Rajko Dvizac: Groblje – čudna varoš

Kiša je počela sve jače, sve glasnije da dobuje po šoferšajbni putničkog automobila koji je jurio pustim autoputem. U automobilu je sedeo samo jedan čovek, izmučeni i isceđeni kao sunđer, trgovački putnik.

Pogledao je u nebo. Crno kao pliš sve više se spuštalo. Povremeno, tamni pramenovi, kao meki ali zlosutni šalovi, spuštali su se i milovali put pred njim. Kao da ga opominju da stane, da se preda, jer nebo još niko nije pobedio.

Munje su se približavale većom brzinom nego što je jurio njegov automobil. Istrošen baš kao i vozač. Još samo malo, još desetak kilometara i stići će do motela u kojem je nameravao da se skloni od nevremena koje se spremalo, prespava i odmori od dugog puta.

Iza sebe čuo je tutnjavu. Prvo je pomislio da se radi o gromovima. Preverio se.

Veliki kamion jurio je mnogo većem brzinom nego što je bilo dozvoljeno. Trgovački putnik, uspori, i dade migavcem znak kamiondžiji da ga obiđe. Na njegovo iznenađenje i kamiondžija uspori. Zalepio se iza njega i ne odvaja se. Ako trgovački putnik ubrza svoj auto, ubrza i on. Ako ga uspori, uspori i on.

Tako su vozili nekih 2,3 kilometara, a onda se nebo otvori i izruči na autoput gomilu kiše. Istog trena put preplavi bujica vode. Trgovački putnik jedva je uspevao da obuzda volan automobila koji podivlja kao divlji konj koga prvi put sedlaju. Sekunde su odlučile da ne sleti sa autoputa, da ga talasi vode jednostavno ne odnesu u svom snažnom naletu. I vetar se našao tu da se poigra sa njim i učini njegovu vožnju neizvesnijom. Vozač automobila je osetio kako hladan znoj mu topi razdrljanu košulju.

Taman je odahnuo od prvog napada kada, sasvim neočekivano, vozač kamiona dade pun gas i velikom brzinom poče da ga obilazi. Snopovi vode sručiše se na automobil i on poče lagano da klizi niz put u stranu, ka padini. Ni volan, ni kočnice, ni gas nisu ga slušali. Stari automobil je sve brže i brže klizao niz vlažan kolovoz, sve dok točokovi sa asfalta nisu prešli na vlažan travnjak. Blato se lepilo za točkove i auto neposlušno jurnu niz padinu. Vozač automobila bio je bespomoćan. Auto je jurio sve dalje i dalje sve dok se nije zaustavio u dolini zaglavljen u gomili blata i granja.

Ovde je kiša manje padala. Kao da se sav gnev neba usmerio samo ka autoputu. Motor auta se ugasi. Vozač je bio samo ugruvan i preplašen, ali bez ijedne ogrebotine. Pokušao je da pokrene auto ali on je samo brujao, ne pomerivši se ni milimetar. Vozač izađe napolje, navuče kišni mantil i uze tešku trgovačku torbu.

Noć je bila tamna od kišnih oblaka.

Prvo je pogledao ka autoputu odakle su se slivali potoci vode. Bilo je gotovo nemoguće popeti se gore. Osvrtao se oko sebe tražeći spas, tražeći zaklon. U daljini, dole niz dolinu, ugledao je svetla nekog, njemu nepoznatog naselja. Krenuo je ka tim svetlima i ubrzo izbio na kameni put koji ga je vodio ka svetlima spasa. Sada je već lakše koračao iako su mu cipele i pantalone do kolena bile uprljane blatom. Odmah iza šumarka ušao je u naselje.

Ni selo, ni grad. Koračao je pravo pustim ulicama. Tek poneki pas lutalica bi zalajao na njega i pobegao u mrak. Došao je do malog trga na kojem su bili parkirani jedan automobil, kamionet i stari autobus. Uz kuće su ostavljeni da kisnu nekoliko zaboravljenih bicikla..

Mokar kao miš, ušao je u maleni hotel oguljenih zidova i prljavih prozora. Daj šta daš, spavao sam ja i u većim jazbinama od ove – pomisli trgovački putnik i uđe u hotel.

Na tavanici iznad trpazerije visio je je veliki luster, ali samo sa jednom upaljenom svetiljkom. Dočekao ga je stari recepcionar koji je mirno pušio svoju lulu, slušao radio i po hiljaditi put prelistavao neke stare novine. Gotovo bez reči uzeo je ključeve sobe i popeo se na sprat. Iz restorana se čula glasna muzika i graja veselih, očigledno pijanih gostiju. Zaviro je. Restoran je bio pun ko oko. Soba koju je dobio bila je uredna i čista, što ga iznenadi.

Skinuo je svoju mokru odeću i legao u krevet. Od umora, zaspao je gotovo istog trena. Probudio se oko deset sati. Osetio je glad. Istuširao se, isčetkao odelo i cipele i sišao u restoran da jede. Bio je potpuno prazan. Nigde nikog. Na stolu uz veliki prozor, našao je rezervaciju sa svojim imenom Petar Petrović.

