegova redovna plata u javnom preduzeću!

Gorko se nasmeših jer sam i sam živeo u toj „lošoj prošlosti“ i zarađivao više nego moji rođaci u Kanadi.

– Miloše, ta vremena su prošla. Sve se preokrenulo naopako. Sada možeš da pišeš samo ako pristaneš da ti ne plaćaju ništa – kažem mu crnu istinu.

– Znam da se sve promenilo. Znam da ne mogu da dobijem honorar kao pre, al bar neku crkavicu da mi daju da preživim mesec… Eto, mene su na silu oterali u penziju mada nisam član ni jedne stranke, sa gorčinom priznade Miloš,  znaš to?!

– Čuo sam. Meni niti daju penziju, niti posao. Za ovo prvo sam isuviše mlad, a za ovo drugo isuviše star – odgovorim mu i odmahnem rukom ne želeći da dalje pričamo na tu temu.

– Zar oni ne znaju ko si ti? – upita iznenađeno.

Nisam mu odgovorio ništa. Setio sam se kada me je posetio jedan stari prijatelj iz TV Novi Sad (tada beše još TV Vojvodina) i kada mi je, onako prijateljski postavio isto pitanje i čuo isti odgovor…

Zaćutao je kao ja sad, okrenuo glavu da ne vidim suzu, da proguta knedlu, ustao i otišao. Tek na izlazu je uspeo da kaže:

– Izvini zbog pitanja. Ne mogu da verujem… Zbogom druže!

Da bi prekinuo tišinu Miloš izvadi jedne novine i raširi ih po stolu. Pokazivao mi je konkurs za priču. Nagrada je bila, umesto honorara, knjiga koju on treba da pokloni nekoj biblioteci?!

– Pročitaj ovo, molim te. Ne mogu da verujem. Da li su oni normalni? To bi isto bilo kada bi nekom zidaru umesto dnevnice dali ciglu-dve, a i njih da odnese i pokloni nekoj građari – povišenim tonom, pomalo ljut, tumačio je Miloš.

Zatim je brzim pokretom okrenuo nekoliko stranica i pokazao još jedan poziv. Ovog puta piscima aforizama. Ovde honorar nije bio čak ni knjiga, već je dovoljno bilo to da im urednik objavi aforizam?! Čudo neviđeno… Koji bezobrazluk. Tuđi rad ne vredi ništa ali zato je njihov preskupo plaćen… Ma, da….

– Rekao sam ti da ovde ne vredi biti pisac. Osim, ako nisi u nekom klanu, nemaš nekog da te pogura – pokušavao sam da ga smirim.

– Pa da, pisci ne vrede ništa, al zato onim silikonskim nazovi pevaljkama daju i šakom i kapom – besneo je Miloš.

– A što se ne javiš onom tvom prijatelju koji ti je, dok je bio urednik, objavljivao priče – podsetim ga ja.

Miloš se gorko nasmeja:

– Da, da… Al od kada je postao direktor, nedostupan je. Uzalud sam mu ostavljao poruke, odlazio u redakciju. Ni portir nije hteo da me pusti. Kako fotelja ume da promeni čoveka. Više nego svi ovi kozmetičari i plastični hirurzi…

– Eto ti teme za priču – pokušao sam da ga nasmejem.

– Ma znaš da ja pišem samo naučnu fantastiku i krimiće, a ovde bih, hteo ne hteo, moram da ubacim i neku pevaljku sa napumpanim usnama… A ja ih ne mogu ni da gledam, a kamoli da o njima pišem – nasmeja se Miloš.

Rastali smo se ipak uz osmeh. U očima sam mu video nadu. Na um mi pade crna istina… Manje je važno što su nam pokrali silan novac, al neoprostivo je što su nam – ukrali nadu.

Ili su je ukrali ili je ona sama pobegla preko granice… Sa kartom u jednom pravcu. Da se nikad više ne vrati…

Ima kome, al nema načina. Da li nam jednio preostaje da i mi, ljudi bez nade, krenemo za njom?!

P.S,
Slobodni i nezavisni pisci… Srećan vam Sajam knjiga!

Rajko Dvizac

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *