U očima nije bilo sjaja. Samo sivilo, samo pustinja, samo tuga – Rajko Dvizac

Nečujnim korakom približila mi se i stala ispred mene. Nije nosila tamne naočari iako ih uvek nosi bez obzira na doba dana ili godišnje doba. Pogledi su nam se sudarili. U očima nije bilo sjaja. Samo sivilo,samo pustinja, samo tuga.

– Jel znaš da mi je muž umro? – pitala je.

– Znam, saznao sam suviše kasno. Izvinjavam se što nisam došao na sahranu – tiho sam rekao.

– Ma ne mari, tvoj dolazak ništa ne bi promenio. Ti si ionako više bio na sahranama nego na onim tvojim koncertima…
Zaćutali smo. Moje ćutanje je odjekivalo ulicom kao pitanje: „Kako si“?
Ona ga je čula.

– Šta da ti kažem? Ne znam ni sama. Ti znaš da je moj muž 15 godina bolestan. Nepokretan. Kao biljka u krevetu. Znaš da sam često bila ljuta zbog toga. Molila Boga da spase i njega i mene, a eto sada kada se dogodilo, odjednom sam se uplašila te praznine, te hladnoće i samoće.
– Ma jaka si ti. Prebrodićeš ovo. Povratićeš se… Nedostaje mi tvoj osmeh.
– Kako Rajko? Pa meni je 80 godina, prošaputala je umornim glasom i pala mi u zagrljaj.

Ni ona ni ja nismo marili što stojimo na sred ulice u centru varoši. Iz suvog, isplakanog oka, iscedila je još jednu suzu. Zbog mene, zbog sebe. Nisam verovao da ima toliko godina. Ona, uvek dama. Doterana, nasmejana, obrazovana…

Volela je operu, pozorište, knjige, slikarstvo, muziku… U sve se razumela. Čak i u politiku. Uvek je unapred znala šta će se dogoditi…

A sada?

Sada nije znala šta će biti sa njom.

Imala je dve kćerke. Jedna na jednom kraju sveta u Americi, a druga na drugom kraju u Australiji.  Ona ovde sama u dva spojena stana. Jezivo…

– Nikako ne mogu da se naviknem da njega više nema, da ničeg više nema. Još uvek mi se dešava da odem iz stana i da zaboravim da ga zaključam.  Navikla sam ovih 15 godina da je on uvek tu, da je žena koja ga pazi uvek tu. Da kuća nije sama, nije pusta. Uvek ima nekog. Čuju se glasovi, ljudi pričaju a sada samo gluva tišina.

Zagrlila me još jače, još čvršće,  još bolnije. Ponovo suza u oku.

– Znaš šta mi je bilo najteže, najstrašnije?  Trebali smo da sredimo neka dokumenta i došao je čovek iz suda. Sve je završio još je samo trebalo moj muž da se potpiše…

I onda je počela da jeca, da glasno plače:

– On, ti znaš kakav je on bio, đak karlovačke gimnazije, ugledni advokat. Čovek sa kojim sam proputovala pola sveta. E on, moj Rajko, nije mogao da se potpiše. Nije znao svoje ime, nije znao slova… Pisao je liniju po liniju kao dete iz prvog razreda. Oh Bože šta čovek doživi! U šta se pretvori u starosti…

Pustio sam je da se isplače. Ovog puta bez suza. Samo gorki i bolni jecaji. Kada se smirila, odvojila se od mene i pokušavala da se nasmeši:

– A ti, kako si, još nisi otišao u Beč?!  Opet su te slagali, obećali pa prevarili!

Samo sam nemoćno slegnuo ramenima.

-I tebi i meni prođoše godine u čekanju. Ko to može da plati, ko to može da nadoknadi, ko to može da razume? Niko! Niko ko nije čekao…- rekla je.

A onda je uspela da povrati bar malo osmeha na iice, na njene staračke bore…

Gospođa ostaje gospođa… Tu vreme ne može ništa.

– Molim te dođi kod mene da se ispričamo. O svemu. Da mi kažeš šta novo pišeš.  Znam da pišeš nešto lepo, nešto toplo, ljudski.  To si ti.  I da znaš,  po peti put sam pročitala tvoj roman.  Ma ja znam ko je Radmila Mihajlović – Todorović, od mene ne možeš istinu da sakriješ. Priznaj da sam u pravu. Evo, obećavam, neću nikome reći…

Rastali smo se uz blag osmeh, uz malo vedrine.

Treba da odem da je posetim, a znam da to nije poseta od pola sata, sat jer našoj priči nikad nema kraja.

Samo da se ne preda.  Samoća je opaka i podmukla bolest. Pa šta ako joj je 80 godina kada joj je srce još mlado… Još puno života.

Piše: Rajko R. Dvizac

Bestseler „Utorkom nisam udata“ možete poručiti na Facebook stranici pisca: OVDE ili klikom na sliku

 

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *