Rajko R. Dvizac: Jutro belog mermera – „On je bio avet prošlosti. On je bio živ…“

Osvanulo je jutro belog mermera.

Sjajno od bleštavila, hladno kao tiha jeza. Svetlost jutra 29. novembra ušunjalo je nečujno kroz razmaknute roletne na terasi dvosobnog stana profesora matematike inđijske gimnazije Svetislava Mačića. Stan je bio smešten u stambenoj zgradi u centru varoši, na trećem srpatu. U prizemlju zgrade nalazio se veliki supermarket, ali zbog praznika, Dana Republike, bio je zatvoren. Prozori obe sobe profesorovog stana ,onako sa visine, gledali su na prodavnicu obuće koja se nalazila na suprotnoj strani ulice.

Jutro belog mermera nije probudilo nikog u stanu porodice Madžić.

Blizanci Predrag i Nenad spavali su, svako u svom krevetu, čvrstim nevinim snom. Njihova majka Zorica zagrlila je jastuk, ne pokazujući ni najmanju nameru da se odrekne slatkog sna i tople postelje. A i zašto bi? Sat je pokazivao da je tek 5 i 15 minuta.

Jedini budan bio je Svetislav. No, ni njega nije probudilo jutro belog mermera svojim ledenim sjajem. Samo ga je iznenadilo i pomoglo mu da se potpuno rasani. Uzrok ovako preranom i neočekivanom buđenju bio je strašan san koji je upravo sanjao.

Osećao je kako ga je oblio hladan znoj. Srce u nedrima mu je ubrzano lupalo. Pošteno se uplašio od onoga što je sanjao. Uplašio se i probudio. Kao da je bekstvo na javu, bio jedini način da se spasi, ali ono što mu je bilo najčudnije u svemu ovome, bila je činjenica da se nikako nije mogao setiti sna. Ni svog razloga za paničan strah. Ovako nešto mu se nikad do sada nije dogodilo.

Profesor je bio poznat kao vrsni matematičar koji je sa lakoćom mogao napamet deliti, množiti, sabirati i oduzimati velike brojeve. Važio je za rezervoar podataka raznih vrsta, a evo sad nije mogao da se seti sopstvenog sna, zbog kojeg se probudio pre seknudu,dve! Neverovatno. Uzalud se naprezao ali rampu zaborava nikako nije uspevao da podigne. Pogledao je bespomoćno svoju suprugu Zoricu kako mirno spava. Čak i da je probudi, od nje ne bi bilo nikakve pomoći. Samo bi je uplašio.

Svetlost belog mermera nije mu dala mira. Najzad se, tiho, iskrao iz postelje i krenuo ka staklenim vratima terase. Valjda je hteo da do kraja spusti roletne i tako istera jutro belog mermera iz svoje spavaće sobe na ulicu.

Ali umesto da spusti, on uradi suprotno i podiže malo roletne. Svetlost se pojača, zaslepi ga na trenutak. Kada su mu se zenice privikle na belo jutro, profesor pogleda na ulicu. Pogled mu se zakova za prodavnicu obuće preko puta. Istog trena oseti kako mu hladna jeza klizi niz, još uvek, oznojana leđa. Pred prodavnicom je stajao čovek u starom, kožnom šinjelu i, činilo mu se da gleda pravo u njega.

Profesor Madžić, kao nekada kada je bio dečak, protrlja oči da se uveri da ne sanja. Nije sanjao. Čovek je mirno stajao i gledao u prozore njegovog stana. Profesorovo disanje se ubrza.

-Nemoguće, pa to je čovek iz mog sna – prošaputa sa nevericom, odjednom se setivši teškog sna koji ga je mučio.

Jedva je sebe naterao da se odmakne od prozora. Otišao je u kupatilo i umio se hladnom vodom. Potom je u kuhinji skuvao jaku kafu. Ispio je i čašu vinjaka. Uzalud. Posle 20 godina po prvi put je imao potrebu da zapali cigaretu. Pušenje je ostavio pre dve decenije kada je Zorica ostala u drugom stanju. Od tada nije zapalio ni jednu cigaretu, ali su zato njegovi sinovi, blizanci Predrag i Nenad nedavno propušili. Prikrao se prozoru i krišom pogledao napolje. Neznanac je još uvek tamo stajao.

– Nemoguće! On… on je odavno mrtav! Ovo je samo utvara. Noćna mora, ružan san koji još uvek sanjam – mucao je Svetislav Madžić.

Profesor se vrati i iz Predragovog džepa izvadi cigaretu i zapali je i onako u pidžami izađe na terasu. Neznanca u kožnom mantilu nigde nije bilo. Jednostavno je nestao, baš kao i san.

Dan je proveo u kafani igrajući preferans i tablić sve do ponoći sa starim prijateljima, opštinskim pisarom Tasom, veterinarom Vasom i ugostiljem Neđom. Čak ni na svečarski ručak nije otišao. Oko ponoći društvo se rastalo. Tasa i Vasa su otišli u Srpski kraj, a Neđa i Svetislav su krenuli preko centra varoši.

