KOLUMNE

Negde se, siročići, potajno nadaju da će Rusija jednom odgovoriti muški i hrabro – Mrtvo more

Milan Milenković: Mrtvo more

Foto: Agencije

Ne znam kako, ali uvek pogodim šta će Rusija uraditi na međunarodnoj sceni. U poslednje dve godine sam, bez greške, predvideo sva ruska odstupanja i povlačenja pred zapadnim svetom.

Piše: Milan Milenković

Kad naiđe neka kriza, bilo ona sa ruskim diplomatama, koji su proterani koncem 2016-te, ili ova sadašnja, u Siriji, ja tipujem da će Rusija podviti rep i svaki put se na mene bace rusofili: „Ti si mrzitelj Rusa, ti si govno, nije ovo Jeljcinova Rusija pa da podvija rep“…

Kad se desi što sam rekao da će se desiti, ne bez sujete kažem rusomanima: „Jesam li vam rekao da će podviti rep“ i dobijem u kontru: „Ti si mrzitelj Rusa, nije ovo Jeljcinova Rusija, ti si govno„…

Negde se, siročići, potajno nadaju da će Rusija jednom odgovoriti muški i hrabro, a opet se boje da neće i onda ne zauzimaju stav dok car Putin ne iznese svoj potez, a onda, posle nekoliko sati oplakivanja, rusomani počinju sa seirenjem: „Naravno da se povukao car, šta treba, da troši svoje skupe rakete na obaranje jevtinih američkih, da izazove nuklearni rat, opet je izdominirao, matirao kauboje tralala„…

Odavno sam prestao da se sa vernicima bilo koje vrste raspravljam o bilo čemu, to je jalov posao, no ih ipak čačkam, da vidim dokle njihova argumentacija ide. Priznajem: običan sam čovek, bez intelektualnih sposobnosti, pa čak i bez prosvetljenja, da bih razumeo poteze cara, pa pitam rusomane, recimo, da li bi Amerika dozvolila da Rusi, svojim najboljim raketama na svetu, gađa Prištinu, Podujevo i Đakovicu, samo ne Bondstil, odnosno da li granice uticaja prestaju na bodljikavoj žici baze, ili idu dalje od toga? Da li bismo Ameriku, kada bi oćutala tako nešto, kada bi dozvolila da cepaju oko njenih baza, da bombarduju njihove saveznike, smatrali mudrom, ili slabom, odgovor je standardno rusomanski: ne razumeš ti to.

Posebno su slatki kad krenu da objašnjavaju kako Rusi nisu reagovali zato što su te rakete, ispaljene na Siriju, uglavnom oborene, a nisu ni gađale nešto posebno. Kako su unapred mogli da znaju da će biti oborene od sirijske PVO i kako su znali da idu „u ništa„? Odgovor: „Ne razumeš ti to, zna Rus šta radi!“

Postoji i tumačenje da su Rusi i Ameri dogovorili ovaj napad na Siriju kao pozorišnu predstavu i da, inače, dogovoraju, kao dobri partneri, sve poteze na međunarodnoj sceni. Sklon sam da verujem da je to partnerstvo veoma ograničeno, jer mi je teško da zamislim da Rusija, čak i uz šahovski mozak Vladimira Vladimiroviča, genija koga svet još nije upoznao, sa Amerima dogovara kakve i kolike sankcije će joj ovi uvesti, kao i do koje mere treba partnerski da snize cene nafte. To je kao partnerstvo slona i miša. Pošto su partnerski dogovorili intenziviranje sankcija Rusiji, sad nastavljaju da dogovaraju do koje će mera Rusija popustiti u Siriji. Tako gledano, možemo da kažemo i da smo mi partneri Evropskoj uniji i da partnerski dogovaramo kako da Šiptarima predamo Kosovo.

Kada predviđam (i pogađam) reakcije Rusije, imam u vidu sledeće:

– U konfrontacijama sa Zapadom, Rusija se stalno povlačila;
– Rusija je vesternizovana zemlja, sa neoliberalnom ekonomijom i visokim stepenom korupcije, što joj onemogućava otpor;
– Otpor je dodatno otežan time što je Rusija manje-više deindustrijalizovana i kritično zavisi od izvoza sirovina, što Zapad može da koristi kao polugu moći;
– Sumnjam da Putin i njegovo okruženje štede u rubljama i te rublje drže u Rusiji;
– Zapad može da uvede sankcije Rusiji, ova Zapadu ne može i taj disbalans govori o dometima neke politike.

U obzir ne uzimam, kada nagađam šta će se desiti:

– Da je Rusija zemlja slatkog pravoslavlja;
– Da Putin ima mozak kao tri Ajnštajna;
– Da nas Rusija nikad nije bombardovala i da nas mnogo voli.

Do suza se nasmejem kad vidim razne rusofilske organizacije kad krenu da popuju da odriču pamet svakome ko ne sledi Putinovu genijalnost. Reč je, u 100% slučajeva, o političkim majstorima koji su 1946. ušli u četnike. Tačno je, naravno, da u Srbiji postoji jedan broj rusofila i da je, ako je verovati anketama čak 53% stanovnika Srbije proruski orijentisano, ali se ove mikro organizacije grdno varaju ako misle da im je tu berba: takve je već obrao Vučić i to mnogo pametnije, nego što će ih ovi ikad ubrati. Rusofili su tu ne da nešto rade, već da budu trošeni, da budu političko gorivo. Kako stvari stoje, samo Vučić ima dovoljno goriva, dok se svi zajedno, od Dveri i SRS, do mikro organizacija, tuku za beznačajan procenat rusofila i vernika i još misle da će se za njih izboriti podilaženjem publici. To se neće dogoditi, a ostavlja gorak ukus zbog toga što će morati da poljube u dupe svakog svog rusofilskog i pseudopravoslavnog pristalicu i da ga, na kraju, proslede Vučiću. Okupljanje pristalica, dakle, na bazi šlihtanja lumpenpatriotama, ne samo da je jadno, već je i neuspešno. Najveći broj Vučićevih pristalica je baš i odgajan po patriotskim inkubatorima.

Oni, koji misle da se u demokratiji bave politikom, treba da razumeju da je politička partija, ili organizacija ma koje vrste, samo roba. Možeš da je prodaš, ili ne možeš. Ova priča, koja se kreće od lumpenpatriotske, preko lumpenrusofilske, do lumpenpravoslavne, nema nikakvu šansu da prođe. Kroz prazno srbovanje, samo okupljaju nemoćnike, da bi ih predali Vučiću. Ako je to zadatak, onda im dobro ide.

Mehanizam je ovakav: pošto nemaju nikakvu konzistentnu ideologiju, niti su sposobni da je indukuju, politikanti se prihevtavaju na već postojeće ideologije, računajući da će i na ostacima neke propale priče prikupiti pristalice. To se i dešava, ali to su mahom otpaci od stranaka koje su se već usrale sa tom istom ideologijom. Razočarani, recimo, članovi Dveri, ili DSS, sada se okupljaju u nekoj novoj organizaciji, da sa istom ideologijom još jednom propadnu. Broj takvih se ne uvećava, samo se prepakuje. Uskoro će im partijski šefovi dozvoliti da igraju, kao u fudbalu, na dvojnu registraciju, da istovremeno budu članovi više udruženja, samo da se ne razbeže.

Kao što rekoh, partije su roba, koju birači kupuju, ili ne kupuju. Sviđalo nam se to ili ne, od toga se ne može pobeći. Prodavci prave, međutim, veliku grešku, preskačući Prvu tržišnu zapovest: ne voli robu, već kupca! Tu ih Vučić dere, jer je dezideologizovan i u ljudima gleda samo birače, dok ovi grešnici, koji robuju pseudonacionalnim ideologijama, koje su jadne da jadnije ne mogu biti, vole robu, a ne kupca. Time sami sebe teraju na margine.

Svaki patriota, koji počinje političku karijeru, budući da je sasvim neoriginalan i nemaštovit, kaže sebi: probaj da raji poturiš rusofiliju, pravoslavlje i patetični nacionalizam, neko će se zakačiti. No, u prvom koraku su se uhvatili za groblje ideologija. Jedva skupe par stotina pristalica, a onda, u strahu da i to ne izgube, pojačavaju istu pesmicu, pa čak i utroje, što pesma kaže. Zbog pogrešnog odabira u prvom koraku, u svakom narednom sve skupa počinje da liči na grotesku. Članstvo i simpatizeri, u veoma lepom procentu nepismeni, pijani i na ivici duševnih bolesti, traže od partijskih šefova sve više patriotizma, rusofilije i pravoslavlja i guraju ih u apsurd. Na kraju se sve završi ekstremnim srbovanjem i porazima gde god se pojave. Radikalne patriotske priče koštaju i, kad se nosioci priča isposte, a uvek se isposte, na kraju jedva čekaju da, odrekavši se velikih planova o samostalnoj vladavini , negde participiraju, makar u opštini, da makar vrate ono što su uložili.

Nepametni, uopšte ne uočavaju da je šema postavljena izvan njih, da je neko, još pre četvrt veka postavio korelaciju: srBski nacionalizam=pravoslavlje=rusofilija. Ta šema uopšte nije prirodna, već je nametnuta, ali iskreni srBski rodoljubi nikad nisu tako daleko otišli u razmišljanju, da bi to shvatili. Da se može biti rodoljub, a ne biti vernik, i/ili rusofil, u tvrde glave ne ulazi.

Pošto je i publika, za četvrt veka, naučena na šemu, ona igra po pravilima: prvo se iznoji od patriotizma, provežba pravoslavlje, čokoladira cara Putina i ode da glasa za Vučića, jer se kod njega nalazi kasica. Toliko je prosto i toliko očigledno, da je prosto bljutavo. Zato se sva srBska takmičenja u patriotizmu (jer su svi, ispod praga svesti, spremni na prodaju za rđav posao u javnom sektoru) svode na jednu jedinu stvar: ko je „iskreni patriota“? Obratite pažnju: to je centralni termin srBskog političkog života. Tamo gde je iskrenost na ceni, znači da ima mnogo lažova i foliranata. Ko o čemu, kurve o poštenju, a srBski patrioti o iskrenosti.

Nesrećni patriotski pseudopolitičari pokušavaju da ovu beslovesnu masu, koja je sve samo ne verna, održe na gomili i redovno se, posle nekog vremena, ukake. To se održati u formi ne može. Posle nekog vremena, kad vide da su na šoder ideologiji skupili ljudski šoder, i pseudopolitičari shvate da moraju da slede članove, na putu ka SNS-u. SNS čak ne mora da se bori za pristalice, uvek sami dođu i to najviše iz redova patriJota.

Nigde se, na srpskoj političkoj sceni, ne oseća svež povetarac, nove ideje, ne oseća se prisustvo talentovanih političara, već se sve pretvorilo u žabokrečinu, prežvakavanje dotrajalih ideologija i recikliranje kadrova iz partije u partiju – svoju, ili tuđu. Mrtvo more, što bi rekao Domanović.

Blago Vučiću što ovakve ima za oponente.

Izvor: Radio 2M

[frontpage_news widget="13129" name="Prethodni članci"]

Ostavite komentar