Povodom pobede Reala da podsetimo – Tim koji je rastavio rat

Tim koji je rastavio rat: Poslednji evropski trofej Crvene Zvezde

„Ranije se dešavalo da nas finala Kupa šampiona razočaraju, ali večeras će sigurno biti vatreno.“

Autor: ROBERT O’CONNOR

Ovim rečima je 29. maja 1991. Dejvid Kolman najavio prenos utakmice između Olimpika iz Marseja i beogradske Crvene zvezde koja je trebalo da odluči prvaka Evrope za tu sezonu na stadionu San Nikola u Bariju. U karijeru prepunoj pogrešnih procena, ova mu je bila jedna od upečatljivijih.

Kolman, u to vreme fudbalski komentator za BBC sa 37 godina staža iza sebe, umeo je da tokom prenosa lupi da igrač „ne može da veruje šta mu se ne dešava“, kao i da je „Notingem Forest u nizu od šest poraza za redom bez pobede“. Pred ovo finale, cenio je da „oba tima bolje napadaju nego što se brane – Evropu čeka pravi fudbalski vatromet“. Naravno, usledila su dva sata mučnog, napornog, dosadnog fudbala pod teretom kontinentalnih očekivanja i Kolmanovog ničim izazvanog optimizma. Pa ipak, taj defanzivni pristup Crvene zvezde ostao je zapamćen kao taktički savršeno gušenje igre.

Znalo se da će finale biti evropski prvenac. Ni Francuska ni Jugoslavija nikad nisu imale šampiona kontinenta, iako su Ren, Sent Etjen, i Partizan igrali finala. Moćni tim iz Marseja sastavljen je pod okriljem jednog od prvih modernih megasponzora, političara i biznismena Bernara Tapija. Deceniju-dve pre Real Madrida, imao je svoje Galaktikose.

Kris Vodl i Žan Tigana hranili su loptama napadača Žan-Pjer Papena, a uz njih se našao i bivši Zvezdin kapiten Dragan Stojković, jedan od najvećih jugoslovenskih talenata koji je u tom finalu morao da igra protiv kluba u kom je ponikao. Sa leve strane je napadao Abedi Pele, prvi afrički superstar, a sa klupe Francuz Filip Verkriz. Tapi je u klub sipao milione, a golovi su padali kao kiša.

Takvog luksuza nije bilo iza Gvozdene zavese. Uspeh je sa te strane počivao u čvrstoj odbrambenoj formaciji po komunističkom ključu, koja se preko sredine prelivala u napadačku genijalnost. Robert Prosinečki, koji će sedam godina kasnije odvući Hrvatsku do polufinala svetskog prvenstva, blistao je uz brzonogog Sinišu Mihajlovića. Od njega još brži je bio krilni napadač Dragiša Binić koji je 100 metara navodno mogao da pretrči za 10.5 sekundi. „Kad je Karl Luis došao na beogradski maraton, hteo sam da se trkam sa njim,“ pričao je kasnije.

Binić je svoje kvalitete već dokazao u polufinalu protiv minhenskog Bajerna. Zvezda je u prvom meču u gostima gubila 1-0 kada je Binić istrčao na dodavanje Prosinečkog i asistirao Darku Pančevu, najboljem strelcu Evrope, za izjednačenje. Kod toga gola, loptu su maestralno nepredvidljivo preneli iz odbrane u napad preko celog terena za samo 12 sekundi; savršena ilustracija stila koji je Crvenu zvezdu činio neodoljivom za gledanje.

Kada su Rendžersi Grejema Sunesa u drugom kolu izvukli Zvezdu, pomoćnik trenera Valter Smit odleteo je iza Gvozdene zavese da ispita šta čeka Škote – u to predigitalno doba, često se malo znalo o protivniku. Pošto se vratio iz Beograda, opisao je stanje glazgovski direktno: „Najebali smo.“ Čak je i dobro obavešteni Džon Motson bio zapanjen veštinom kojom su Jugosloveni rastavili Sunesov tim. „Tako se brzo kreću“, komentarisao je za BBC dok je Pančev postavljao konačni rezultat od 3-0. Sunes je kasnije priznao da njegov tim nikad nije bio tako ubedljivo nadigran u inostranstvu.

Nije samo brzonogi Binić, koji je jednom prilikom prestigao profesionalnog jugoslovenskog sprintera pred predstavnicima medija, imao čime da se pohvali. Ceo tim Crvene zvezde imao je šta da ispriča i pokaže, ali i da se pohvali brojnim prethodnim dostignućima.

Miodrag Belodedić, zvezdin libero, prebegao je 1989. iz totalitarne Čaušeskuove Rumunije, zbog čega je u odsustvu bio osuđen na deset godina zatvora. Za Zvezdu je potpisao tako što se pojavio na stadionu i pitao da li im možda treba igrač; pošto je tri godine ranije već osvojio Kup šampiona sa Steauom iz Bukurešta, njegovu ponudu su Beograđani rado prihvatili. Te večeri u Bariju, Belodedić je imao priliku da postane prvi igrač koji braneći boje dva različita kluba osvaja ovo takmičenje.

Od posla koji su na sredini terena radili Mihajlović i Prosinečki profitirali su i Pančev i nezaustavljivi Dejan Savićević, koji su kasnije podelili drugo mesto u izboru za najboljeg igrača Evrope te sezone. Savićević je godinu dana ranije u Firenci bio nadomak plasmana u polufinale Svetskog prvenstva kada je igrajući za Jugoslaviju protiv Argentine prebacio prazan gol sa pet metara. Pančev je za Zvezdu te sezone već postigao 34 gola i bio na putu da osvoji Zlatnu kopačku. Njih četvorica kasnije su ostvarila impresivne karijere u najboljim evropskim ligama, u zlatno doba jugoslovenskog fudbala.

Ali pre svega toga, trebalo je da odigraju svoje prvo finale Kupa šampiona protiv Marseja koji je na putu do Barija takođe očarao Evropu svojim napadačkim sposobnostima. U četiri kola pre finala, Tapijevi momci postigli su 22 gola. I oni i Zvezda imali su prosek od četiri gola po dvomeču (Marsej je poljskom Lehu iz Poznanja ubacio osam komada.) Možemo li kriviti Kolmana zbog pogrešne procene? Te večeri su u Italiji igrača dva evropska velikana poznata po napadačkom fudbalu – francuska veština protiv balkanske preciznosti. Ceo svet je čekao da vidi šta će se desiti.

„Mislim da je to bilo najdosadnije finale u istoriji takmičenja“, prisećao se Mihajlović nekoliko godina kasnije. Dva sata fudbala bez ijednog gola, gotovo i bez prave šanse, naterale su Evropu da zadrema. Papen je na početku imao polupriliku ali je promašio, kao i Vodl kasnije kad je glavom šutirao pored gola. Utakmica se sporo ali neumitno vukla ka penalima. Dakle, kako to da su vrhunski napadački timovi odigrali tako bezidejno u ključnom meču?

„Da smo prišli napadački verovatno bismo izgubili, ne zato što je Olimpik bio nešto mnogo bolji od nas, nego zato što su imali iskustvo velikih mečeva“, pričao je Mihajlović. „Naš tim je bio prepun mladića od po 21, 22, 23 godine.“

A onda, na samo veče utakmice, evropsko podzemlje odlučilo je da pokuša da potkupi klince iz Beograda. „Nije tajna“, pričao je Mihajlović 2011. o sastanku u hotelu u kom je tim boravio tog 28. maja 1991. „Ja to nikad nisam poricao, ponudili su nam po pola miliona maraka [da namestimo utakmicu]. Odbili smo jer to nije u našem karakteru, ali svi znamo da nam je bilo ponuđeno.“ Cilj Crvene zvezde bio je jasan – odneće trofej u Beograd pošteno ili nikako. Ali kako ukrotiti marsejske zvezde?

„Par sati pre utakmice, nas sedmorici igrača su pokazivali snimke utakmica Olimpika“, nastavlja se Mihajlović. „Sećam se kako nam je Ljupko Petrović rekao: ‘ako ih napadnemo, dobiće nas na kontru’. Ja sam pitao pa šta onda da radimo, a on je rekao: ‘kad ti dođe lopta, ti je samo ispucaj’. Tako da tih 120 minuta praktično nismo igrali fudbal.“

Bilo je to četvrto finale koje su morali da odluče penali, a sreća je bila na Zvezdinoj strani: Bizarno pravilo jugoslovenske lige u to vreme nalagalo je da se penali šutiraju po završetku svake nerešene utakmice, pa je beogradski tim imao više prakse iza sebe. Takođe, istorija im je išla u prilog.

Dva igrača koja su te noći nastupala za Marsej zazirala su od šutiranja penala na Apeninskom poluostrvu. Deset meseci ranije, tokom Svetskog prvenstva u Italiji ’90, Dragan Stojković je sa penala nije uspeo da savlada golmana Argentine (Savićević i Prosinečki su svoje penale pogodili), pa je Jugoslavija ispala. Četiri dana kasnije u Turinu, Vodl je sa penala šutirao preko gola Zapadne Nemačke, pa je i Engleska ispala. Ova dva pouzdana šutera nisu se odvažila da izvedu penale u Bariju.

Umesto njih, lopti je prvi prišao desni bek Manuel Amoros, ali njegov udarac je zaustavio golman i kapiten Crvene zvezde Stevan Stojanović. Sledećih sedam penala je bilo uspešno iskorišćeno, da bi za kraj Darko Pančev savladao Paskala Olmetu sa bele tačke i tako se upisao u istoriju fudbala u Jugoslaviji.

Ali dok su igrači slavili teško osvojeni trofej na Mediteranu, zemlja je počinjala da im puca po šavovima. Zvezda je u septembru iste godine počela odbranu trofeja, ali Jugoslavija koju su ranije predstavljali u Evropi više nije postojala – Balkan je potonuo u građanski rat. Onoj sjajnoj reprezentaciji Jugoslavije koja nije imala sreće u Firenci ostala je bez prilike da učestvuje na Prvenstvu Evrope 1992 jer se zemlja raspala. Zvezdina klasa ’91 više nikad nije imala prilike da zajedno nastupi na međunarodnoj sceni.

„Mogli smo godinama da pobeđujemo [da nije rata]“ žalio je Belodedić. „Neki igrači bi naravno otišli, ali imali smo odlične mlade zamene.“ Stojanović je takođe godinama kasnije mislio o propuštenim šansama: „Tragedija je u tome što nikad nećemo znati koliko smo dobri mogli da budemo.“

Kad se pogledaju arhive, nemoguće je ne pustiti mašti na volju. U Francuskoj ’98, sveže nezavisna Hrvatska pod vođstvom Roberta Prosinečkog stigla je do bronzane medalje. Ali dokle bi Prosinečki dogurao da je u timu imao nekadašnje saigrače iz Crvene Zvezde (u tom trenutku rasute po novim balkanskim republikama)? Da je Savićević kreirao šanse za napadački dvojac Pančev-Šuker (prvi strelac tog šampionata), da je Mihajlović držao levi bok ispred hrvatskog beka Roberta Jarnija? Ko bi ih zaustavio te godine u Francuskoj? Da li bi se danas taj sastav pamtio kao jedan od najboljih evropskih timova svih vremena? Fudbal nikad neće znati koliko je izgubio zbog rata na Balkanu.

Samo godinu dana posle Barija, Zvezdin tim se razišao. Prosinečki je otišao u Španiju, gde je igrao za Real Madrid i Barselonu; Pančev, Mihajlović, i Savićević otišli su i italijansku Seriju A gde su zajedno sakupili preko 400 odigranih utakmica. Kroz njih je nasleđe Crvene Zvezde ostavilo traga na fudbalskoj mapi sveta dok se novi poredak uspostavljao posle raspada SFRJ i SSSR. Zbog konstantnog odliva balkanskih talenata na zapad, nijedan tim iz Istočne Evrope nikad više nije ni prišao finalu. Ponosnim ljubiteljima fudbala sa prostora bivše Jugoslavije ostaje samo sećanje na Bari.

Izvor: Vice

 

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *