KOLUMNE

Običan dan u životu običnog podanika u kraljevstvu magičnog Aleksandra Vučuća

Legla je plata, što bi moja Nana rekla!

Danas je „Spasovdan“, doduše van nekih religijskih okvira i crkvenih odrednica, kad živiš u Srbiji. U mom slučaju Bog pomaže samo prvog u mesecu, kada na račun leže moj lični dohodak, minimalan,  ali sasvim dovoljan da poplaćam „čestitke“ koje mi na mesečnom nivou stižu iz EPS-a, Vodovoda, Komunalca i ostalih derača kože po službenoj dužnosti.

U tursko vreme to bi se zvalo „harač“, u naše se zove magija, jer sa ovom platom ni Koperfild ne bi imao neke šanse… Eh, bar da sam Koperfild, mogao bih makar da se teleportujem iz Srbije u neku tamo Švedsku i imam platu 5.000 evra neto… i živeo bi se neki drugi život.

Da, drugi život… ponekad, kad mi dođe žuta minuta, ozbiljno razmišljam o renkarnaciji. Na stranu to što se radi o budističkoj mantri, u slučaju nas hrišćana, hipotetički, ako bi postojalo nešto slično, zasigurno bi nas pred vratima raja čekao Sveti Petar, pa bi po zaslugama određivao ko gde ide, oni koji su bili dobri u prethodnom životu, verovatno bi se rodili u opet „nekoj tamo Švedskoj“, a oni drugi koji su u prethodnom životu možda malo više pili, jurili kurve i probali lake droge, bili bi „počašćeni“ ponovnim rađanjem, ali u Srbiji.

Redovno igram Loto, nosim se mišlju da me može spasiti samo sedmica.

Pametni ljudi kažu da je matematički proračunato da je veća šansa da te udari grom, nego da dobiješ na lotou. I jedno i drugo bi bilo svojevrsno olakšanje za mene, ali grom bi sigurno rešio problem života u Srbiji…

To je osnovni razlog zašto ja po najvećem kijametu tražim najgušću krošnju drveta i bežim od gromobrana ko đavo od krsta, no neće grom u koprive(čitaj budalu), što bi rekao naš narod… nemam sreće.

Jutro je, čitam „Informer“ uz jutarnju kafu.

Ne znam koliko „daleko“pamtim, ali dobro se sećam da je crna hronika obično bila na poslednjim stranicama novina. Ovde je naslovna strana crnja od odeljka „poslednjeg pozdrava „u Politici.

Čitam dalje naslove i saznajem da je počeo nuklearni rat, da je izvršen državni udar, da se u Srbiji živi bolje i da je Đoković opet izgubio. Pih… žao mi Noleta.

„Fiorini“ fabrika obuće, italijanski investitor došao je u Srbiju sa iskrenim namerama da otvori nova radna mesta, zaposli ljude i uzme 25.000evra subvencija po zaposlenom…

S druge strane ja se ne žalim, imam posao, pa dok je jeftinog hleba, biće i paštete. Nije mi mnogo važno što par cipela koji prošijem on proda za 600 dolara, a ja po paru zaradim 23 dinara. Ako može naš predsednik, donedavno i premijer da radi i po 16 sati, ko sam ja da se bunim?

Večeras posle posla gledam „Parove“, održava me to u životu…

Kad sam bio klinac, gledao sam emisiju „Opstanak“, e ovde da bi opstao na dnevnom nivou, kao učesnik, moraš da se posvađaš bar jednom, pronađeš nekog da mu zalepiš makar jednu roditeljsku, po mogućnosti slabijeg od sebe ili žensko, jer to značajano povećava gledanost, a uveče sledi akcija obično neke starlete i „fudbalera u pokušaju“, pa posle akcije obično sledi zgražavanje nad samom sobom, u fazonu „nisam ja takva cura, omaklo mi se“… Jok ja sam takva cura, a nisam ni žensko sunce ti žarko jebem!

Posle podizanja adrenalina i još po nečega, sledi dnevna doza nacionalizma, Dnevnik 3, emisija „Teška reč“ i obavezno „Ćirilica“ sa Milomirom Marićem u blaženom polupijanom stanju. Pred spavanje volim pogledati Mašana Lekića ili seriju „Odeljenje za ubistva“. Saznanje da je neki mučenik danas prošao gore nego ja, ima svojih prednosti.

Uskoro će izbori, biće odličan izbor sendviča svih vrsta, a u septembru počinje Farma… jedva čekam.

Autor: Zlatko Ostojić

 

Ostavite komentar