PROZORI DUŠE - LEPE REČI

Jebem im sve po spisku. Pokradoše nas nepismeni lopovi.

Ilustracija Jutarnji GLASnik, Printscreen/ agencije

Dok čekam suprugu, palim cigaretu i posmatram prolaznike.

Tik do mene susretoše se dvojica starijih ljudi. Po pozdravu, vidi se da se poznaju godinama. Hteo ne hteo, čujem njihov razgovor:

– Nešto te slabo viđam. Da nisi bolestan? – pita jedan od njih.
– Ma znaš ti moju boljku. Redovno pijem terapije. Nemam pojma ni da li pomažu il ne pomažu. Lekovi ko lekovi… Dokle ima veka, ima i leka – odgovara mu starac i zakašlja se.
– Ponovo pušiš? – zabrinu se prijatelj. – Znaš da ti je lekar zabranio.
– Znam. Pa šta onda? Nemoj ovo, nemoj ono… Najbolje nemoj ništa. Jebem ti život ako mi je sve zabranjeno – opsova starac.
– Dobro i kažeš – složi se prijatelj.
– Ma da imam pravu penziju, koja dolikuje čoveku, išao bih svuda gde me srce vuče. Ovako, ne pamtim kad sam zadnji put ušao u kafanu. Kada sam se poslednji put pošteno najeo.
– A nekada su te i tamburaši pratili kući – priseća se prijatelj. – Eh, bila su to druga vremena. Imalo se para. I za kuću, i za sebe i za kafanu…
– Jebem im sve po spisku. Pokradoše nas nepismeni lopovi. Nema ni cigare da kupim ko čovek – ponovo opsova gospodin u izbledelom kaputu.
– Pa kako onda pušiš?
– Kako? Ko i sva sirotinja. Kupujem duvan na pijaci, pa sam zavijam cigare, a i to mi daju na crtu. Od penzije do penzije.
– Kažu da te cigare ne valjaju? – upozori ga prijatelj.
– Opet čitaš one glupe novine, a?! Mnogo su mi oni pametni. Neka nam povećaju penzije, pa ću cigarete kupovati u trafici. O tome ćute, bitange.

Prijatelju ućutaše. Starac izvadi pravljenu cigaretu iz kineske tabakere i zapali je.

– A… nema ti ni u crkvi. Zar si ti, koji si u inat išao u vreme komunjara u crkvu, sada se pod stare dane odrekao Boga?
– Nisam se ja odrekao Boga. A u crkvu ne idem, eh….
– Zbog ovih novokopmponovaih vernika ili zbog naših popova koji voze skupe automobile? – zapitkuje prijatelj.
– Ma zabole me za njih. Nemaju oni veze sa Bogom. Nije to razlog što sam prestao da idem u crkvu.
– Pa koji je onda?

Starac uzdahnu. Povuče nekoliko dimova i okrenu glavu u stranu. Prema meni. Oči mu se napuniše suzama.

– Ne idem jer… jer u crkvu ide sada samo sirotinja. Još samo sirotinja veruje u Boga. Nema kome da se obrati. Jedino im je Bog preostao da mole za pomoć. Izdali su ih i prijatelji i vlastita država. Samo je Bog ostao… A eto, mene je sramota da sa fakultetskom diplomom i uspešnom karijerom inženjera, što sam sada na silu postao siromašan. Stidim se ja, kad već neće oni. Moja duša je postala moja crkva. U njoj je moj Bog uvek tu za mene. Kući imam Bibliju, čitam je i molim se da Gospodu da mi olakša ovu starost. Ili da je olakša ili da je skrati…

Starac naglo prekide razgovor. Baci do pola popušenu cigaretu, mahnu prijatelju u znak pozdrava i bez reči ode u mrak.
U samoću… U tugu…

Autor: Rajko Dvizac

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE

[frontpage_news widget="13129" name="Prethodni članci"]

Ostavite komentar