GLASNIKOV MAGAZIN KOLUMNE SVET

Mesut Ezil: Kada pobeđujemo, onda sam Nemac, a kada gubimo onda sam Turčin

Mesut Ezil: Kada pobeđujemo, onda sam Nemac, a kada gubimo onda sam Turčin

Mesute, idi i „ne okreći se sine“

„Kada pobeđujemo, onda sam Nemac, a kada gubimo onda sam Turčin“ i „Imam dva srca, jedno tursko i jedno nemačko“. Ovih dana su i Nemci pokazali da vrlo dobro umeju da prebrojavaju krvna zrnca kako im odgovara.

Printscreen

Piše: M.LJUBISAVLJEVIĆ

Ko je onda u slučaju Mesuta Ezila ispao licemeran, on ili nemačka javnost? On zato što je rekao da poštuje svoje pretke i poreklo i da se zato slikao sa predsednikom Turske ili oni zato što su ga nazvali izdajnikom.

Utrpali su politiku u sport i dali savršen primer da se to dešava svuda, kao na Balkanu, kao u Nemačkoj. Posle Svetskog prvenstva 2010. u Južnoj Africi u nemačkom timu se najviše pričalo o dvojici igrača – Tomasu Mileru i Mesutu Ezilu.

Obojica tek prevalili 21. godinu i odigrali pojedinačno odlične turnire. Osam godina kasnije kada su u najzrelijim periodima svojih karijera, o jednom se ne priča skoro uopšte, a drugog već dva i po meseca ’razapinju’ zbog jedne fotografije.

A nije da su i ostali iz ekipe Joakima Leva ’briljirali’ u Rusiji. Da nije bilo onog nestvarnog slobodnjaka Tonija Krosa, pričali bismo o svetskim prvacima koji su ispali u grupi, pa još sa samo jednim bodom. Nikome u Nemačkoj se to nije svidelo.

Kada je Srbija pobedila Kostariku, ceo tim je odigrao dobro, kada je izgubila od Švajcarske, ceo tim je odigrao… ne hrabro. Protiv Brazila se ceo tim kockao i ceo tim je bio kriv za takav rezultat na SP, na čelu sa selektorom.

Kako je onda moguće da je u Nemačkoj koja ima bolji tim od našeg kriv pre ostalih jedan čovek, zbog jedne, pa može se slobodno reći – gluposti?

Mesut Ezil je u nedelju u pismu iz nekoliko delova koje je objavio da više neće igrati za reprezentaciju Nemačke i naveo zbog čega je tako odlučio.

Dokačio je medije, Fudbalski savez Nemačke, javnost. I malo kome od njih je prijao čak i miran ton kritika u kom je pismo pisano, jer, za neke se Svetsko prvenstvo završilo pre nedelju dana, a Nemci su spakovali kofere već posle grupne faze i debakla od Južne Koreje.

Od tada, do sada Ezil je imao i više nego dovoljno vremena da promisli o onome što će napisati i čini se da je bio iskren iz nekoliko razloga.

Jedan je šro je halabuka nastala u Nemačkoj zbog fotografije sa predsednikom Turske Redžepom Erdoanom, drugi zbog toga što se javnost na njega obrušila kao kobac i treći zato što se pravi razlika između njegove narodnosti kada se pobeđuje i kada se gubi.

Mesut Ezil: Kada pobeđujemo, onda sam Nemac, a kada gubimo onda sam Turčin
Printscreen

„U očima Grindela i njegovih pristalica, kada pobeđujemo, onda sam Nemac, a kada gubimo onda sam imigrant. I uprkos tome što plaćam poreze Nemačkoj, što doniram nemačkim školama, što sam sa Nemačkom osvojio Svetsko prvenstvo, još uvek nisam prihvaćen u društvu. Tretiraju me kao drugačijeg. Dobio sam ’Bambi nagradu’ 2010. Kao primer dobre integracije u nemačko društvo. Primio sam ’srebrni lovorov list’ 2014. od Republike i bio ambasador fudbala 2015, ali i dalje nisam Nemac..? Moji prijatelji Lukas Podolsk i Miroslav Klose nikad nisu opisani kao nemačko-poljski igrači, zašto sam ja onda nemačko-turski. Je li zbog Turske, zato što sam musliman? Postoje li kriterijumi da neko može da kaže da je ’pravi’ Nemac?“, rekao je između ostalog Ezil.

Ta vrsta diskriminacije podsetila je na ono što smo nedavno mogli da pročitamo u jednom, nama prostorno bližem, primeru golmana Danijela Subašića.

Kolega iz Hrvatske Jurica Pavičić je napisao tekst o Subašiću za koga su naprasno posle uspeha Hrvatske srpski tabloidi podsetili da je Srbin i sin Jove.

Istovremeno, mediji iz Hrvatske su se na takve konstatacije gnušali podsećajući da je Hrvat, premda srpskog porekla. Pavičić se pita da li bi Subašić imao isti tretman u Hrvatskoj da nije znao da odbrani one penale Dancima i Rusima i da je „običan“ pekar, šalterski radnik ili nešto treće.

Isto sada mogu da se zapitaju i u Nemačkoj. Da li bi se naprasno setili da je Ezil Turčin poreklom i da je pre desetak dana Nemačka igrala finale, a ne Hrvatska ili Francuska.

Ma ko bi se tad sećao, jesi lud… koga briga za jednu sliku s Erdoanom. Daj ti meni titulu i sve ti je oprošteno.

Dušebrižnici su se odmah setili da je ta fotografija vređanje Nemačke i Ezila podsetili da je njegov predsednik Frank-Valter Štajnmajer.

„Posle fotografije sa Erdoanom, Joakim Lev me je zamolio da skratim odmor i na konferenciji kažem šta imam. Dok sam Rajnhardu Grindelu (predsednik FS Nemačke) pokušavao da objasnim nešto o svom nasleđu, precima i razlozima za fotografiju on je pričao o svojim političkim ubeđenjima i umanjivao je moje mišljenje. Saglasili smo se da je najbolje da se koncentrišemo na fudbal“, piše Ezil.

Printscreen

Očito se nisu dobro fokusirali, ali nije baš realno da je politika toliko duboko umešala prste u svlačionicu Nemaca, pa je to toliko poremetilo atmosferu.

Na stranu šta ko misli o predsedniku koji vlada diktatorskom šapom, ali Ezil ima pravo kad kaže da bi izbegavanje fotografije bilo nepoštovanje.

Ono što mu ne služi na čast je što je fotografija nastala u jeku izborne kampanje u Turskoj. Olakšavajuća okolnost? Sa turskim predsednikom se fotografišu i Tereza Mej i Štajnmajer ili Angela Merkel, pa nema problema.

„Za razliku od Grindela, predsednik Štajnmajer je hteo da sasluša šta imam da kažem o svom poreklu i svojim odlukama. Sastanak je bio samo između mene, Ilkaja (Gindoana) i predsednika, dok je Grindel bio ljut što ne može unutra da bi pričao o svojoj političkoj agendi. Saglasio sam se sa predsednikom da o tome treba da izdamo zajedničko saopštenje i time pokušamo da se fokusiramo na fudbal“.

Ni to nije upalilo, epitet imigranta je ostao, pojedini političari i ljudi iz sveta kulture Nemačke su ga ’slali odakle je došao’, a Nemačka je ostala bez jednog od svojih najboljih plejmejkera godinama unazad.

Ezilov saldo, 23 gola i 40 asistencija na 92 utakmice za „Manšaft“. Da problem nije jedna fotografija, fudbaler je više puta pokazao u dresu Arsenala, čak i od minule jeseni naovamo.

Ono dodavanje za gol Monreala na drugoj stativi protiv Svonsija malo bi ko mogao i da zamisli, a ne da izvede, kao i onu volejčinu protiv Njukasla.

Istina je da se nije naigrao fudbala u odnosu na prethodne sezone u Severnom Londonu, te da je upisao pet golova i 14 asistencija, ali je pokazao da ume da igra.

Nije to pokazao u Nemačkoj na jednom turniru, Bože moj, niko ne odigra savršeno svaki put. I ne mora kada pored sebe ima još devet saigrača samo u polju.

Međutim, kad se sve banalizuje do mere „slučaja Ezil-Erdoan“ i krvna zrnca kroje kada dođu porazi, onda je veći požar već zahvatio čitavu ekipu Nemačke, a ta fotografija je samo prodaja priče i tiraža po nemačkim tabloidima.

Čovek pored svog imena ima fotografiju trofeja svetskog prvaka, šta više jedan fudbaler može da poželi? Ezilu bi zato sada dobro došla poruka iz jednog kultnog jugoslovenskog filma – ne okreći se sine.

Miloš Ljubisavljević

Izvor: B92

Ostavite komentar