Na stolu je bio postavljen doručak. Obilan, bogat i svež. Čak je i kafa bila topla. U slast je pojeo sve i krenuo. Konobar se nije pojavio, recepcija je bila pusta. Izašao je na ulicu. Nebo je bilo sivo, bez kiše. Okretao se levo, desno ali nigde nije ugledao ni jednog čoveka. Avetinjski pusto delovala mu je ova nepoznata varošica. Koračao je malim gradskim trgom znatiželjno je razgledajući. Ušao je u jednu prodavnicu da kupi cigarete i flašu pića za put. Vrata su bila otključana, a unutra nije bilo nikoga.

Uzalud je dozivao prodavca, niko se nije pojavio. Njegov glas je odjekivao kao eho u planinama. Pronašao je cigarete i piće i novac ostavio na pult i izašao. Ponovo nigde nikog. Preko puta se nalazila berbernica. Petar Petrović pogladi svoju neobrijanu bradu i požele da se obrije. Prijaće mu i osvežiće ga. Berbernica je bila prazna. Sve je bilo uredno i na svom mestu, samo berbera, a ni mušterija nigde nije bilo.

Poželeo je da se sam obrije, ali nekakv nepoznat strah uvlačio mu se u kosti. Žurnim korakom je izašao na ulicu i uputio se pravo prema hotelu. Ponovo nikog nije našao ni u recepciji, ni u restoranu. Spakovao je svoje stvari i sišao, Uzalud je udarao u zvonce. Niko se nije pojavljivao. Izvadio je par novčanica, stavio ih na pult recepcije i žurnim korakom izašao iz hotela.

Na trgu je zastao, okretao se ne bi li ugledao bar nekog. Njegove sive oči videle samo oronule zgrade. Imao je neki čudan osećaj da nešto nije u redu.

Da li je ovo samo ružan san – nadao se. Oslušnuo je… I čuo samo – TIŠINU!

Ni cvrkut ptica, ni lavež pasa lutalica. Svuda oko njega i preko njega vladala je samo tišina. Srce mu je počelo uzbuđeno da lupa i on krenu užurbanim putem kojim je i došao. Usput je zavrio kroz još neke prozore, ali nikog, baš nikog nije video. Na izlazu iz ove sablasne varoši okrenuo se ne bi li video tablu sa natpisom mesta u kome je bio, u kojoj je prespavao. Nikakve table nije bilo.

On nastavi da korača dalje ne zaustavljajući se dok nije iza šumarka pronašao svoj zaglavljeni stari auto. Seo je u njega, okrenuo ključ. Auto je upalio i bez većeg napora izbavio se iz gliba i izašao na kaldrmu. Dao je gas i krenuo putem uzbrdo nadajući da vodi do autoputa sa kojeg je sinoć skliznuo. Bio je u pravu.

Na samom ukrštanju stare kaldrme i novog autoputa, u susret su mu išla zaprežna kola kojima je upravljao sedi starac.

– Uf, baš sam budala, mora da su ljudi ovog gradića negde u polju pa je zato nisam nigde video nikog – sa olakšanjem nasmeja se trgovački putnik.  Da nije tako, ne bi ovaj starac išao u tu malu, smešnu varoš koja me je tako preplašila. Ma, sad ću da ga pitam. Tek da se uverim.

Auto stade tik pored zaprežnih kola. Petar otvori prozor automobila i sa smeškom upita starca:

– Izvinite, sinoć sam spavao u onoj dole čudnoj varoši. Baš me interesuje kako se zove? Nigde nisam video natpis.

Starac skide šešir i počeša se po glavi. Delovao je zbunjeno i iznenađeno onim što je čuo od ovog stranca.

– Kažete da ste sinoć prespavali tamo?

– Da. Mislim, sve je bilo u redu. Samo eto, zbunjuje me što sam sinoć video ljude, čuo pse kako laju, a jutros, nigde nikog. Sve sablasno pusto. Još nikad nisam bio na ovakvom mestu.

– Gospodine, ali tamo gde vi kažete ne postoji nikakva varoš. U stvari, bila je tamo nekada, ali odavno je porušena i…- starac zastade u pola rečenice.

– Kako ne postoji. Pa ja sam spavao sinoć u njoj. Evo, čak sam jutrost kupio kutiju cigareta i flašu pića – ljutio se Petar.

Starac uzdahnu.

– Ne znam kako da vam kažem. Ovaj… za cigarete i flašu vam verujem. Verujem i da ste tamo prespavali. Ali… ali vi niste prespavali u nikakvom hotelu. Vi… vi ste spavali – starac ponovo uzdahnu. – Vi ste spavali na groblju! Da, na groblju. Ne lažem vas, ja sam čuvar groblja. Ako mi ne verujete, hajdete vratite se sa mnom i sami ćete se uveriti da govorim istinu.

Trgovački putnik Petar Petrović probledeo kao krpa, bez reči je dao gas i popeo se na autoput žurno jureći kući. Istog dana dao je otkaz. Od tada, više ne izlazi iz svog rodnog grada.

Rajko. R. Dvizac

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE

Prethodni članci

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *