POLITIKA

Dojče Vele: Žalosne sove srpske opozicije

Opozicija je u haotičnom stanju – i to nije nikakva novost. Zapanjuje ipak činjenica da se opozicija iscrpljuje u opravdanim žalopojkama i merenju sujeta dok ulicama promiču gladni radnici, a teme se nude same od sebe.

Foto: Dimitrije Goll / Tanjug, Printscreen/ Blic

Mnogo se govori o ujedinjavanju opozicije, a tek povremeno se ukazuje na ideološke razlike koje već u startu sprečavaju zajedničku političku borbu; nemoguće je, naime, okupiti na jednom mestu partije koje su za i protiv NATO i Evropske unije, one koji su za politiku regionalne saradnje i pomirenja i one koji bi još malo ratovali.

Plan B je ideja o „više kolona“ u kojoj bi sa jedne strane bilo nešto što se naziva patriotskom opozicijom, a sa druge takozvana proevropska opozicija. No, tek su tu nastali problemi, jer se najpre ne zna ko će držati monopol na patriotizam ili je patriotizam postao samo druga reč za nacionalizam. Ništa bolje nije ni u proevropskom taboru. Tu, na prvi pogled, nema velikih ideoloških razmimoilaženja, ali zato postoji neverovatan višak sujeta i liderskih ambicija. A deo opozicije još uvek nije shvatio da to što će se proglasiti proevropskim blokom ne znači automatsku pobedu na izborima.

Politički analitičar Milan Nikolić stoga za DW kaže da dve kolone nisu loša ideja, ali da nisu dovoljne za pobedu: „Jer neka proevropska kolona se, osim po nešto malo boljim i više demokratskim manirima, neće bitno razlikovati od onoga što je program vladajuće partije i onoga što radi sadašnja vlast. Mora se osim toga ponuditi još nešto, pre svega u socijalnoj i ekonomskoj sferi.“

Vučić – glavna linija razdvajanja

Najveći problem za opoziciju ipak predstavlja odnos prema predsedniku Srbije i SNS Aleksandru Vučiću. Pojedini čelnici opozicionih stranaka su tu povukli glavnu liniju razdvajanja. Ako se stvari posmatraju iz tog ugla, još je teže čak i definisati ko je opozicija. Veliki broj navodno opozicionih stranaka koketira sa Vučićem, bilo kroz nuđenje svojih političkih usluga ili kroz podršku stavovima vlasti. Teško je među takvima pronaći konsenzus da li je u Srbiji na delu „diktatura“ ili su te ocene preterane, da li postoji ili ne užasno stanje medijskih nesloboda, kao i da li je potrebno odazvati se na pozive vlasti na unutrašnji dijalog o Kosovu.

Milan Nikolić smatra da je to vrlo primitivan kriterijum koji dovodi i do ozbiljnih grešaka. Kao primer takve greške Nikolić navodi odbijanje pojedinih opozicionih političara da odu na sastanak sa izvestiocem Evropskog parlamenta Dejvidom Mekalisterom, jer on navodno podržava Vučića. „Nezadovoljni su što je on imao kontakte sa Vučićem? To je tolika glupost da prosto ne mogu da verujem da se to desilo“, kaže Nikolić, i ističe da to pokazuje „nezrelost opozicije“.

Politički analitičar Branko Radun takođe smatra da je fokus na Vučiću više šteti opoziciji nego što koristi: „Najpre, ne može vam tema biti samo Vučić. Ako recimo govorimo o beogradskim izborima, tu morate reći nešto i o Beogradu. A sa druge strane to onemogućava i ujedinjenje opozicije jer svako svakog sumnjiči da potajno šuruje sa Vučićem i vlastima.“

Građani i radnici na ulicama – mimo opozicije, , Foto: Sanja Kljajić/ DW, Printscreen

Taj momenat se očito koristi i za eliminisanje konkurencije unutar opozicije. Najnoviji takav slučaj je najava Pokreta slobodnih građana da prekida saradnju sa Demokratskom strankom jer je „javno ponudila saradnju Vučiću“. Radun stoga kaže da, „kada nekog optužite da je blizak vlastima, onda on gubi deo političkog kredibiliteta kao opozicionar. Na taj način poboljšavate svoj rejting u pregovorima, a verovatno i očekujete da zbog toga preuzmete i njihove birače pa možda čak i stranku.“

Žalopojke

Postoje, naravno, i brojne olakšavajuće okolnosti za srpsku opoziciju. Ona je izložena neverovatnom medijskom pritisku, opstrukcijom vlasti na svim nivoima, a ponekad to ide i do otvorenih pretnji i bukvalne kupovine opozicionih poslanika. U takvoj situaciji opozicija je kao jednog od glavnih krivaca označila međunarodnu zajednicu koja, kažu, to mirno posmatra a usput i dalje podržava Aleksandra Vučića. Te primedbe stoje, ali isto tako i pokazuju nezrelost opozicije da se suoči sa problemima već umesto toga traži bejbisitere po svetu.

Sama opozicija nije napravila praktično nijedan korak kao bilo kakav vid otpora vlastima: sede u parlamentu, ne učestvuju i ne pokreću političke proteste, propuštaju šansu da nekako kapitalizuju veliko i sve primetnije radničko nezadovoljstvo širom Srbije… Tako se i žalbe na očajno stanje u državi mogu protumačiti i kao neka vrsta opravdanja za sopstvenu bezidejnost. Jedino što je postignuto kukanjem međunarodnim diplomatama je da su vlasti i to zloupotrebile da neke opozicionare prikažu kao „tužibabe svoje zemlje, strane plaćenike i sluge Zapada“.

Branko Radun tome dodaje da je opozicija propustila brojne prilike da se izjasni o raznim pitanjima kao što su Kosovo, „kriza sa Makedonijom“, hapšenje Haradinaja. Na primedbu da opozicija zbog medijske blokade i nema gde da saopšti svoj stav, Radun kaže da „toga nema ni na društvenim mrežama“, koje su postale nekakav rezervni medijski front opozicije. „Nekad to ne žele zbog svojih birača, nekad da se ne zamere stranim ambasadama, nekad da ne uvrede neku ciljnu grupu – imaju toliko autocenzura da se ponekad stiče utisak da nisu prisutni u Srbiji.“

Izvor: DW

[frontpage_news widget="6998" name="Pročitajte još"]

Ostavite komentar