POLITIKA

Majstori, majstori… a deca su otišla u svet odbijajući da žive poraze svojih roditelja

Piše: Zlatko Ostojić

Zvonim dva puta na vrata jedne podrumske garaže na Novom naselju.

Otvara mi „majstor Cepidlaka“, Niti je on majstor, već priučeni frizer, niti je ovo salon, već neprijavljeno atomsko sklonište bez ventilcije, a niti sam ja poštar koji zvoni dva puta, već 31-godišnjak sa mazohističkim pristupom sopstvenoj glavi, koji ne menja frizera 17 godina unazad.

– „Dobro veče majstore!“ – Pozdravljam čoveka koji mi po mome sopstvenom izboru „radi o glavi“.

– „Ej gde si ti, nema te neko vreme?“ – Otpozdravi i on meni sa primetnim sjajem u očima i varijabilnim glasom, koji je insinuirao na ono čega se plaši svaka „postena mušterija“… majstor je „malo“ popio.

– „Eto me „majstore“, nemam love za transplantaciju (ne kose – mozga, mislim se u sebi), pa došao da me ošišate.“

– „Makedonsko!“ – Preseče me jednom neočekivanom rečju.

– „Šta makedonsko?“

– „Makedonsko „puno“ vino, nerazređeno. Prijatelj vozi cisternu, pa otočio malo.“

Hehe“malo“, mislim se, ovi naši šoferi kad „skidaju“sa kamiona, „otočili“ bi i točkove da su u tečnom agregatnom stanju.

– „Čujem da su makedonska vina odlična, poznanik koji radi u „Plantažama 13. juli“ kaže da ih i oni uvoze iz Makedonije, razređuju i plasiraju na tržište kao njihov proizvod. Mudro, nema šta…“

– „Da, veoma su kvalitetna, jedna čaša i odmah udara u glavu.“ – reče majstor sa onim istim varijacijama u glasu.

–  „Pa dobro, koliko ste popili?“

– „Tri čaše.“ – odgovori kratko.

– „Odlično“, rekoh, „nije da Vam je neka preporuka za današnje šišanje, al’ danas ne moram „tetki da odnesem lek“, jebeš ga… neke greške se ispaštaju, ostajem do kraja i onako sam hteo da krenem da „furam“fazon kačketa.“

Izbaci čovek salvu smeha misleći da se šalim, hehe…

Ispustim i ja dva kisela“he, he“ i trudim se da gledam svoj odraz u ogledalu „pravo u oči“, jer ako ih sklopim, bojim se da će mi ceo život proleteti pred očima kao u nekom holivudskom blokbasteru… No, lepo su mi govorile neke poznanice, ženi se da te deca pamte po tome kad si imao kosu!

I tako, razgovaramo, ja govorim uglavnom da bih ga držao budnim, a on manje više jer mu je i to u opisu radnog mesta i neminovno dolazimo do teme nedavno održanih predsedničkih izbora. Šta ceš, „srpska posla“… Neko pametan je rekao da je to omiljena zabava za budale, politika… Mislim da je bio u pravu.

– „Glasao sam za Vučića, a da se Toma kandidovao, glasao bih za Šešelja“. – reče u jednom dahu.

Pratim i ja pomalo politiku, kao što rekoh „zabavu za budale“, pa ni ja preterano ne odudaram od te dvotrećinske većine.

– „Kakav paradoks?! Glasali ste za Vučića, jer se Toma Diploma nije kandidovao, a da jeste, podržali bi Šešelja?“
– „Da, šta je tu čudno?“ – odgovori pomalo zbunjeni majstor.
– „Ništa majstore, posmatrajte ovo moje pitanje kao potpuno retoričko, dakle, ne zahteva odgovor.“

Kakav paradoks, mislim se…

Šta je tu čudno, to je ključ zar ne? To je ona linija koja razdvaja razum i stranačko ludilo, te boje i politički dresovi koji razdvajaju ljude na nas i na njih…

Nije li to najveća naša tragedija, nije li pitanje „Šta je tu čudno„, srž problema?

„Šta je tu čudno“…

Šta je veći problem, to što ja nisam uspeo da se prilagodim ljudima i sistemu koji ne pravi razlike izmedju političke levice, centra ili desnice ili to što prosečan srpski glasač ne meri pre nego što preseče, već donosi odluku po nekakvoj ličnoj intuiciji ili emociji koja nema uporište u realnosti.

Stvarno se pitam da li je količina tog visokokvalitetnog makedonskog vina uticala na zdravo rasuđivanje mog majstora (iz milošte) ili jednostavno nije sposoban da sagleda realnost života, a ona je takva da vođen poraženim nacionalnim idejama, glasa upravo za one koji su nas sve zajedno odveli u taj poraz.

On već 25 godina radi u staroj garaži, bez perspektive da bilo šta promeni, registruje salon i prekine da se krije od inspekcija i poreznika. Deca su mu otišla u svet vođeni idejama normalnog života. Kao i mnogi drugi odbili su da žive poraze svojih roditelja. Ta deca su izrodila decu koju on ne viđa ili ih pak viđa retko i nedovoljno, jer ne može da zaradi dovoljno novca da bi priuštio sebi da „skokne“do tamo nekog Londona, Rima ili Čikaga.

– „Dajte čašu majstore…“ – rekoh mu tiho.
– „Makedonsko?“ – priupita me ponovo.
– „Da majstore, makedonsko, francusko, italijansko, nemačko, kanadsko, koje god i sta god…“
– „Imam i na prodaju“ – izusti majstor.
– „Koliko imate?“
– „Imam balon od 6,25 litara…“
– „Prodato!“
– „Sve?“ – opet pitanje,već po malo dosadno.
– „Da majstore, sve! Šta god da pijete, vidim da je Vama mnogo dobro, pa zašto da Vama bude bolje nego meni…“

U TO IME, ŽIVELI!

Foto: Agencije/ Jutarnji GLASnik

Ostavite komentar