Na ulazu u svoju zgradu profesor se instiktivno okrenuo. Pozdravio se sa Neđom gledajući preko njegovog ramena u pravcu prodavnice obuće. Osvetljeni izlozi, sem obuće, nisu otkrivali ništa više. Sa olakšanjem popeo se na treći sprat. Pažljivo je otključao vrata i ušao u stan. Dočekala ga je samo svetlost uključenog televizora. Supruga Zorica je u spavaćici ležala na trosedu i gledala film.

– Zdravo, još ne spavaš? – upita tiho.
– Ne. Gledam film – odgovori Zorica.

Svetislav skide jaknu i uze pidžamu sa kreveta.

– Gde su deca?
– Verovatno su još u diskoteci. Pre 1,2 ne očekuj da će se vratiti. Jesi li gladan?
– Ne, nisam – odgovori profesor. – Kakav je film?
– Odličan. Šteta što nisi došao ranije. Uskoro će kraj.

Svetislav je počeo da se skida. Skinuo je džemper i prišao prozoru na terasi. Pogledao je u pravcu prodavnice obuće. Skamenio se. Ispred prodavnice je opet stajao onaj nepoznati muškarac od jutros. Jedina razlika je bila što je sada pušio, ali pogled sa profesorovog prozora nije skidao. Svetislav, instiktivno, koraknu unazad. Neznanac u kožnom mantilu nije se ni pomerio. Profesor oseti kako ga ponovo obliva hladni znoj nepoznatog straha.

A onda nešto puče u njemu. Odluka! Nije spadao u red plašljivih ljudi. Želeo je da ovu moru odmah rasčisti. On baci džemper, dohvati jaknu i potrča ka izlazu.

– Gde ćeš sada? Šta se dogodilo? – iznenađeno i preplašeno upita Zorica skočivši sa troseda.
– Odmah se vraćam – odgovori on. – Ne brini ništa. Sve je u redu.

Supruga je ipak brinula. Prekinula je gledanje filma i sama prišla prozoru. Htela je da vidi povod za muževljev ovakav iznenadni odlazak.

I imala je šta da vidi. Svetislav je prešao ulicu i prišao nepoznatom sedokosom čoveku u dugom, kožnom mantilu. Sa ove daljine, mada je malo otvorila prozor, nije mogla čuti njihov razgovor. Posmatrala je samo njihove gestove. Njen muž i čudni stranac samo su stajali jedan naspram drugog i očigledno nešto pričali. To je trajalo trenutak, dva a onda je neznanac bacio cigaretu i napravio iskorak kao da želi da ode. Zaustavila ga je Svetislavova ruka i povukla snažno prema sebi. Zorica je pomislila da to njen muž hoće da udari neznanca. Znala je da ima prgavu narav. Krik užasa zastade joj u grlu.

Ali… Umesto da ga udari, njen muž je obema rukama zagrlio neznaca. Njegove duge ruke prvo su visile opuštene, a onda, gotovo bojažljivo zagrlile su Zoricinog muža. Obojici su se ramena tresla. Ta to oni  plaču, iznenđeno zaključi Zorica.

Zašto? Ko je taj neobičan stranac?

Prisetila se da ga je u par naavrata poslednja dva, tri dana videla kako prolazi, te na tren zastaje ispred izloga apoteke u kojoj je radila. Nikad nije uspevala da mu vidi lice, ali ga je upamtila pod dugoj, razbarušenoj sedoj kosi i starom kožnom mantilu.

Niko tako nije izgledao niti se oblačio u Inđiji. Niko sem…

Ne, to nije bilo moguće. On, on je bio lep kao Apolon. Crn, visok, korpulentan, večito nasmejan. Ali jedino je on u Inđiji, nekada davno, pre 20 godina nosio dugi kožni mantil. Da li je to taj isti čovek? Da li je to taj isti mantil?

Da li je to… pravi otac njenih sinova?

Pogledala je ponovo na ulicu. Ispred izloga prodavnice obuće više nije bilo nikoga. U tom trenu vrata njenog stana su se otvorila. Bio je to njen muž Svetislav. Sam!

Epilog

Ko je bio tajansteni čovek u kožnom mantilu?

Tu tajnu su znali samo Zorica i Svetslav. On je bio Zoricina prva ljubav. I više od toga. On je bio otac njenih sinova blizanaca. I više od toga. On je bio rođeni brat njenog sadašnjeg muža Svetislava. I više od toga. On je bio disident koji je davno iz političkih razloga pobegao u inostranstvo i tako sam sebi presudio da bude večiti izgnanik. I više od toga. On je bio mrtav. Poginuo je u nekoj pucnjavi dva rivalske bande u Parizu. I više od toga. Sahranjen je u limenom kovčegu ovde, na inđijskom groblju. I više od toga. On je bio avet prošlosti. I više od toga.

On se pojavio ponovo posle 20 godina jednog jutra belog mermera. Baš onakvog kakav mu je bio nadgorbni spomenik. I više od toga. On je bio – živ! I više od toga. Ponovo je nestao negde na Zapadu. I više od toga. On je bio milioner. I više od toga. Više se nikad nije pojavio u rodnom gradu. I više od toga. Ostavio je testament i memoare…
Ko zna šta u njema piše… Ovo je samo deo njegove priče…

Piše: Rajko. R. Dvizac

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE

Prethodni članci

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *