Priča o dva sakoa – Moje šale su moj spomenik.

Priča se, a to nikad nije potvrđeno a ni demantovano, da je upravo inđijski opštinski pisar Tasa smislio štos sa dva  sakoa.

Foto: hommes.my

Naime, u ormanu u svojoj kancelariji uvek je imao “rezervni sako”. Kad bi odlučio da u toku radnog vremena šmugne u kafanu “Kod sokola” na po jednu s nogu, iz ormana bi izvadio sako, stavio ga preko svoje stolice i kliznuo u kafanu.

Stranke koje bi u međuvremenu dolazile nekim poslom kod Tase, bile su uverene da je on tu negde u zgradi Opštine. Strpljivo su čekale da se vrati. Čak su i ubeđivale slučajno naišle druge opštinske službenike koji bi tražile Tasu:

– Ta, tu je on negde u zgradi. Sigurno su ga zadržali zbog posla. Zar ne vidite da mu je sako tu. Pa neće valjda ići na ulicu u košulji – uveravali su Tasine stranke sebe, a i druge.

Umeli su tako da sede satima u praznoj kancelariji uvereni da pisar Tasa samo što nije došao. A kada bi oni najuporniji dočekali da se on vrati, samozadovoljno su klimali glavama.

Opštinski ćata je laktom otvarao kancelarijska vrata, jer je nosio kartonsku kutiju. Stranke bi poskakale sa stolica pokušavajući da mu pomognu u nošenju velike i “teške” kutije. On im to nije dozvoljavao:

– Samo vi zatvorite vrata, ako baš hoćete da mi pomognete – rekao bi zadihano Tasa i stavio kutiju ispod svog stola.

– Uf, baš su teški ovi opštinski akti, posle kažu da je posao opštinskog činovnika lak.

Tasa je sve ovo deklamovao i ne pogledavši prisutnu stranku. Paradirao je još malo po kancelariji u beloj košulji, sve kobojagi tražeći neki važan papir na stolu. Ispod oka je posmatrao zbunjenu stranku. Ako bi ga faca stranke inspirisala, umeo je čak i da izađe sa nekim nevažnim papirom iz kancelarije i već posle pola minuta, čim bi papir strpao u džep, vraćao se još sa vrata vičući:

– O, boga mu poljubim, pa Vi ko zna koliko dugo me čekate. Izvinite, do neba izvinite – širio bi ruke kao vetrenjače.

Odmah je tražio od stranke da čuje šta mu treba. Klimao je glavom i ne slušajući razloge.

– Nema problema. Srediću Vam ja to jer vidim da ste dobar čovek, ali… – pogledao bi na sat. – Danas slaba vajda. Mislim da su kolege već klisnule u kafanu. Ipak, da proverim.

Digao bi telefonsku slušalicu, okretao bezvezni broj i drao se:

– Zvoni u prazno! Znao sam, kad vam neko treba, onda ga nema. Zar ja moram sve sam da radim? Pa nemam ja sto ruku. E, neće moći tako. Žaliću se predsedniku Opštine. Lično njemu. Nego šta. Stranka je svetinja.
Potom bi se iskolačenih očiju uneo stranci u lice.

– A, doskočićemo mi njima. Dođite Vi lepo sutra, al da poranite. U 7… Ma kakvi u 7, u 6 sati da ste se nacrtali ovde kod mene u kancelariji, pa da ih sve skupa uhvatimo na legalu. I Anđelka, i Slobodana i Jovanku. Jesmo li se razumeli? U 6! Ni minut kasnije. Jasno?

A onda bi zbunjenu stranku uhvatio za rukav i izgurao iz kancelarije. Tek kada bi se uverio da je dotični otišao niz hodnik, iz one kutije bi izvadio sako i obukao ga, a kutiju i sako sa stolice gurnuo u orman.

Smejao se kasnije, dok bi u kafani “Kod sokola” prepričavao događaj dana. Naravno, sutradan bi dotična stranka uzalud pokušavala da u 6 sati uđe u opštinu. Portir na ulazu bio je neumoljiv.

– Pa da li ti razumeš srpski? – beseno bi portir. – Ako ti lepo kažem da gpspodin Tasa ne dolazi pre 8, kako misliš da te pustim unutra u 6 ujutro?!

– Ali on mi je lično naredio da dođem u 6 sati – uporna je bila stranka. – Evo,čekaću ga ispred kancelarije u hodniku. Samo me pusti, molim te.

– Ne može i tačka. Čekaj ga ovde na ulazu. Nema on krila pa da proleti pored tebe. Videćeš ga kada bude došao.

Stranka bi tako čekala, čekala, čekala… Osam sati bi prošlo, a od Tase ni traga. I kad bi stranka najzad ušla u Opštinsku zgradu i zakucala na vrata Tasine kancelarije, iznenadio bi ga njegov prodoran glas:

– Napred, ulazi!

To bi potpuno zbunilo stranku koja se osećala manja od makovog zrna. Naravno, nije znao da je Tasa tačno u 8 ušao na drugi ulaz.

– Pa gde si ti čoveče do sad? Čekam te od pola 6. Šta smo se mi dogovorili? Da dođeš u 6 sati. I,  jesi li došao? Nisi! Na koga ti ja ličim, na magarca? Hoću da ti pomognem ko čoveku, a ti praviš neslane šale sa mnom. To nije nimalo lepo od tebe.

– Ali ja… ja …ja… portir mi nije…

Tasa je kobojagi ljutito šetao oko zbunjene stranke koja je menjala boju lica od stida. Kao semafor. Opštinski notar je mlatarao rukama ne dozvoljavajući da ga prekine.

– I šta ćemo sad? Ništa! Oni koji nam trebaju već su otišli na druge zadatke. Opet nam je propao dan. Čekaj, koji je danas dan? Četvrtak! E, ja sutra ne mogu. Dakle pre ponedeljka ne možemo ništa da uradimo, pod uslovom da ovog puta ne kasniš.

– Neću gospodine Taso. Sigurno neću kasniti.

U ponedeljak bi se priča ponovila. I tako, mesec-dva bi prošlo, i kada bi stranka već htela da odustane, desilo bi se čudo. Tasa bi ga ostavio u kancelariji i posle samo 5 minuta, taman koliko mu je trebalo da ispuši cigaretu, vraćao se sa urađenim rešenjem koju je stranka tražila. Sve muke bi bile istog časa zaboravljene, a zahvalna stranka bi na svaki način želela da se oduži predusretljivom pisaru Tasi. Hvalila ga je do neba.

Za ovo Tasino ponašanje znali su svi u opštini. Najzad je priča dospela i do predsednika Opštine, koji ga je pozvao, što bi vojnici rekli, na raport.

– Da li je tačno to što se priča da radiš? – pitao je strogim glasom predsednik.

– Tačno je – kao iz topa je odgovorio Tasa.

Predsednik nije očekivao tako brzo priznanje. Iznenađenost je prikrio kratkim pitanjem:

– Dobro, reci mi, zašto to radiš?

– Vidite gospodine predsedniče, odgovor je, ustvari, jednostavan. Mada ne znam da li ćete me razumeti?
Tasa je duboko uzdahnuo. Pogled mu je kroz predsednika prošao, pa kroz prozor, negde daleko u nebo nad Sremom.

– Vi znate da sam ja neženja. Nemam ni kučeta, ni mačeta. Sve što imam od života i u životu je ovaj posao opštinskog ćate i odlazak u moje dve omiljene inđijske kafane “Kod sokola” i u “Zanatski dom” kod Neđe. Jednog dana kada me više ne bude bilo, recite mi, ko će me se sećati? Ko će me spominjati po dobru ili po zlu? Rođaci sigurno neće, jer ih nemam. Ono malo prijatelja što imam, manje-više su mojeg godišta, pa je samo pitanje ko će pre od nas otići kod Svetog Petra na raport. Dakle, ostaje mi samo opština i kafana. A da bi me spominjali u ove dve najvažnije institucije kod nas, čovek mora to nečim da zasluži. Da nešto učini što će ga nadživeti, po čemu će ga pamtiti i što će prepričavati. Ja sam izabrao svoj način. Možda je dobar, možda je loš ali je moj 100% i ja od toga ne odustajem. Spreman sam da platim svaku cenu da bih još za života zaslužio mesto u nečijem sećanju. Moje šale su moj spomenik.

Predsednik Opštine ga je ćutke saslušao. Kada je Tasa završio, rekao je samo kratko:

– Slobodni ste.

Umesto kazne koju su svi, pa i sam Tasa očekivali, dao mu je povišiću!

Valjda je i on hteo da svojim gestom uđe u legendu o inđijskom pisaru Tasi i njegova dva sakoa?!

Autor: Rajko Dvizac

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE

Prethodni članci

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *