Da li Srbi i Hrvati mogu da se pomire?

Primera prijateljstva Srba i Hrvata je mnogo, ali da li naša dva naroda zaista MOGU DA SE POMIRE?

Foto: Facebook

Sportisti, predstavnici kulturne elite i obični ljudi iz zaraćenih srpskih i hrvatskih tabora prevazišli su mračnu prošlost. Na njih potpuno zaboravimo svakog 4. avgusta kada se u Hrvatskoj sramno slavi godišnjica „Oluje“ u kojoj je proterano 250.000 Srba.

Sramna proslava stradanja Srba i ove godine je podigla tenzije i nametnula staro-novo pitanje. Da li Srbi i Hrvati mogu da se pomire? Pojedinačnih primera je mnogo.

Zagrljaj dvojice vaterpolo selektora Ivice Tucaka i Dejana Savića nakon meča na nož u polufinalu Svetskog prvenstva jedan je od njih. Zanimljiva vest o Srbinu i Hrvatu koji su na kraju sveta u dalekoj Kambodži otvorili kafanu „Rakija republika“, još jedna. Poruka koju je Kragujevčanin Dušan Aleksić krajem jula ove godine zatekao na svom automobilu u blizini hotela u kom je odseo u Splitu, takođe, jer, za promenu, nije govorila o „psovanju četničke majke“. Umesto mržnje, stanovnik Splita je sa Aleksićem podelio radost zbog činjenice da Kragujevčani ponovo stižu u glavni grad Dalmacije.

Foto: Facebook

Sport kao primer

Ovaj primer, između ostalog, učvrstio je Zagrebačkog filozofa i aktivistu Žarka Puhovskog u uverenju: pomirenje dva naroda uveliko traje.

– To se najbolje vidi u sportu. Ko god je gledao polufinale Svetskog prvenstva u vaterpolu mogao je da vidi koliko međusobno poštovanje – čak i usred same utakmice – pokazuju srprski i hrvatski vaterpolisti. Ne samo to – oduševljenje uspehom Novaka Đokovića u Hrvatskoj je ogromno, a sa simpatijama se prate igre Nikole Jokića u NBA – kaže Puhovski za „Blic“.

Stvari se, međutim, po pravilu pogoršaju u vreme obeležavanja „Oluje“ – za jedne velikog vojnog uspeha, za druge etničkog čišćenja.

Sećanje i oproštaj

Takve „obljetnice“ blokiraju potpuno pomirenje jer, kako smatra sociolog Ratko Božović, „ono što je zapamćeno i dalje ima veće dimenzije od onoga što je oprošteno“.

– To forsira ona fela ljudi koja je sve ovo proizvela. Ona, naravno, neće da dođe na mesto zločina i suoči se s istinom, i to jeste problem. Oni zato i najteže pristaju da se pomire – kaže sociolog.

Normalizacija

Sećanje i opraštanje očigledno ne mogu zajedno, pa je li onda vreme da počnemo da se bavimo konkretnim a ne filozofskim i etičkim pitanjima?

– Zajedno sa rešavanjem konkretnih pitanja, potrebno je kažnjavati one koji iskaču iz tog konteksta normalizacije, i to je to. Opšti trend mržnje je prošao. Vidi se to i po ovogodišnjoj proslavi „Oluje“ na kojoj je predsednica Grabar Kitarović rekla da žali zbog stradalih Srba – konstatuje Puhovski, ali skreće pažnju i na Tompsona koji je i ove godine bio dekor slavlja godišnjice „Oluje“.

Tu su i druge neprimerene izjave koje kao nožem seku nedovoljno zarasle rane.

Dužni da brinu o srpskoj manjini

Odnosi Zagreba i Beograda funkcionišu po principu toplo-hladno, ali oni i ne bi trebalo da budu ključni u normalizaciji odnosa dva naroda. „To je drugorazredno pitanje. Ono što plaši i predstavlja problem je mržnja prema srpskoj manjini koja je u Hrvatskoj u porastu, što se vidi na primerima zabrane ćirilice u Vukovaru i državnih koncerata Tompsona. Država Hrvatska ima dug prema Srbima i Srpkinjama koji žive u njoj, baš kao što Beograd ima dug prema Zagrebu u odnosima dveju država“, kaže Žarko Puhovski.

„Pokloniću se srpskim žrtvama“

Gradonačelnik Knina Marko Jelić izjavio je na dan obeležavanja godišnjice „Oluje“ da ne vidi razlog zašto se ne bi poklonio srpskim žrtvama, te da se nada da će se Srbi vratiti jer je, kako kaže, Knin njihova dedovina.

„U ovom trenutku ovde živi oko 30 odsto građana srpske nacionalnosti. Ja se nadam da oni koji su otišli da će se vratiti. Svi civili koju su stradali težak su teret svakom normalnom čoveku. Nije prihvatljivo omalovažavati bilo čiju žrtvu – patnja je patnja“.

Sport – Kako se poštuje rival

Foto: szilard koszticsak / EPA;, Printscreen/ Blic

Prijateljstvo fudbalera Mladena Krstajića i Ivana Rakitića, oduševljenje sa kojim Hrvati prate uspehe Novaka Đokovića i Nikole Jokića i brojni drugi sportski primeri pokazuju na delu da mržnja nije dominantna u odnosima dva naroda. Poslednji u nizu tih primera je pozdrav dvojice vaterpolo selektora – Dejana Savića i Ivice Tucaka – na kraju polufinalnog meča.

Estrada – Pesma nas je održala…

Verovatno prve korake u uspostavljanju prekinutih veza između dva naroda obavila je – estrada. Pevači i pevačice s ove i one strane Dunava punili su klubove, hale, trgove u Beogradu, Osijeku, Novom Sadu, Varaždinu, Nišu, Zagrebu… Osim gostovanja, nastali su i brojni dueti i druge muzičke saradnje.

Kultura – Pisci protiv nacionalizma

U kulturi, makar onoj elitnoj, veze verovatno nikada nisu ni bile u potpunosti prekinute. Kultura i umetnost inače ne bi smeli da poznaju granice. Zanimljiv primer srpsko-hrvatskog dijaloga dolazi upravo iz tih sfera: knjiga korespondencije između pisaca Svetislava Basare i Miljenka Jergovića „Tušta i tma“ pravi je primer kako se gluposti političara mogu smestiti u pravi kontekst.

Obični ljudi – Zajedno za rakiju

Srbin Saša Ilić i Hrvat Božo Popović, obični ljudi, sreću su potražili i pronašli u Pnom Penu, glavnom gradu Kambodže, gde su krajem prošle godine otvorili gastro-bar „Rakija republika“ („Raqia Republik“). Dvojica prijatelja šire gastrokulturu zajedničku za oba naroda…

Izvor: Blic/ Mihailo Jovićević

2 Comments

Add a Comment

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *