Rusija će na Balkanu, uvek imati svog favorita, a to je Bugarska…

U rubrici PODSEĆANJA, prenosimo vam briljantan tekst i analizu novinara Milana Milenkovića iz januara ove godine:

SKASKA O RUSKOJ SNAZI

Piše: Milan Milenković

Kada sam, pre petnaestak dana, pisao da se pomirljiv ton i uzdržanost Rusije povodom proterivanja njenih diplomata iz Vašingtona neće svuda primiti lepo, kao u Srbiji, te da će se i u Vašingtonu, a naročito u Varšavi i Kijevu to doživeti kao slabost, htedoše rusofili da mi prospu zube k’o sitan šoder. Kad sam doveo u sumnju večno partnerstvo i prijateljstvo između Kine i Rusije, koje je skovano u Beogradu, u našoj mašti, opet da me pokidaju

Dve nedelje docnije, 7000 američkih vojnika stiže u Poljsku, i to na granicu s Rusijom. dok poljski ministar odbrane, Antoni Maćerevič seiri kako je gotovo s Jaltom. Mi ćemo, naravno, reći „ma ko ih šiša, sve će njih car u red da dotera“, ali se, bar za sada, odvija scenario koji sam predvideo – uzdržanost je doživljena kao slabost i Zapad je odmah reagovao. Nisam siguran da i Kinezima oči nisu porasle gledajući na Sibir. Na siroče i zec izvesnu stvar oštri.

Naravno, patriotski sajtovi su odmah reagovali i poslali 340 000 ruskih vojnika na granicu s Poljskom, ali je mali problem što je to jeftina izmišljotina, nasuprot dovođenja američkih trupa čak iz Kolorada. A i 340 000 ljudi se ne pomera tek tako. To je grupa armija, a ne nekoliko jedinica. Pusti srpski snovi.

Ajd’ sad da se kladimo da li će burazer Tramp da vrati ruske diplomate, a naročito da li će da vrati trupe u Kolorado? Još neko veruje da Barak Obama pravi sitna sranjca, a da Tramp nema nikakve veze s tim?

U redu, reći će neko, i biće u pravu, 7000 vojnika iz Kolorada neće narušiti ravnotežu u regionu. Hoće. Ne tih 7000, oni su nevažni, ali se hemija promenila: uzdržanost i mudrost mirišu na nemoć. Argument je, zapravo, obrnut, ali ga nije lako videti: da Ameri nisu sigurni da je ruska uzdržanost blef, ne bi poslali samo 7000 vojnika. Mali broj ukazuje na sigurnost u procenu.

Neću ovde da šenlučim, daleko od toga. Srpski san o ruskom caru, koji odgurava zapadne legije iza Dunavskog limesa, završio se primicanjem legija granici Rusije. Ne šenlučim, nego opet kažem: Viking uzdržanost ne kapira. Samo silu respektuje i samo se njoj klanja. To zna i Putin. Zašto je uzdržan, kad to zna? Odgovori mogu biti različiti, ali pobedničkih nema: ili su sankcije dodijale, ili Putin nije gospodar situacije u Kremlju, ili je nešto treće, ali miris nesigurnosti i pasivnosti se širi iz Rusije i svi ga njuše. Sem Srba.

Opet ponavljam, a to radim zato što sam gotovo u dlaku iscrtao šta će Vikinzi uraditi i kako će se uzdržanost rđavo završiti: Rusija je doterana do duvara, dalje nema gde. Ili će se okrenuti i probati sreću, ili će polako tonuti. Vidim da je čak i Dugin, inače zagovornik agresivnijeg nastupa Rusije, počeo da tone u misticizam i da brka religiju, politiku i mistiku. Ohrabrujuće vesti o tome kako je Rusija, u nekoj igri sa Amerima, a naročito s Trampom, dobila Srbiju, Crnu Goru, Republiku Srpsku i Makedoniju su priče partizanke: Vikinzi ne daju nikom ništa. Setite se Foklanda. Od njih se otima, ili se ćuti: sve drugo je sviranje pilićima.

Da li to znači da treba da se držimo Vikinga, a da s Rusijom, onako, klipšimo kad nam i koliko Vikinzi dozvole? Ne, naravno. Ni za nas kod Vikinga nema ništa, sem ropstva, pljačke i ponižavanja. Ideja da treba izbegavati svaki konflikt sa Zapadom, što Vučić i radi, prividno i nije rđava. Ima samo jednu manu: ne možeš toliko da im se u dupe uvučeš da te ne opljačkaju i porobe. Taj koncept, jednostavno, kod njih ne postoji.

Da li treba imati bezuslovni oslonac na Rusiju? Apsolutno ne. U svakom veku, Rusija 60 godina ne može da pomogne ni sebi, kamo li drugima.

U osnovi, mala zemlja može da vodi samo jednu vrstu uspešne politike, a to je ona koju su vodili knez Miloš i Broz – laviranje između velikih, balansiranje i lagano jačanje pozicije. Možemo mi i o Milošu, i o Titu da mislimo šta hoćemo, ali tako se politika vodi. Lako je Ameriku voditi, probaj Bangladeš.

Rusija će, na Balkanu, uvek imati svog favorita, a to je Bugarska. Mi ćemo uvek biti neki peti prioritet i Rusija je već dala mnogo dokaza za to, nego mi nećemo da vidimo. Sve joj je važnije i preče od nas; drugi će dobiti S300, dobiće i lovu, mi ćemo dobijati Kozake sa lepim sluhom i skupe remonte. I, dok se sve to odvija, svaki dan ćemo jedni drugima, u poverenju, naravno, saopštavati: „Vide li kako ih je matirao car? Pa, dobro, Srbi, ako ih car svaki dan matira, otkud još igraju? Otkud 7000 vojnika iz Kolorada na granici Rusije? Ko koga tu matira?

Što je najinteresantnije: ovde su , čak i ozbiljni intelektualci, godinama sebi pričali skaske i bajke o Rusiji, pa su i poverovali. I ne umeju da stanu. I dalje Rusi pobeđuju na dnevnoj bazi. Oči otvorite, aman! Ima, naravno, Rusija uspeha od 2000-te, ali niti su toliko grandiozni, niti bitno menjaju odnos snaga. Rusija nije postala industrijska zemlja prvog reda, ostala je sirovinska baza. Ima izvanredno naoružanje u prototipovima i opitnim primercima. Da nema podmorničke flote, koja nije izum Putina, ruska flota bi bila savršeno nevažna. Sve u svemu, dok su milijarde stizale dnevno, dosta se davalo u potrošnju, malo u razvoj i sad dolazi ceh za to. Ko to ne vidi, taj je doktrinar, slepac za činjenice.

Opet, sa Rusima treba lepo. Onaj Šešeljev odvratan argument da nas Rusi bar nikad nisu bombardovali nije temelj za dobro druženje. Srodnost, jezičku i rasnu, treba poštovati. Slovena ima više nego Vikinga, samo što Sloveni ne postoje kao civilizacija, nego kao grupa plemena.

Da završim onim kako sam počeo: mi brkamo nivoe stvarnosti. Ameri su doveli 7000 opipljivih vojnika iz Kolorada, a Rusi će dovesti 340 000. Ali, ovi prvi su stvarni, ovi drugi su iz mašte. Amerika i dalje opkoljava Rusiju, mi pevamo, dok se taj proces odvija pred našim očima, obrnutu pesmicu. Da li ćemo ikad razlikovati stvarne procese od mašte? Ili uvek ono: što je babi milo…

Kako mi, tamo gde svi prepoznaju slabost, prepoznamo mudrost? Kako ne vidimo jednostavne signale iz okoline? Kad sam predočavao da se Gaspromnjeft reklamira na B92, da Ruski dom izdaje zajednička izdanja sa Blicom, rusofili su to pravdali time da Rujke nemaju pojma ko su Blic i B92. Kako mislite da vas oslobađa neko ko se ni toliko ne zainteresuje da vidi ko je ko ovde? Amerima se nikad neće desiti takav previd.

Par puta nas jesu „izvadili“ u Savetu bezbednosti, na Ruse mislim, ali da se ne lažemo: to je lako mesto za bitku, jer imaš veto. Na terenu je mnogo teže, a tu smo, nekako, nebranjeni. Sto puta smo čuli da je Putin rekao da ne da na Srbe, samo to nikad nismo čuli iz njegovih usta, nego uvek preko nekog tumača.

Lično – nisam ljut zbog toga. Neka Rusi gledaju svoju meru interesa. Ako se sutra uzjogune, pa bace Vikinge u Atlantik, zapjevaćemo po jednu i to je to. Međutim, dok se to ne desi, hvatajmo signale iz okoline, ne pravimo sebe naivnim budalama. Naš cilj je Srbija za nas, Ovo je zemlje naših, a ne ruskih, ili jenkijevskih otaca. Zašto našim ocima, našim dedovima, našim orlovima sa Kajmakčalana i sa Čegra, nanosimo uvredu nudeći njihovu krvlju natopljenu zemlju bilo braći, bilo Vikinzima? Ko nas je ovlastio da to radimo? Kakva je to arogancija jednog pokoljenja? Otkud takav pad samopouzdanja da veruejmo da samo tuđa ruka može da nas brani? Ili je to, prosto, kukavičluk? Lakše konju bez samara, nek’ nas drugi čuva, a mi da mu kličemo? Čak smišljamo jedan izopačen model neutralnosti, koji podrazumeva da će se dve vojske, NATO i Ruska, slobodno šetati, sa istim statusom, po neutralnoj zemlji. Ima li, može li luđe?

Ima, međutim, nečeg dobrog u svemu ovome: što se Rusija više o svom jadu bude zabavila, a hoće, to ćemo pre švatiti da je naša sloboda u našim rukama. Što Zapad bude više pritiskao Rusiju, to će slabiti pritisak na drugima i tu treba da tražimo onaj tesan prolaz, jedini koji mala zemlja može da ima. To je plus u budućnosti. Minus je u tome što će se, kod nas, ako se čudo ne dogodi, na čelu procesa, nalaziti ohlokrati, poput Vučića, ili prikriveni engleski igrači, koje se danas predstavljaju ili kao klero-patriote, ili kao novi G17.

Opet, istorija nije iscrtan put, nego obilje mogućnosti, koje, čak i u jednom narodu, nagrađuje samosvesnija i hrabrija pokoljenja. Nije ni svako srpsko pokoljenje bilo veliko, ni u prošla vremena. Na kraju, šta se ima izgubiti? Nećemo biti roblje? Izginućemo? Pa već nestajemo i to bolje i brže nego u ratovima. Mi smo roblje, ali roblje koje ima pravo da ode u šoping mol. To ropstvo čini prihvatljivijim.

U mladosti sam imao priliku da, kao i toliki moji zemljaci, poginem od praha i olova; Bog me nije pogledao i moraću da čekam manje slavnu i svakako otužniju smrt. Čega se bojimo? Žrtve? Slave? Ili pobede? Mi ionako skapavamo, ne znam šta bismo mogli da uradimo da nam bude gore. Čega se plaše mladi Srbi danas? Možda tek danas imamo u srpskom narodu majke koje vole decu i kojima je žao da im se ruzmarini majkini za pušku hvataju. Možda, ranije, Srpkinje nisu volele svoju decu i slale su ih u ratove da izginu kao marva. Da li je tako?

Mladi zemljaci, ako danas ne stisnete petlju i ne ustanete da se borite za slobodu, kad dođete u moje godine vajkaćete se što niste. Samo ste danas mladi i samo danas imate šansu da na adrenalin i testosteron promenite svet. Uspeli, ne uspeli – postaćete veliki muškarci. Ako ne probate, ostaćete devojčice. I, da, čuvajte se naših lopova, da vaše glave opet ne poture strancima, da njima plaćaju svoje račune. To je prva bitka, majka svih naših bitaka, boj protiv našeg političkog ološa.

Foto: Pixabay/NewLightStudio

Izvor: in4s.net

2 Comments

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *