PROZORI DUŠE - LEPE REČI

Dao je gas i prešao granicu na kojoj su bile ispisane reči DOVIĐENJA i SRBIJA!

Piše: Rajko R. Dvizac

Stranac je stigao u varoš negde oko ponoći.

Nebo nad gradom je bilo tmurno, bez zvezda. Ulična rasveta slaba, poput usamljenih sveća uzalud se borila protiv mraka. Ulice puste, tek poneki pas lutalica skitao je gradom. Oči su im sijale kao da su vučije. Na vetru se klatila oljuštena tabla sa natpisom „GrandHotel“.

Stranac zaustavi auto na praznom parkingu, odmah do ulaza u hotel. Za recepcijom je sedeo stariji, krupan čovek u tesnoj izlizanoj unformi na kojoj su nedostajala dva dugmeta. Košulja mu je bila raskopčana, a kravata bačena na pult recepcije. Igrao je šah sam sa sobom. Bar se strancu tako činilo.

Bez osmeha, nenaspavanih očiju dao mu je knjigu gostiju da se sam upiše i bacio ključeve sobe na pult. Nisu progovorili ni reč, valjda da ne remete noćnu tišinu.

Soba je bila pristojnija nego što je putnik namernik očekivao u ovoj zabiti, daleko od civilizacije. Obukao je pidžamu i legao da spava. Istog trena je zaspao. Da li od umora ili ove provincijske tišine?!

Probudila ga je – tišina. Osećao se odmorno i naspavano. Mislio je da je već podne, ali zidni časovnik mu je pokazivao da je 5 minuta do 9.

Tek kada je izašao iz kupatila u kome nije bilo tople vode, shvatio je da časovnik stoji, da vreme stoji. Pokušao je da ga navije, ali ga kazaljke nisu slušale. Kao da su zalepljene, kao da su nacrtane.

Obukao se, uzeo svoj kofer i sišao do recepcije. Nameravao je da doručkuje, popije jaku kafu i nastavi put dalje. Recepcija je bila pusta. Na pultu samo šahovska tabla sa poređanim figurama za novu partiju.

Otišao je u restoran. I on je bio pust. Stolovi uredno namešteni, hrana na švedskom stolu.

Stranac je slegnuo ramenima i sam se poslužio. Posle obilnog doručka i još uvek tople kafe, zapalio je cigaretu i vratio se do recepcije. Recepecionar se nije vratio. Sve je bilo onako kako je ostavio kada je otišao na doručak – netaknuto. Samo je njegov pasoš bio na sred šahovske table i papirić sa ispisanim brojevima.

Pretpostavio je da je to račun za noćenje. Ostavio je i više nego što je pisalo jer mu je cena bila smešno mala. Pasoš je strpao u džep sakoa, uzeo torbu i izašao na gradski trg na kom se nalazio „GrandHotel“.

Bio je pust, sablasno, jezivo prazan. Ni pasa lutalica nije bilo. Nije se čuo veseli cvrkut ptica ovako lepog prolećnog dana. Kada je seo u automobil, primetio je kako na žici stare drvene bandere čuči jato crnih gavrana. Imao je osećaj da gledaju u njega. Da motre svaki njegov korak.

Krenuo je polako, a jedan po jedan gavran leteli su za njim. Osećao se nelagodno sa ovim crnim pratiocima. Ulice kojima se kretao behu prazne. Nigde ni jednog jedinog čoveka. Vozio je polako, tako da je mogao da vidi kroz izloge prodavnica pored kojih je prolazio da su puste. Nije bilo ni prodavaca ni mušterija. Kada je prošao pored kioska sa štampom, setio se da mu trebaju cigarete. Stao je i prišao kiosku.

Gomile novina ležale su neraspakovane. Jedne su bile sa nekim golim ženama, a druge sa slikom nekih ljudi koji mašu rukom, kao da prete… sa licem bez osmeha.

Uzeo je cigarete i ponovo ostavio i više nego što koštaju. Novac je stavio na novine jer ni ovde nije bilo prodavca. Nastavio je da vozi, zbunjen u kakvom se to neobičnom gradu nalazi. Bez ljudi!?

Na izlazu iz grada jedna nasuprot druge nalazila su se dva sportska terena. Delio ih je samo put kojim se on vozio.

Stranac naglo zakoči. Ugledao je gomilu ljudi koji ćute, okupljeni oko visoko podignute tribine. Za govornicom je stajao čovek u skupom odelu i nešto pričao. Ista scena je bila i na jednom i na drugom sportskom terenu. Samo govornici različiti. Posle svake druge rečenice govornika, okupljeni ljudi su tapšali i mahali svojim zastavama. Jedni u jednoj boji, drugi u drugoj. Narod je ćutao, samo je govornik pričao sve glasnije i glasnije menjajući boju na licu kao semafor.

Stranac nastavi da vozi svoh auto. Tek sada mu ništa nije bilo jasno. Ljudi su napustili svoja radna mesta da bi slušali i aplaudirali govornicima.

Do izlaza iz ove čudne varoši izbrojao je još šest ovakvih neobičnih skupova. Možda bi ih bilo i više, ali na samom kraju varoši, sa obe strane puta, nalazila se po jedna napuštena, zapuštena fabrika, opljačkana od kapije do krova fabrike. Jedino su na kapijama ostali veliki lanci i katanci kojima su fabrike zaključane. I velike table sa natpisom „Nezaposlenima ulaz zabranjen!“.

Crni gavrani su prestali da ga prate čim je izašao iz varoši. Uključio se na nešto što se zvalo auto-put i krenuo ka granici.

Na njegovoj traci bila je kolona automobila, kombija, kamiona, autobusa, motora… svega i svačega. Jedva je uspeo da se uključi na željenu traku. Suprotna traka, koja je dolazila od granice beše pusta.Tek poneki crni džip sa zatamljenim staklima projurio bi besno 200 na sat.

Kolona ka granici se pomerala sporo, traljavo. Stranac je gledao pejzaž. Milina od lepote prirode, ali nigde čoveka. Nigde paora ni seljaka koji bi se brinuo o ovoj lepoj, plodnoj zemlji.

Tek kada se približio graničnom prelazu ugleda čoveka, ženu i četvoro njihove dece kako vredno obrađuju njivu. I po prvi put je video osmeh na licima ljudi.

I on se osmehnu i mahnu im u znak pozdrava. Veselo su mu odmahivali.

Carinik na graničnom prelazu, stranac bi mogao da se zakune, bio je isti kao onaj recepcionar. Razlika je jedino bila što je bio besprekorno umiven, odeven, ljubazan i nasmejan.

Udario mu je pečat u pasoš i poželeo mu srećan put. Stranac mu se zbunjeno, pomalo kiselo nasmeši i zahvali.

Dao je gas i prešao granicu na kojoj su velikim slovima bile ispisane dve reči DOVIĐENJA i SRBIJA!

Rajko R. Dvizac

Ostavite komentar