U susret 8. martu: Dobro treba i mora da se uzvraća dobrotom – Rajko Roki Dvizac

Bio sam maturant inđijske gimnazije. Upravo su se zaključivale ocene iz ruskog.

Mlada i lepa profesorica, došla iz Prištine, prvo joj zaposlenje, radi tek par meseci.

Kada me je prozvala, ustao sam i bezobrazno joj gledao čas u duge noge, čas u oči. Što bi rekao naš tadašnji profesor geografije Žanjić – mi smo bili mangupi ali ne i barabe!

Uhvatio sam jedan profesoričin pogled. Ona pocrvene i sagnu glavu.

– Kaži, koju ocenu očekuješ da ti zaključim, upita profesorica?

Imao sam od ocena 2, 3, 1…

– Pa, znam za 5, ali pošto sam bio malo lenj, realno je da mi zaključite 4.  Da, to je prava ocena!
Profesorica me i ne pogleda. Glasno reče:

– Da, u pravu si, to je u redu.
I zaključi mi četvorku!!!

Valjda je dopisala par petica da bi opravdala svoj postupak. Zahvalio sam joj se osmehom. Uzvratila mi je tek kada se čas završio.

Na redu je bio čas nemačkog jezika. Opet zaključivanje ocena, opet mlada profesorica. Iz Krčedina, sela iz naše opštine. Nas trojica muškaraca smo imali slabe ocene.

Prvo je prozvala Mingu. On je jedini od nas učio, ali – pogrešno.

Profesorica ga pita kako se kaže kuća, a on odgovara:

–  Ja znam kako se kaže brat – i naravno, izgovori to na nemačkom. Pita ga kako se kaže sestra, on odgovara kako se kaže škola… I tako sedam,osam puta i ni jednom da pogodi.

Ceo razred se valja od smeha. Samo moj drug Minga mrtav ozbiljan.

– Pa zar ne vidite da sam učio, pravda se.

– Vidim, sedi evo ti dvojka, rekla je profesorica, a Minga presrećan. Sad se i on smeje.

Red je bio da i ja popravim svog keca.

Poče da me propituje, a moja školska drugarica koja je sedela ispred mene mi šapuće. Tako mi je tiho šaputala da nisam ništa ili sam polovično čuo. Ja se sav iskrivo nad njom ne bi li je čuo. Najzad poludim i kažem na sav glas:

– Ili mi šapni glasno da te čujem, ili mi ne moj šaputati!

Profesorica, a sa njom i celi razred počnu da se smeju. Profesorica ustade i priđe mi tačno ispred klupe:

– Nema više šaputanja. Hajde da vidim šta znaš!

Pitala me je nekih 5,6 jednostavnih reči i sve sam znao.

– Eto vidiš da znaš i bez pomoći, reče ona uz osmeh i zaključi mi dvojku.

Tada je prozvala Prleta a on – pobegao sa časa!!! Auuu, to ne valja!

– Pa kako da mu popravim ocenu ako nije ovde? Da li neko zna gde je pobegao, pitala je profesorica?

Ja se dobrovoljno javim da ga potražim. Ostalo je svega desetak minuta do kraja časa. Uspeo sam da ga nađem i jedva nagovorim da pođe sa mnom. Vratili smo se u učionicu 3 minuta pre zvona. Ona ga je reda radi pitala dve, tri reči i zaključila mu dvojku. U razredu vesela atmosfera. Svi zadovoljni i srećni. Minut pre kraja podignem ruku i ustanem:

– Profesorice, želim javno da vam se zahvalim što ste nam popravili ocene. Vidite, mi ćemo vam to dobro pamtiti ceo život, a ovi što vam sada lasakaju, već sutra, kad završimo gimnaziju će vas zaboraviti!

U razredu nasta komešanje. Uvlakači su se bunili. Profesorica je pokušavala da ih smiri a mene da razuveri.

– Zapamtite šta sam vam sada rekao. Kada prođe sve, videćete ko je bio u pravu, tvrdoglavo sam je upozoravao. Zvono je okončalo rasrpavu…

Ubrzo smo maturirali, proslavili matursko veče na Petrovaradinskoj tvrđavi sa Janikom Balašom i razišli se svako na svoju stranu. Prle i ja smo upisali fakultete u Beogradu. Ja sam tamo i ostao pokušavajući da postanem novinar i Beograđanin. U Beogradu sam proveo punih 30 godina…

U Inđiju sam dolazio tek povremeno da obiđem oca i majku.

Sledećeg 8. marta došao sam u Inđiju da kupim poklone mojoj majci i gospa Rozi, kod koje smo stanovali u to vreme. U centru naletim na Prleta. Nisam ga video od mature. I on je majci kupovao cveće. Pričali smo o svemu i svačemu, a onda primetili da je u obližnjoj gimnaziji zvonilo, jer su se gimnazijalci razmileli po centru varoši.

Odjednom se setim naše profesorice iz nemčakog jezika, njene dobrote i našeg obećanja. Predložim Prletu da joj kupimo cveće i da ga odnesemo u zbornicu. On bez razmišlja prihvati moj predlog. Sećam se da smo kupili neku veliku saksiju cveća i obojica se uputili pravo u zbornicu gimnazije.

Našli smo je.

– Rekao sam Vam da Vas mi nećemo zaboraviti. Srećan vam 8.mart profesorice, rekao sam smešeći se!

Profesorica je bila iznenađena što nas vidi, a još više što smo održali dato obećanje. Lice joj prekri osmeh zahvalnosti a potom krenuše i suze radosnice…

– Hvala vam. Ne znam šta da kažem. Stvarno ste me iznenadili i oduševili, rekla je ona uzimajući veliku saksiju cveća.

Izljubili smo se i krenuli ka izlazu. Okrenuo sam se da joj mahnem u znak pozdrava. Mahala je i ona nama. Ispratila nas je rečima:

– Ipak si ti bio u pravu. Samo ste me se vi setili…

Nisam odgovorio ništa…Sve je bilo jasno kao dan. Jedino se nadam da kad god dođe 8. mart, da se seti svojih prvih maturanata u radnom veku i onog što smo uradili…

Prle i ja se svakog 8. marta setimo poklona koje smo dobili od naše profesorice nemačkog jezika.

Dobro treba i mora da se uzvraća dobrotom…

Rajko Roki Dvizac

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *