Na Kosovu prepolovljen uvoz roba iz Srbije i BiH
KOLUMNE

Aleksandar Tijanić u NIN-u 2003. godine: Šta će Srbima Kosovo ?

Foto: Printscreen/ magazin-restart.com

Autor: Aleksandar Tijanić+

Najskuplja srpska reč – Kosovo – konačno je dobila cenu. Ništa tragično. Prodavati ono što je već u vlasništvu drugih, samo je dokaz odrastanja nacije. Naime, nekad sam verovao da gubitak Kosova za svakog Srbina predstavlja simboličnu kastraciju.

Koji će Srbin pristati da mu odseku muda? Sad vidim red pred kantarom. Stoje Srbi i drže bele bubrege u rukama. Pitaju za cenu. A kad sve i svako u Srbiji ima cenu, ništa i niko nema vrednost. Nije tačno.

Kosovo valja prodati. Dva su razloga.

Prvi, svet hoće stabilnost Balkana odmah, mada ne zna kako. Zato će svaka sledeća kompenzaciona ponuda biti lošija po nas. Drugi, Srbi masovno lažu da vole Kosovo. Da je to zaista “pupak” Srpstva, “sveta srpska zemlja”, “kolevka” Evrope, “najskuplja” srpska reč – Srbi ne bi pola veka odlazili sa Kosova. Ne samo da su odlazili, već se ukupno njih hiljadu, od nekoliko stotina hiljada, vratilo za celu deceniju nacionalno vrelog slobizma. Ne samo da nisu hteli da se vraćaju, već posle stodnevnog rata, ova srpska vojska i ova srpska policija jedine su u istoriji ostavile Kosovo pevajući, pokazujući tri prsta i ne skrivajući radost što odlaze i što su živi. Plakali su samo oni koji su ostavljali dom, imanje i grobove. Ni oni nisu plakali zbog manastira, cara Lazara i Gazimestana. Kao u Kninu, niko nije odbio naređenje za povlačenje, niko nije ostao na Kosovu da pogine za politiku laži i obmana, halucinacija raspršivanih nacionalnim fakirima, narikačama, opsenarima i skotovima. Racionalno. Ohrabrujuće, čak.

U prethodnoj deceniji razoreni su svi nacionalni mitovi. O hrabrosti i čojstvu, o zajedništvu Srba od Plitvica do Skoplja, o bratstvu sa Crnogorcima, o pobedama u ratu i porazima u miru, o Kosovu.

Hvala Slobi što više nemamo u šta da verujemo. Hvala nama samima što smo nacija kostimirana i preparirana da krene na sopstvenu sahranu. Da se najede i napije na daći, iznad nameštaja od čamovine. Ako je došlo vreme da pođemo od nule, nule kao istorijskog računa, nule kao rezultata milenijumskog nacionalnog bilansa, učinimo to kao nacija – što još nismo, kao odrasli ljudi – što ćemo možda biti.

Ova srpska vlada ne treba da bira ulogu na Kosovu; ni Lazarevu, ni Majke Jugovića, još manje Brankovića. Uradite ono što je u testamentu ostavio Đinđić. Trgujte sa svetom, priznajte Albancima da drže većinski paket akcija Kosova, odlomite koliko možete za pravoslavnu enklavu, tražite obezbeđivanje prečice do Evrope, zahtevajte značajan stimulativni paket za održavanje balkanske stabilnosti, hrabro se suočite sa izbeglicama i priznajte da podgrevate lažnu nadu o vraćanju naše vojske na Kosovo ili o potpunom vraćanju Srba tamo odakle su krenuli. Svaka sledeća vlada dobiće manje od vas, svaka sledeća ponuda Srbima biće uvredljivija od ove. Ovu možemo da podnesemo, imajući na umu njenu alternativu. Ništa! Ovoj vladi pripada da u svojoj politici bar jednom bude državnička, a ne “švercerska”. Za ovo, imaju opravdanje.

Albanci su, kao NATO pešadija, “na jatagan” za sebe oteli Kosovo.

Spremni su da prilože još desetine hiljada svojih da umru za ono u šta veruju. Koliko smo mi spremni da platimo, u životima, za ono što verujemo da nam pripada? U toj jednačini počiva misterija što ćemo na kraju ove decenije imati na granici ujedinjene Albance, buduće hegemone Balkana. Demonizovani, izolovani, sankcionisani, bombardovani, proterani, osiromašeni, smanjeni, apatičnim Srbima – usred borbi za bukvalno preživljavanje – eksponencijalno opada interesovanje za Kosovo. Poslednja velika prilika propuštena je ‘93. kad je Zimerman ponudio Ćosiću trećinu Kosova. Tada su Jović i Milošević zapretili da će Dobricu obesiti na Terazijama ako Šiptarima ustupi pedalj “naše svete zemlje”. Super. Šta bi danas dali Srbi za takvu ponudu. Dušu? Ono što nije uradila srpska mudrost, uradiće – kao i obično – srpska nemoć.

Da li je moguć povratak Albanaca u okvir Srbije? Isključeno.

Koji pametan Srbin, sa ovakvom predistorijom, hoće da živi u zajednici sa Albancima, koji bi za četvrt veka u broju pretekli Srbe i došli do Niša? Konfederacija? Ne verujem. Svaki oblik zajedništa sa nacijom koja je na pragu stvaranja Velike Albanije (Makedoncima je Kosovo budućnost), predstavlja improvizovanu skelu koja će se urušiti čim odavde odu oni koji umeju da dobiju rat, a ne znaju da organizuju mir. Neka Velika Albanija bude bradavica na nosu Amerike koja se upustila u rat protiv Srbije začet na lažima spolja i glupostima iznutra.

Dotle, pitanje Kosova ruinira svako pitanje demokratije unutar Srbije. Zato je nulta tačka početka stvaranja srpske budućnosti izbacivanje Kosova iz unutrašnje srpske politike. Šta je to sem priznavanja faktičkog stanja? Svaki ustav, svi izbori, zakoni, međunarodni pregovori, krediti, teritorijalno definisanje, odbrana, sve predstavlja beznadežnu improvizaciju dok se ne pojavi “konačno rešenje”. Umesto da tragamo za konačnim statusom Kosova, pozabavimo se konačnim oblikovanjem Srbije. Oni mogu da čekaju, jer nastaju. Mi nemamo vremena, jer nestajemo. Za sada, konačna je samo definicija odnosa Srba i Kosova. Ono što je Kosovo nama, odavno nismo mi njemu! Tačka.

Kosovo tako postaje lažna zakletva koju strašljiva vlast svakodnevno polaže pred nacijom i batina kojom se neprestano preti onima koji “prodaju” nacionalne interese. U međuvremenu, “konačno” rešenje za Kosovo postoji samo za Albance – stepenasta nezavisnost, ma šta ona značila. Za Srbe, ostaju samo bajke u koje veruju ljudi čiji je jedini greh što su živeli na periferiji Srpstva u vreme kad se svojski stvarao Beograd, antički grad-država. To je prestroga nagrada sveta za sva iskušenja kojima nismo odoleli.

Iz Arhiva, NIN 2003.godina

Izvor: Buka

Ostavite komentar