KOLUMNE POLITIKA

Danijela Ružičić: Politička scena u Srbiji – tragikomedija gde na kraju gine narod

Srpska politička scena danas je najbolji primer kako funkcionišu interesne grupe.
Ilustracija: Jutarnji GLASnik, Printscreen/ agencije

Neosporno je, naravno, da iza svake politike stoji neki interes, a taj interes kada se ogoli do kraja svakako se može izraziti u matemetičkom izrazu savremenog boga, prepoznatom u vidu ogromne svote novca smeštenih na veliki broj bankovnih računa, uglavnom u inostranstvu. Ovo je primaran cilj političara u Srbiji.

Piše: Danijela Ružičić

Biti slobodno misleći interelektualac, gledajući kroz istoriju, kako onda tako ni danas, nikada nije bilo nešto što se cenilo i što bi postalo ideal ka kome bi težili svi oni koji znaju kako upotrebiti svoj mozak. Zašto je to tako jednostavno, može se postaviti pitanje: Kako bi uzor bio neko ko po cenu svog slobodnog razmišljanja i promišljanja svojevoljno pristaje da bude gurnut na marginu društvu, odnosno da se odriče udobnosti koje mu pruža prosek i povinovanje nametnunim formama ponašanja u zamenu za određeni životni standard?

Ko je danas uopšte vlast?

Ko je danas vlast je podosta kamuflirano, ali sve više postaje jasno da svetom upravljaju multinacionalne kompanije i pojedine javne ile tajne grupe pojedinaca (uglavnom super bogatih) koji se skrivaju iza kojekakvih imena uglavnom asocijativno vezanih za brojeve (Trilatera, G7, i slično), ili za globalni pogled na svet (globalizaciju) i njegove probleme (Svetska banka, MMF, itd.). Naravno da formalnu vlast u svetu, kao i kod nas oponašaju političke stranke kroz formu demokratije (uglavnom lažne) i tako drže narod u pokornosti i isključivo u svom interesu i interesu stvarnih vladara sveta.

Kome još trebaju intelektualci i visokoobrazovani ljudi?

Danas u Srbiji vrediš samo onoliko koliko imaš na bankovnom računu i potpuno je nebitno kako si to stekao. Posle sve ide samo od sebe, jer danas u Srbiji ne smeš biti pametan, ni sposoban, ni obrazovan, važna je samo članska karta koja otvara sva vrata koja čuvaju ključari sa istom bojom članske karte i to je to. Ulicama Beograda i Srbije može hodati hiljade Tesli, Milankovića, Pupina, Boškovića i sličnih umova koje je istorija slučajno usput zabeležila, jer u ta vremena još nije bila izmišljenja demokratija raznobojnih članskih karti, kao što je to danas. Danas oni ne bi imali nikakve šanse da ih neko zameni, jer glavne zvezde su upravo oni, političari (umišljeni bogovi koji misle da su nezameljivi i koji svoje postojanje estradizuju do apsurda).

Da li su političari u Srbiji najbolji glumci svih vremena?

Izbori se u Srbiji prenose kao da su finale kupa šampiona u fudbalu, pri čemu se kompletan narod podstiče da se navijački postavlja prema kandidatima i da svoju energiju troše na procenjivanje ko je bio manje nervozan, ko je bio elegantnije obučen i ko je bolje izreklamirao svoju ulogu naučenu poput holivudskih glumaca kada primaju Oskara.

I kada izbori prođu, kada se strasti suprotstavljenih strana vrate u normalne okvire, narod bez obzira za koga je glasao već nakon nekog vremena oseća neku gorčinu i ima dojam da je prevaren, ali ne zna ni kad ni kako, a naši politički glumci se međusobno druže po skupštinskom restoranu i drugim elitnim mestima smišljajući novi “teatar“ za masu bez članskih karti.

I jedini koji ih zaista ljute i koje mrze su oni malobrojni slobodno misleći ljudi koji opet neće izaći na glasanje i koji opet odbijaju da progutaju floskule o nesavršenoj demoktariji, i kako je oni predstavljaju “koja nema alternativu“. Međutim, i za njih ima leka, oni neka laju, a okovi su već formalno postavljeni i napad na njihovu legalnost bio bi napad na državu, a to je već greh koji se ne oprašta. Važno je samo da ovce nastavljaju davati vunu bez ikakve pobune, a pogotovo ne smeju da se pitaju zašto je daju i kome je daju.

Kako sve ovo funkcioniše kod nas?

Na primer, najbolji primer je Zakon o finansiranju političkih stranaka (postoji i Zakon o finansiranju političkih aktivnosti). Ovde se neću baviti analizama zakona, ali želim naglasiti da je, na primer, Zakon o finansiranju političkih stranaka donesen pod geslom da se njime uvodi red u finansiranje političkih strana i uvodi red u način finansiranja izbora kako bi se sprečile zloupotrebe. I to sve jednim delom verovatno Zakon i reguliše, ali pritom se provlači nešto za šta mislim da nema opravdanja, pogotovo u zemlji koja finansijski grca u dugovima, a perspektiva oporavka nije nimalo ružičasta ili bar neće biti takva u narednih deset godina. A to je, ništa drugo do obaveza finansiranja političkih stranaka odnosno troškova izbora iz budžeta države.

Za ovaj tekst je potpuno nebitno ko treba i po kojem odnosu odvajati za te troškove, nego je krucijalno pitanje zašto uopšte iz budžeta treba plaćati troškove političkih stranaka i lažno predstavljenih “nezavisnih“ pokreta?

Naime, koja je korist za društvo to što ćemo plaćati (novčano nagrađivati) političare koji su na izborima dobili najviše glasova?

 

Pa zar se oni nisu takmičili za ta mesta iz razloga što žele svoje umeće i znanje upotrebiti za boljitak društva u celini, a ne zato da bi u nekakvoj lažnoj političkoj borbi ostvarili neka mesta koja im nose i finanijske bonuse. Zar nije apsurd da u državi kojoj je ekonomija na kolenima i u kojoj samo retke kompanije i pojedinci posluju pozitivno, dok političke stranke iskazuju pozitivne poslovne rezultate u višemilionskim iznosima?

I kakve sad veze imaju slobodno misleći intelektualci sa početka ovog teksta sa tekstom ispod? Pa imaju itekakav budući da su oni ostali poslednja brana zdravog razuma koja može pokrenuti promenu apsurdnih i nepravednih propisa, promenu kompletnog sistema, itd.

Ima li rešenja?

Ključ svega je da na prvo mesto ispred svega treba staviti Interes Naroda (IN). Interes Naroda (IN) je namerno napisano velikim slovima jer u Narod ubrajam sve građane Republike Srbije jer to zaslužuju.

Interes Naroda (IN) je onaj interes koji će donositi dobrobit većini stanovnika jer je nemoguće udovoljiti svima i koji će omogućiti održivi razvoj na način da njene lepote, prirodni resursi i ostala bogatstva budu sačuvani i za potomstvo koje će tek doći.

Neko mora reći dosta ”teatru apsurda“ u kome živimo već dugo vremena i kao hrčak u kavezu trčimo, a da se ne pomeramo sa mesta bez obzira koja nas ”članska karta“ vodila, jer ”članske karte“ brinu samo o sebi i drugim ”kartama“ iste boje, a narod je tu da ćuti, radi, daje vunu i jednom u četiri godine uđe u gladijatorsku arenu kao kulisa za megdan ”raznobojnih sivila“ u tragikomediji zvanoj ”demokratija na delu“ u kojoj na samom kraju tragično gine sam Narod.

Kao mlade studente jedan profesor nas je učio da se i loši propisi moraju poštovati (uz naše veliko negodovanje) jer bi njihovo nepoštovanje dovelo do anarhije u društvu, a najjači mu je argument za takav stav bilo to da se loši propisi uvek mogu ili ukinuti ili promeniti. Kao legalisti ovo pravilo bi trebali poštovati, ali ko će pokrenuti ukidanje ili izmenu loših propisa, ako to neće oni koji su ihdoneli, a Narod to ne vidi, ne zna kako ili izlaz vidi u anarhiji? Upravo zbog toga neko treba podići glas, a to su slobodno misleći intelektualci koji moraju prekinuti čuveno ćutanje i reći ”bobu bob i popu pop“.

Izvor: Danijela Ružičić

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Ostavite komentar