KOLUMNE

Vučić mora da trampi Kosovo za svoj opstanak. Ni deset sekundi nije imao konflikt savesti, kad je ova stvar u pitanju

Vučić mora da trampi Kosovo za svoj opstanak. Ni deset sekundi nije imao konflikt savesti, kad je ova stvar u pitanju

Milan Milenković: Odbrana Vranja

Uči nas naš predsednik, a kakav bi to predsednik bio da nas ne uči, nego samo vodi politiku, da će, ukoliko se ne razganičimo sa Šiptarima, oni za 40 godina stajati pred Vranjem. Ovu epohalnu misao predsednika prenose gotovo sve dnevne novine za 26.07.

Piše: Milan Milenković

U stvari, Vučić je, mimo običaja, u pravu: Šiptari će ostati ekspanzivni, želeće da se šire na račun Srbije, a i što ne bi? Vide ispred sebe praznu zemlju, u kojoj im se neko može suprostaviti samo stabilnošću, skokom BDP-a i medijima. Kad bi uzeli Vranje, naime, Informer to ne bi ni objavio, a pad Leskovca ne bi primetile ni Narodne novine iz Niša. Šiptare, u ovom trenutku, od otimanja Toplice i ulaska u dolinu Južne Morave, deli samo američka dozvola, a ne naša moć.

No, postoji u ovom Vučićevom umovanju mala zvrčka: šta sprečava Šiptare, pošto priznamo Kosovo, da ipak skoknu do Vranja? Njegova i Tačijeva časna reč? Za Tačijevu ovako i onako, ali za Vučićevu već znamo da vredi kao jedan deo kera, ili kao proizvod od lipe.

Garancije da će se, priznanjem Kosova, zaustaviti šiptarski ekpanzionizam ne postoje, a i da ih dobijemo do Amerikanaca, njihove garancije vrede koliko i Vučićeva časna reč i Vulinova lepota. Šiptarski je vekovni plan da ovladaju vododelnicom Toplice i Južne Morave i oni od toga neće odustati, ali Vučić misli veoma praktično: danas ću reći da je Vranje u opasnosti, da bih dobio rezone za priznavanje Kosova; kad bude padalo Vranje, reći ću da to radim zbog Leskovca. I – što je najvažnije – taj rezon će proći kao brzi voz.

Odavno nas više ništa za Kosovo ne veže. Čitava postavka je, od doba Pašića, pogrešno postavljena; umesto da se u Kosovu gleda okupirana teritorija, koja treba da se cedi i da se tako postavi politika, mi smo žvalavili o Kosovskom mitu, o glavi Lazarevoj i sablji Miloševoj, potpuno promašivši suštinu mita: za mit je potpuno svejedno gde se odigrao. Mogao je Lazar Turke dočekati i kod Kruševca, mit bi i dalje „radio“. Ovako, čim je oslabio mit, oslabila je i potreba da se Kosovo drži. Da je, recimo, od ceđenja prirodnih bogatstava Kosova živelo milion Srba, mnogo bi ga teže bilo zavaliti.

Jedna okupacija engleskog tipa, za koju mi nismo sposobni, doduše, jer mi samo oslobađamo (taman da je Island u pitanju i njega bismo oslobodili), sprečila bi i zločine Šiptara prema Srbima, i prodaju srpskih imanja. Ovako, pošto je sve bilo bratski i drugarski, ostadoše Šiptarima bogatstva oko kojih smo se klali mi i – ne Šiptari – nego Turci. Ni krivi, ni dužni, Šiptari su dobili ono što sami nikad osvojili ne bi. Direktna posledica oslobađanja, umesto da smo 1912, Kosovo okupirali i držali ga u tom statusu 70-80 godina. Šiptari bi, u tom slučaju, prošli kao Irci u Britaniji – bilo bi ih više u Njujorku, nego u dedovini. Ali – ne! Glava Lazareva i sablja Miloševa! Metafizičko biće Srbije! Srce Srbije! I dalje ne mogu da verujem da smo šiptarskom ekspanzionizmu suprotstavili parole. Zapravo, bacanje parola na Tačija i UČK je siguran dokaz da smo Vučićevi saučesnici u predaji Kosova. Mi i ne želimo da ga odbranimo, već samo da rasteretimo svoju savest.

Ma šta vam pričali srBski desničari, koji su, uglavnom, posednici manje ovijuganih mozgova, jedini ko je razumeo Šiptare je bio Titov režim, koji ih je, do 1966. držao pod nekom vrstom okupacije, a od 1966. ih je tukao svakom prilikom kad mu nešto zamiriše na „iredentu“. Kada se, svojevremeno, pojavio prvi put Kosmodisk, pojavila se i šala kako neki Šiptar ide ulicom, po Prištini, sa srpskom zastavom na leđima. Drugi Šiptar ga pita kako ga nije sramota, a ovaj odgovora sloganom Kosmodiska: „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“! Dovođena je milicija čak iz Slovenije da ih prebija. Pravo vreme ozbiljnog zapuštanja kosovskog problema ide od sredine Osamdesetih, do 1997. Poslednja odbrana Srbije 1997-1999. bila je više način da se Šiptari oprle za pare, nego da se sredi politička situacija. Svi su otimali njihove pare, od saobraćajca, do ministra. Takva politika, politika korupcije, uvek propada. Kao što rekoh, sve desničarske priče su laž. Od kako su oni na valsti, od 2001-e, Kosovo je bivalo sve dalje i dalje, jer je održavanje svake ekipe, koja je ovde smrdljala na vlasti, bilo uslovljeno pasivnim odnosom rema kosovskom pitanju.

Posebna je priča kako se, od početka 90-tih, stvorila posebna kasta profesionalnih Srba na Kosovu, gotovo da bi se moglo reći „fondovskih“ Srba, koji su odlično shvatili da se od srbovanja dole može udobno živeti, bez obzira kakva je stvarnost. Pare – a radi se o milijardama dolara koje su upumpane u Kosovo u poslednjih dvadesetak godina, iskorišćene su za lično bogaćenje i kupovinu stanova u Beogradu, jer se iz Beograda najbolje vidi da je Kosovo srce Srbije. Desničari su, od Đinđića i Koštunice, do Tadića i Vučića, trampili ostanakj na vlasti za Kosovo. Tu Vučić ni malo ne greši kad kaže da su rđavu situaciju ostavili „žuti“, samo zaboravlja da se i on njima pridružio.

Prilično sam siguran da će priznanje Kosovo, kome se približavamo, svejedno kojim će izgovorom biti pokriveno, samo probuditi šiptarske apetite, a ne ugasiti ih, kao što nas Vučić uči. Predsednik je, a i božji je izaslanik, truba je da vlada, a da nam ne popuje. Mislim,i dalje, da je veoma štetno pregovarati sa Šiptarima o bilo čemu, jer im baš pregovori, u kojima dobijaju sve, savršeno odgovaraju. Ćutanje bi ih zabrinulo.

Za Srbe s Kosova, kojih danas ima više u Beogradu, a možda i u Nišu, nego na Kosovu, Njegoš bi verovatno rekao: „Zlo pod gorim, kao dobro pod zlom“. Ako trpe, neka dođu ovamo. Ako hoće da trpe, šta mi tu možemo? I mi ovde trpimo: i glad, i bedu, i izvršitelje, i ljudska prava, i otimanje dece, i otkačinjanje organa. U stvari, bolje im je da ostanu kod Šiptara, kad malo razmislim…

Vučić mora da trampi priznanje Kosova za svoj opstanak i ostanak na vlasti. Mislim da ni deset sekundi nije imao konflikt savesti, kad je ova stvar u pitanju. On ima duševnu strukturu koja je tako podešena da su za sve loše krivi drugi, a za sve dobro zaslužan on. To je sjajna podloga za besavesnost i neodgovornost. Taj njegov sklop ličnosti, međutim, nije ekskluzivan: većina Srba je, ne od juče, vrednosna i moralna stanovišta, kao i Vučić, izmestila u sebe. Gde sam ja, tu su i moral, i vrednosti. Moralno je i dobro sve što sam ja uradio – to je opšti poklič naroda, koji je ostao bez vrednosti i etike izvan sebe.

Etika i vrednosni sistem imaju smisla samo ako su izvan nas, ako su korektiv nad nama, a ne kada su smokvin list za nemogućnost da se slede tradicija i običaj. Svakoj vrednosti je danas suprotstavljena kontravrednost, koja je besmislena. Recimo, radna etika: On bar nešto radi! Bravo. Ali, kad neko loše radi, zar nije bolje da radi manje? Recimo, trudničko radno vreme. Kad se potegne pitanje odbrane Kosova, makar i po cenu priličnih žrtava, uvek se nađe neki moralni relativista, koji zakuka: da ne ginu deca! A ko je ginuo pre? Starci? Jedino danas srpske majke vole svoju decu?

Hoću da kažem ovo: naš kukavičluk, naše laži koje traju trideset godina, naš nezdravi hedonizam, postali su, svi skupa, naša moralna uverenja. Sve svoje nedostatke, pretvorili smo u načela. Kurvarluk je emancipacija, kukavičluk je postao potreba da se sačuva bio-masa, ali ne srpska, nego potrošačka bio-masa, koja će samo jesti, piti i pariti se i to na teret generacija koje se još nisu rodile, dok mi, kobajagi, odustajemo od bilo kog nacionalnog poduhvata, baš da bi sačuvali tu decu. Hajde, ako ih čuvamo, ako ih toliko volimo, da prestanemo da se zadužujemo i živimo na njihov račun. Desničarske laži i prevare, dok su bile samo prokenjavanje po tribinama, nekako su još i mogle da prođu, ali danas, kada su državna politika, kada su nedići i ljotići srž političke akcije u Soraba, imaju efekat atomske bombe. Odgajili smo političke monstrume, odgajili smo vernike, koji od crkve i crnorizaca ne vide Boga, odgajili smo desnicu koja bi dupe dala (i daje) da vlasti pruža smokvin list, odgajili smo p’otrošače bez novca, majke sa jednim detetom, muškarce sa dva Roleksa i jednim testisom, rozekošuljaše i svakakv šljam i sve to pravdamo – duševnim mirom. Samo da rata ne bude! Da crknemo sami od sebe – to je vrhovna srpska mudrost u naše dane. Kad ti neko potraži dupe, daj, ne zateži, konflikt ne vodi nikud. Poremetićeš duševni mir. Postali smo vulgarni budisti.

Ali, braćo moja, nije li baš duševni nemir ono što je krasilo naše dedove? Nije li čežnja uslov za podizanje i čoveka, i naroda? Nije li spremnost za borbu i otimanje skopčana sa opstankom? Neće opstati onaj ko ima duševni mir, nego onaj ko ima testosteron i adrenalin, onaj ko ima višak sinova i ekspanzivni duševni sklop. Duševni mir je znak poslednjih vremena – Hrist i Buda, zagrljeni – odriču se sveta spolja, zarad sveta u sebi. Odricanje od stavrnosti u zamenu za pravo da se umre u krevetu.

No, braćo, ovo nemojte da smetnete s uma: ako se od stvarnosti beži, ona dođe po nas. Niko joj nije utekao. Naša deca će se, baš zato što danas kupujemo duševni mir i odvaratnu političku stabilnost, klati kod tog istog Vranja, sa braćom Šiptarima, priznali mi Kosovo, ili ne. Da stvar bude bolja: klaće se dok budu vraćali naše dugove, kojima kupujemo duševni mir.

Izvor: 2M

Ostavite komentar