KOLUMNE

Šanse da KiM ostanu u Srbiji teže nuli a mudra državna politika ne garantuje ni opstanak Kragujevca u Srbiji

Šanse da KiM ostanu u Srbiji teže nuli a mudra državna politika ne garantuje ni opstanak Kragujevca u Srbiji

Milan Milenković: Pad Kosova i nedelatni patriotizam

Šanse da KiM ostanu u Srbiji teže nuli a mudra državna politika ne garantuje ni opstanak Kragujevca u Srbiji
Kosovski Srbi osamdesetih – žena u selu Prekale uzima pušku da brani svoju decu

Već nekoliko dana traje slikanje budućnosti Srbije crnim bojama, ukoliko se ne razgraničimo sa Kosovom. Najluđe u celoj priči je što svi koriste izraz (verujem po direktivi) „razgraničenje“, a da niko ne zna šta to, u stvari, znači. U ovu prljavu igru se uključila i neka fantomska agencija „Futurist„, za koju nisu čuli ni roditelji onih koji u njoj rade, da i ona dosoli šta nas čeka, ako ne rešimo problem Kosova. I, za čudo divno, sva istraživanja potvrđuju ispravnost politike Aleksandra Vučića, taman kao da ih je on naručio.

Šanse da KiM ostanu u Srbiji teže nuli a mudra državna politika ne garantuje ni opstanak Kragujevca u Srbiji
Piše: Milan Milenković

Mogući scenariji su sledeći:

1) Dajemo Kosovo u administrativnim granicama;

2) Dajemo „nešto“ od Preševske doline, a možda i „nešto“ od Raške oblasti, a dobijamo „nešto“ od Severa, pri čemu, u to sam uveren, kvadratura u kilometrima mora biti na našu štetu. Teško je zamisliti da će Šiptari dati Gazivode i područje oko Severne Mitrovice, koje jedino ima nešto industrije i prilična rudna bogatstva. U suštini, „nešto“ što bismo dobili je verovatno Leposavić bez okoline. Biće, zapravo, da je meta razmene pre svega, Veliki Trnovac i da je cela fertutma zbog njega podignuta.

Oba rešenja su loša, a sasvim je moguće da je ovo drugo rešenje tu samo da bi se stvorila iluzija da i mi imamo neki izbor.

U prvom slučaju, gubitak je očigledan i ne treba mu komentar. Na jedino racionalno rešenje, a to je zamrzavanje konflikta, Vučić se ostrvio gore nego na Jeremića, Đilasa i Obradovića. Istina, Vučić ne oseća potrebu da kaže zašto je zamrznuti konflikt loš, ali se njegove izjave imaju ionako uzimati kao papske enciklike, bez sumnje i potpitanja.

Drugo rešenje je prividno bolje: i mi ćemo dobiti nešto. Neko će zakerati da menjamo naše za naše, ali takve će već torpedovati Vulin, Stefanović, Drecun i Dačić.

Doveli smo sebe u situaciju da su nam, pre trideset godina republičke, a sada i pokrajinske granice, još i dobre. Da pevamo ako gubimo samo po granicama, a ne i oko njih.

Moje je mišljenje da ne treba razmenjivati teritorije, jer bi se time zašlo s ove strane administrativne granice KiM i otvorila bi se Pandorina kutija. Jednom načeta, ono što se nekad zvalo „Uža Srbija“, više neće moći da se odupre ekspanziji dobitničkih manjina na svom tlu. Ne mogu da budem sigura, naravno, ali mislim da se u ovoj stvari Vučić ponaša kao albanski lobista, a ne kao predsednik Srbije, još manje kao srpski predsednik.

Ako KiM mora da ode, a izgleda da mora, onda bolje da ode celo, bez ikakve razmene teritorija, jer bi razmena podrazumevala našu kooperativnost i davanje više od onoga što su Šiptari prvobitno tražili. Takvo rešenje bi im otvorilo dodatne apetite, vezane za prodor u Toplicu. Uveren sam da je nezavisnost Kosova samo faza, a ne konačni cilj Šiptara.

Odmaranje naroda pričama da Vučić ne sme i ne može da dadne Kosovo, jer mu to Ustav i zakoni brane, je veoma štetno, zato što uljuljkuje narod u sasvim nerealne snove. Po Ustavu i zakonima ni ovoliki stepen kosovske nezavisnosti nije moguć, pa eto ga!

Mislim da je vreme, ako smemo i ko sme, da pogledamo činjenicama u oči i da se pomirimo s tim da su šanse da KiM ostanu u Srbiji teže nuli. Zapevanjem, nošenjem ikona, kađenjem i pozivanjem na zakone, ono neće biti sačuvano u Srbiji, a sila kojom raspolažemo, kao i odlučnost da je upotebimo, uz ovu mudru državnu politiku, ne garantuje ni opstanak Kragujevca u Srbiji. Zovite me izdajnikom, ali ne vidim koji adut još imamo da sačuvamo Kosovo. Putin, uprkos višegodišnjem trtljanju rusofila, nije prstom mrdnuo, niti će i mislim da je krajnje vreme da ti obmanjivači naroda zaćute već jednom, da bi ovaj namučeni narod konačno shvatio da je sam i da samo na sebe može da računa. Prođe 18 godina u nadi u Ruse, a ode Kosovo.

Prilično sam siguran da će Rusija baš na naš nagovor pristati da pusti Kosovo u UN. Neukusne poruke Marije Zaharove o tome šta je trebalo da radimo i gde smo pogrešili su loše i jevtino ispiranje ruske savesti, koja nas, za održavanje minimalnog uticaja na Balkanu, drži kao taoce gotovo dve decenije.

Bacanje parola da je Kosovo srce Srbije, da Vučić ne sme i ne može da ga zavali, su detinjarije. Kađenje i litije su iscrpene kao sredstvo političke borbe. Ko je pametan i ko misli valjano, taj već brine kako sačuvati Toplicu, Preševsku dolinu, Novi Pazar i Tutin, a ne Kosovo. Nada da će Vučića, jednog dana, u dalekoj budućnosti, stići božija, ili sudska pravda, je tanka uteha za gubitak Kosova, čak i kad bi ga stigle, a neće.

Meni je, mada je to sasvim ličan utisak, izuzetno sumnjiva i uloga opozicije u predavanju Kosova. Mislim da nisu bez nekog dogovora sa Vučićem.

Naravno, na „Kuku, Kosovo“ i „Kosovo je glava Lazareva“ će se, još neko vreme, ubirati politički poeni, gde će branioci Kosova (koji ga neće odbraniti) dokazivati da su veće patriote od onog ko ga predaje. Tu je u pitanju samo patriotsko pozicioniranje i ništa drugo, za pušku se niko neće uhvatiti, čak i ako vam izgledaju kao da će noćas krenuti da brane Svetu srBsku zemlju. Naprotiv, tok će biti obrnut: sa Svete srBske zemlje, ostavivši glavu Lazarevu, Dečane i ostale naše „svijetle namastire“, dobrostojeći Srbi sa Kosova će se konačno vratiti kući. U Beograd. Teško sirotinji.

Naši patrioti, javni radnici, profesorčići i svetosavci kasne nekoliko godina za zbivanjima, jer previše brinu o svojoj poziciji, dok ih stvarnost uopšte ne uznemirava. Kad Šiptari budu pokupovali veći deo Niša, oni će vrištati da je Blace srce Srbije i da Vučić, zbog Ustava i zakona, ne sme da da Blace.

Kosovo je izgubljeno, pre svega, jer smo mi izgubljeni, a politici nas uče diletanti. Ko malo pogledava patriotske i religizne grupe i stranice na društvenim mrežama, videće neopevane budale u veoma solidnom broju. Ko gleda ekipu oko vlasti, videće vrlo racionalne, hijenski orijentisane tipove. Između njih, skoro da nema ničega: nekoliko desetina hiljada još neoštećenih Srba, bez ikakvog uticaja.

Nemogućnost da se misli racionalno, da se postave pitanja, kamo li da se daju odgovori, kao i strah od činjenica, bukvalno razvaljuju Srbe. Industrija zbunjivanja i šarlatanizacije dostiže vrhunac, a u tome učestvuju i naši sramni intelektualci koji, dok Kosovo odlazi, jure Tita i spasavaju demokratiju. Mi, nesrećni, sa našim još nesrećnijim liderima i popravljačima sveta, ne znamo ni protiv čega treba da se borimo. Ime naše bolesti je: građanština. Građanski duh. A mi hoćemo da spasemo demokratiju, koja je majka građanskog duha. Da ubijemo Tita još nekoliko puta, pa da nam krene. Otrov pijemo, umesto leka.

Ovde ne govorim o masi, o mediokritetima, koji ne mogu i ne žele, u krajnjoj liniji, da razumeju ništa. To su ona govoeda koja, kad ih pitaš zašto gledaju Farmu, odgovaraju da hoće malo da se razonode, jer im je život težak i mračan. Takvima treba boleština da ih razonodi i od njih nema ništa, a od njihovog potomstva još manje. Oni su vanpolitički faktor; rođeni su da budu objekt za subjekt ili, čobanski rečeno, da idu za medenicom i da ne pitaju ko je nosi.

Ne radi se ni o onim raspalim patriotama koje se deru: „Srb je Hristov, ne boji se smrti“, znam da pred sobom imam ljude koji nemaju ni mrvu smisla za činjenice i koji, uprkos patriotskim izlivima parola, svakako neće biti Hristovi i poginuti; da se za izvikivanje parola plaća 50 dinara, svi bi ćutali, takvi su to Sorabi.

Ovde se radi o onima koji još mogu da razumeju, koji se ne boje stvarnosti, koji smeju da gledaju u oči nesklonim činjenicama našeg življenja. Najbesmislenija smrt je smrt usled straha da se vide činjenice ovog sveta, da se pogleda u oči stvarnosti. Ta smrt je besimbolična, prazna, ona ne dolazi u vezu ni sa precima, ni sa potomcima, ni sa kulturom, ni sa običajima, ni sa tradicijom. Ni sa čim. To je skapavanje.

Šanse da KiM ostanu u Srbiji teže nuli a mudra državna politika ne garantuje ni opstanak Kragujevca u Srbiji
Šiptari osmatraju Novi Pazar 1944. godine

Nekada smo se čudili kako pet-šest ustaša tera po stotinu Srba do jame, a danas čitav srpski narod ide ka jami bez ikakvog otpora i ne samo da ide, nego još misli da se na kraju puta nalazi Dembelija, do koje će doći sve gledajući Parove i Farmu. Prosto: masa, gomila, nema pojma gde je vođena, ona samo ima raspoloženje prema tome, a i ono može da se šteluje bez ikakvog problema. U tradicionalnom društvu, beta i gama primerke su vodili alfa primerci i to unutar same porodice, ili zadruge. Danas su beta i gama primerci temelj svake demokratije, bez njih se izborni proces ne može ni zamisliti. Odlučivati bez znanja i razumevanja – san je svakog birača i radost za svakog vlastodršca. Ovde čak i ne mislim na samo obrazovanje, već na mogućnost rasuđivanja, koja nije pristupačna velikoj većini populacije, a baš krdo koje ne rasuđuje, veoma rado se hvata za olovku na biračkom mestu. Ne bi me iznenadilo da ravnozemljaši, ikononosci, pravoslavšćujući, deretićevci, harpisti i rusofili češće viđaju biračku kutiju, nego psihologa, a trebalo bi da bude obrnuto.

Prema tome, svaka normalna i dobronamerna ekipa, koja bi se ovde oformila, morala bi da preživi najpre udar sistema, koji nužno teži konzervaciji i koji može da podnese pojavu novih lopova i šarlatana, ali ne i pojavu normalnih i poštenih ljudi, a zatim mora, ako prežuivi u političkoj areni, da se dopadne i šarlatanima, nepismenima, glupavima i nesnađenima. Moj je savet takvoj ekipi, ako se pojavi uopšte, da budalama ne objašnjava da je zemlja okrugla, ili da Srbi nisu najstariji nego da porekne i postojanje Solarnog sistema i ustvrdi da su Srbi došli iz Kosmosa, koji je stariji od ovog koji poznajemo. Šatrioti, harpovci, pravoslavšćujući i ostali, imaju prenadražene živce i ne podnose protivljenje, jer ih ono dovodi u stanja koja neobično podsećaju na epi-napade. S njima lepo, dok ne budu zajahani. Posle je lako – to je poslušno i upravljivo krdo, kad jednom dođeš na vlast. To govorim zato što je to krdo savršeno poslušno i mirno, uprkos tome što je na rečima veoma radikalno. Od tog krda čopor nikad neće postati, ako razumete šta hoću da kažem.

Kad Kosovo ode, ogoliće se sav lažni radikalizam šatriota, koji će se drati kao besni, a da sobu ne napuste. Oni su prepreka svakom racionalnom promišljanju u javnom prostoru, jer ih ne rukovodi želja da se sazna, da se shvati, da se preduzme akcija koja je primerena nekom događaju, već samo traže umirenje svojih psihičkih tegoba i još to zovu patriotizmom. Zahvaljujući toj i takvoj gomili, Vučić može mirno da finišira predaju Kosova. U trenutku kad bude davao Kosovu stolicu u UN, Beograd će nadletati ruski Migovi, otkriće se novi HAARP u puževoj kućici na Čukarici, penzosi će dobiti soma veću penziju, Deretić će obznaniti da smo stariji čak i više nego što je on mislio, a litije i egzaltirano zapevanje za Kosovom će biti mali, udbaški igrokaz, koliko da se ne naruši ugled šatriota. Bilo bi truba da ne kade malo onog dana kad ode Kosovo, ko bi im posle verovao da su patriote?

Savetujem Vučiću da referendumsko pitanje, ako referenduma uopšte bude, glasi: da li biste dali sinove za odbranu Kosova i njegov ostanak u Srbiji? Ne može da promaši. Ili: hoćete li Farmu i Parove, ili Kosovo? Da sam na njegovom mestu, gde vidim neki miting, na kome se urla da je Kosovo srce Srbije, učesnicima bih podelio puške i SDO i odmah ih poslao u KZB, da praktikuju svoj patriotizam, a ne da nas njime dave usred Beograda.

Naravno, odlazak Kosova će najteže pogoditi one koji žive od sušenja fondova za Kosovo, pa pretpostavljam da će se fondovi za izgubljeno Kosovo čak povećati, jer ako ode Koovo, ne moraju i provizije, dodaci na patriotizam i slična davanja.

Kosovski Srbi, vi ste svoje verovanje u Srbiju i u svoje milo i napaćeno Kosovo pokazali onog dana kad ste nešto prodali od dedovine, da biste kupili nešto za sinovinu, uglavnom u Beogradu. Nemojte da nas davite više svojim kosovskim patriotizmom jer, da ga vi sami imate, ne biste imali stanove i poslove po Srbiji. Slutim da će i moja deca, za dvadeset godina, morati da slušaju one iste plačljive tugovanke za zavičajem, koje će pevati kosovski Srbi, kao danas što pevaju Krajišnici, samo što te pesme neće slušati Hrvati i Šiptari, nego će odjekivati u Beogradu, iz državnih ustanova, jer rad u njima posebno blaži izbegličke boli.

Prema tome, da se ne lažemo više, Kosovo polako odlazi i niko zbog toga vene neće iseći, čak ni oni kojima je rington na telefonu „Oj, Kosovo, Kosovo“. Svi ćemo se praviti da nam je mnogo teško, kao i kad je pao Knin, ali dalje od litija i gunđanja nećemo ići. Svi se, još uvek, pravimo da bi sudbina, Bog ili Putin mogli da sačuvaju Kosovo, ali ja, eto, bezbožnik i cinik, sve nekako mislim da neće. Vučić, koji će Kosovo snabdeti stolicom u UN će biti oficijelni izdajnik, a mi, koji smo pisali peticije i sa dupeta branili Kosovo, nismo. On izdade, mi branismo. Sram ga bilo. Kako ga nije blam da preda Kosovo posle onolikih peticija, apela, rezolucija… U nekima od tih apela mu je čak i po petnaestak hiljada Srba (precizno: 0,002% Srbalja i Soraba zajedno) zabranilo da izda, ali on, nestašan, kao što ga je Bog dao, ič ne haje za volju peticionaša. Da stvar bude luđa: peticionaši su, po definiciji (da ne pominjem i poimenično – ima tu istinskih šampiona demokratije) ubeđene demokrate, jer se služe demokratskim sredstvima ali, iz meni nepoznatog razloga, odbijaju da je 0,002% manjina, odnosno insistiraju na tome da su u pravu, ma kako ih malo bilo. Uz njih je Bog, naravno, ali za ljubav božiju nije neophodna peticija. Neki od predlagača famozne Narodne rezolucije su uvereni da će se ona, jednog dana, izučavati na Harvardu i Jejlu, kao primer kako se treba boriti za otadžbinu, dok su ovi, koji su potpisali Apel, uvereni da će naši potomci, oko 2500-te godine, žarko želeti da vide ko je bio za, a ko protiv predaje Kosova, tako da će onima koji su bili protiv podići spomenike i odliti im desnice, kojim su potpisali Apel, u bronzi, jer je reč o nacionalnim radnicima prvog reda.

Na kraju, kad se mulj slegne, ostaće prosta istina:

kako smo mi branili Kosovo, još ga je on sporo predavao.

Šanse da KiM ostanu u Srbiji teže nuli a mudra državna politika ne garantuje ni opstanak Kragujevca u Srbiji

Izvor: Radio 2M

Ostavite komentar