PODSEĆANJA: Ivan Đurić – „Jugoslavija, pitanje zdrave pameti.“ Još jedan koga nismo slušali, pa su nas čobani nabili u torove

Jutarnji GLASnik je pred prošle predsedničke izbore objavljivao tekstove o kandidatima koji su učestvovali na predsedničkim izborima od 1990. godine, pa do ovogodišnjih.

Foto: Printscreen/ blog.b92.net
Izbori su prošli, Srbija je dobila šta je tražila i tek će dobijati, a mi želimo  vas podsetimo na dr. Ivana Đurića, predsedničkog kandidata ispred Saveza reformskih snaga Jugoslavije, čiji je osnivač bio Ante Marković i Udruženja za jugoslavensku demokratsku inicijativu (UJDI).

Ivan Đurić je rođen u Beogradu 30. oktobra, 1947. sa sestrom bliznakinjom, Dušankom Đurić – Trbojević od oca Dušana i majke Ivane (r. Bogdanović), univerzitetskih profesora. Otac dr. Ivana Đurića, prof. dr Dušan Zinaja Đurić, bio je lekar i profesor Beogradskog univerziteta, čiji deda je bio prota Milan Đurić iz Užica, dugogodišnji poslanik.
Majka Ivana iz porodice Bogdanović, takođe je bila univerzitetski profesor. Njen otac Milan Bogdanović bio je poznati književni kritičar, a brat Bogdan Bogdanović istaknuti intelektualac i izuzetno poštovan od građana glavnog grada čiji je bio i gradonačelnik.

U Beogradu je završio osnovnu školu “Sveti Sava”, klasičnu gimnaziju (danas Osma beogradska gimnazija), da bi potom upisao Filozofski fakultet. Diplomirao je na odseku za istoriju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu u januaru 1971. godine sa radom na temu „Vizantijski činovi u srednjovekovnoj Srbiji“.

Nakon što je završio studije primljen je za asistenta na katedri za istoriju u junu 1971 , gde je šef katedre bio Georgije Ostrogorski. Magistarski rad, na temu „Porodica Foka“ završio je 1974. Iste godine je postao i saradnik instituta za Vizantološke studije SANU. Usavršavao se u Centru za Vizantološke studije i u Američkoj školi u Atini (1977–1978). U svojoj trideset petoj godini (1982) odbranio je doktorsku disertaciju „Vreme Jovana VIII Paleologa“. Docent na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu postao je 1982. i gostujući profesor na Univerzitetu u Nici (1983) i u Parizu (1986). Vanredni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu (1989) i predsednik Saveta Filozofskog fakulteta (1990).

U godini kada je postao vanredni profesor, počeo je da uređuje časopis Demokratija danas. Učestvovao je 1980. godine u pripremi Oksfordskog rečnika Vizantije“.

Godine 1991. se je preselio u Pariz, gde je predavao vizantologiju na univerzitetima Pariz VIII i Pariz XII te na Institutu za evropske studije. U Parizu je ostao da živi i radi sve do svoje smrti, 1997. godine.

Prof. dr Dragoslav Petrović piše o njemu:

“U tom gradu će 1992. osnovati Pokret za demokratske slobode, sa jedinom nadom da će preko njega okupiti sve ljude koji će dovesti do pomirenja i afirmacije alternative mržnji.
Nije propustio da u Kragujevcu, gde je imao mnogo prijatelja i sledbenika, osnuje Ligu za Šumadiju – Koaliciju Šumadija, čiji je bio i počasni predsednik.

Neumorno je putovao i učestvovao u raspravama u kojima je pokazivao da je izuzetna ličnost, koja nijednog trenutka nije podlegla atmosferi isključivosti, čija širina pogleda i nesebična angažovanost predstavlja grandiozni primer razuma, poštenja i principijelnosti. Malo je ljudi koji su hrabro i bez kompleksa i u godinama ratnih strahota gotovo neprekidno posećivali sve delove prostora prethodne Jugoslavije i činili napore da urazume savremenike,

Niko nije tako predano i beskompromisno dao sve što je mogao da održi ideju međusobne tolerancije, razumevanja i saradnje kao jedinog puta u normalan i civilizovan život. O tome je govorio u Londonu i Parizu, Kragujevcu i Somboru, Beču i Minhenu, Sarajevu i Zagrebu, Senti i Adi, Prizrenu i Nišu, Zaovinama i Kisaču…
Pažljivo su ga slušale diplomate Evrope, verovali mu seljaci u Šumadiji, poštovali beogradski intelektualci, aplaudirali u Kanjiži, Požarevcu, Prištini, Novom Sadu i, naravno, njegovom Beogradu.

Mladi su ga primili onako kako je Ivan i zaslužio. Bio je prezadovoljan, jer studenti njegovog univerziteta nisu krili oduševljenje. Samo se činilo da se vratio. Život će pokazati da je to bio njegov oproštaj.

Nije došao u Novi Sad. Njegov telefon u Parizu biće iz neobjašnjivih razloga nem narednih meseci. Počeće velika borba koja će kratko trajati. Kada se kasnije budemo ponovo čuli, zamoliće me za pismo koje mu nikada nisam poslao. Samo nekoliko dana nakon tog razgovora, 23. novembra 1997, stigla je bolna vest.

Ivan Đurić ostaće trajni simbol tolerancije, jer je praštao i onima koji su izmišljotinama nastojali da bace senku na njegov ugled. Na taj način su samo pomogli da se uoči jasna razlika između nedobronamernih ljudi skromnih mogućnosti i neponovljivih veličina. ”

Prenosimo vam delove  iz intervjua dr.Ivana Đurića za TV Novosti iz decembra 1990. godine
Foto: Printscreen/ Yugopapir

Jugoslavija, pitanje zdrave pameti

„Moram reći da ja ne znam šta je konfederacija, a i oni koji tvrde da znaju – lažu. A prvenstveno lažu političari koji o tome pojma nemaju. Mislim da bi trebalo da se dogovorimo šta je nužno imati zajedničko u Jugoslaviji, pa tek onda tome dati ime. Kako će se zvati – federacija ili konfederacija, sasvim je sporedno. Zajednički mora da bude poreski sistem, carina, vojska, spoljni poslovi. Pa i spoljna politika Francuske ne može biti različita od Evropske zajednice. Kako to mislimo da možemo mimo jedni drugih?

Ja nemam nikakav razlog da branim ovu državu osim rodoljublja, jer od nje nisam ništa dobio. Nikad ništa. Ni dana stipendije, ni metar kadrovskog stana, niti službeni automobil, niti sekretaricu. Sve što imam zaslužio sam sam. Zato cenim protivnike koji polaze sa istih pozicija. Ja ne znam kakve su prednosti pisanje doktorske teze o Kardelju ili dogovornoj ekonomiji, ili biti sekretar Špiljka ili Kurtovića. Zato sam ja moralno vrlo siguran u ono što radim.

– Igrate na kartu jugoslovenstva. Ne čini Vam se da je ta ideja potrošena, da je propala, na žalost?

Nikad nisam bio jugoslovenski unitarista. Za mene je Jugoslavija pitanje zdrave pameti. Na osnovu egzatnih činjenica znam da je svima nama danas bolje zajedno. Ako nam sutra Jugoslavija ne bude potrebna, ja ću prvi biti protiv nje…

Novi jugoslovenski dogovor mora biti pravljen na osnovu saglasnosti svih koji ulaze u Jugoslaviju, čak i po meri onih kojima je ona najmanje potrebna…

Foto: Goranka Matić, Jutarnji GLASnik/ M. A. M.

3 Comments

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *