Od Nikole Karaklajića do Vesne Zmijanac koja Mitru neverniku pokazuje dojku – „Šumatovac“ 2. deo: Danas je to tek poneka uspomena…

Nema više Šumatovca, onog pravog, muzičarskog, novinarskog, estradnog…
Foto: Printscreen

Dugo nisam bio u Beogradu, a neka me nostalgija uhvatila… Beogradska košava me zove da se vratim u neku bolju prošlost… Prošlost kada su oči bile veselije, obrazi rumeniji, usta puna viceva i lakih tračeva ko, kada i s kim?!

Prođem kroz Nušićevu, bacim pogled na zgradu u kojoj je nekad na samom vrhu bio čuveni Zum Reporter, kasnije veseli Itd. A tu je bila i redakcija velikog Džuboksa, u kome sam napisao svoj prvi članak. Vidim vrata su zabravljena.

Kroz mutno staklo ugledam stepenice, široke hladne. A uspomene – tople. Ma, vrele kao vruća čokolada.

Uspomene se sudaraju jedna sa drugom. U glavi, najmanje 1000 različitih priča, anegdota…

Od toga kako su mi još dok sam pisao za Džuboks pokušali da ukradu ime?! Da, nije šala… Pošto sam se potpisivao kao Roki Dvizac gradom je kružila priča da taj lik (Ja) ne postoji, da je to pseudonim iza koga se krije jedan poznati, stariji novinar iz tada ugledne Politike. I tako, jedan dovitljivi momak jedne noći u čuvenom KST-u počne da se nabacuje devojci i predstavi se kao Roki Dvizac, novinar Džuboksa. Taman se ona upecala (eh, tada su novinari bili na ceni), kada mu priđe jedan moj kolega iz redakcije i razotkrije njegovu laž. Naravno, pocrveneo je i odmah pobegao u noć. Tek sutradan sam saznao za taj simpatični štos. Ne mogu tačno da se setim da li je prevaru otkrio Branko Vukojević ili Momčilo Rajin. Neka mi oproste na zaboravnosti ali bar je priča ostala…

Ma ima ih još stotine i stotine… Greh je da ne pomenem jednog od najdarovitijih i najmaštovitijih urednika tog doba Radeta Atića

Ali, da se vratim na stepenice. Zašto su mi one važne?

Zato što sam se na njima susreo sa Borom Čorobom i – pomirio se. Jedan drugom smo pružili ruku i pomirenje je palo. Tiho, bez svedoka i lažnog moralisanja.

A zašto smo se posvađali? E, to je neka druga i duga priča… O tome, možda, nekom drugom prilikom.

Stotinak metara dalje od ove zgrade, nalazi se ulaz u podzemni prolaz. Baš na tom ulazu sačekala me je nova uspomena. E, tu me je jednog dana sačekao Milovan Brkić (sada urednik Tabloida) i ponudio mi da napišem knjigu o sebi?!

Začudio sam se na njegovoj ponudi ali sam odbio. Kasnije su još dva novinara i jedna novinarka mi nudili da napišu knjigu o meni. Mora da sam bio neka važna faca kada ti nude da napišu knjigu o tebi?!

Zaobiđem hotel Union i uputim se pravo u Šumatovac.

Kraj leta je, a bašta prepuna. Mnogo ruku mi mašu da dođem da sednem baš za njihov sto. Slobodne stolice nigde nema, al uvek se nađe jedna za novinara. Prolazim pored stola za kojim sedi Daša, tada je još uvek bio roker, imao je grupu „Šamar„, a tek kasnije je osnovao „Legende„. Ne sećam se ni jedne pesme grupe „Šamar“, ali se sećam da se njihov bubnjar, prvi u Jugoslaviji, slikao nag za poslednju stranu Zum Reportera.

Dva stola dalje sa nekoliko devojaka sede Krle gitarista, Dragan Ilić i Goran Milošević. A stiže i povratnik iz Amerike, Boban bubnjar. Sigurno spremaju novu ploču.

Najbučnije za stolom gde sedi legenda Dušan Prelević Prele. Oko njega sede Furda, Čutura i ostalo društvo. Pored stola Zoran Miščević stoji i drži im predavanje… Samo Prele ima hrabrosti da mu kontrira. Nije važno ko je u pravu. Važno je samo zezanje.

Sto dalje ekipa sa radija 202 i 101 sa Aleksandrom Ilićem na čelu. Eh, gde mogu da ne pomenem Nikolu Karaklajića, Vesu Maldanera sa Radio Beograda 1, kao i nenadmašnog tonca Mileta Pileta Miletića, kao i snimateljskog velemajstora Radeta Ercegovca

Pogledam u pravu ulaza u zgradu Radio Beograda kad tamo na vratima stoji i maše mi Neša Leptir (pevač Poslednje igre leptira). Zove me da mi se pohvali da je najzad namestio zube. Osmeh mu širok, lep, veseo.

Iza njegovih leđa sa velikim kompletom ploča žuri Vlada Janković Džet... Na samom ulazu sedi ekipa grupe „S vremena na vreme“, a preko puta njih „YU grupa„. Preciznije rečeno braća Jelić. Nekoliko stolova dalje sede Momo Kapor i Bogdan Tirnanić.

Uđem u restoran, a tu negde blizu vrata i čuvenog WC-a („Dva dinara druže“), još uvek se nalazi sto gde smo svako jutro sedeli Bora Čorba i ja, delili jednu kafu i jednu kutiju cigareta. Bora je sa sobom uvek nosio veliku crnu svesku u koje je pisao pesme, a mene terao da mu pomažem… E, tu ,baš tu su su nastale pesme sa prvog albuma, tu je nastala „Riblja čorba“… Tu je proslavljen izlazak prve singl ploče „Lutka sa naslovne strane“… Tu sam se i prvi i jedini put naljutio na njega… Ali kao što rekoh, to je neka druga priča.

Za ostalim stolovima – narodnjaci.

Šaban Šaulić (tad je još uvek nosio periku), Rade Jorovic, Srećko Jovović , Mitar Mirić koji tera Vesnu Zmijanac da pokaže grudi! Tvrdio je da ima jednu sisu veću od druge?! I šta bi? Vesna ko Vesna, ni pet ni šest već otvorio bluzu i izvadi dojku da se nevernik uveri.

Kasnije je, možda baš zbog ovoga Zoran Kuzmanović Munja, fotografska legenda, slikao nagu Vesnu (umotanu u neku ribarsku mrežu) za Zum Reporter)…

Sasvim u uglu, kod velikog izloga sedeo je sa društvom Predrag Gojković Cune… A tu su bili i ostali… Hasan Dudić je praktikovao svoju šalu. Zvao bi telefonom ostarele pevače i predstavljao se kao menadžer iz Australije. Nudio im je velike pare i veliku turneju. A posle bi se vraćao za sto i mrtav ozbiljan ih slušao kako se hvale da su još uvek popularni jer, eto, traže ih čak iz Australije… Ma divota jedna.

Izađem napolje, a sa prozora iz susedne ulice Lole Ribara maše mi Robert Nemeček („Pop mašina“). Taman krenem kad iz restorana preko puta Šumatovca, PodLipom, izlazi Velja, desna Minimaksova ruka i zove me da sednem sa Mićom. Ko još da odbije prijatelja kao što je Mića Minimaks. Odlazim tamo i kroz otvoren izlog restorana Pod Lipom sa Mićom posmatram veselu i bučnu baštu Šumatovca… I – srce mi puno.

A danas? Danas je tamo pustinja… Ničeg više nema. Tek poneka uspomena…

Autor: Rajko Roki Dvizac

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE

Prethodni članci

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *