PROZORI DUŠE - LEPE REČI

Mama više nikad neće plakati – Rajko Dvizac

Foto: Pixabay

Piše: Rajko Dvizac

Poslednji vikend u avgustu bio je u znaku vreline asfalta i gužve pred novosadskom železničkom stanicom.

Zaposleni su bežali u svoje vikendice  ili kod rođaka na selo, A prazninu na novosadskim bulevarima popunjavali su studenti koji su tražili stan i roditelji i učenici nižih škola obilazeći knjižare sa podužim spiskovima đačkih potrepština.

Živan Mirkov nije imao tih muka. Sa svojih 36 godina još uvek je bio neoženjen. Njegova jedina muka ovog vrelog vikenda bila je nesnosna vrućina. Bilo je tek 11 sati, a temperatura vazduha je već dostigla trideset stepeni.

On obrisa znoj sa čela i odluči da se malo osveži. Ostavio je otvorena vrata svog taksija i ode da kupi flašu mineralne vode. Usput se seti da nije ni doručkovao, pa svrati u obližnju pekaru da kupi dve velike kifle.

Kada se posle desetak minuta vratio iz kupovine, primetio na zadnjem sedištu svog taksija malenu, lepo obučenu devojčicu. Samu. Sedela je na sredini sedišta i smeškala mu svojim zelenim okicama.

Živan zbunjeno stade, te poče da se okreće levo-desno, ali nigde nije video nikog od starijih koji bi bili pratnja nepoznatoj devojčici.

Seo je na prednje sedište i pored sebe spustio flašu i kesu sa kiflama. Okrenuo se prema devojčici i ljubazno je upitao:

– Mala, a kuda si ti to krenula?

– Kod moga tate – odgovori mu devojčica tonom koji je naglašavao njenu samouverenost.

– Pa zar si krenula sama? – upita znateželjno.

– Ne idem sama. Idem sa tobom!  Ti ćeš me voziti, zar ne ?

– Pa… hoću, naravno, ali prvo da mi kažeš gde ti je mama?  Zašto ona nije pošla sa tobom?

– Ona je kod kuće, nije mogla da pođe sa mnom zato…  – tu devojčica napravi malu dramsku pauzu i onda gotovo šaputavim glasom reče:

– Zato što plače.  Ali ne brinite za nju, mamu čuva Radmila.

– A ko je Radmila?

– Ona ima dve uloge. Zamislite samo ona je mami sestra, a meni tetka – zavrte lepom glavicom mala devojčica na taj način izražavajući svoje čuđenje kako to Radmili uspeva da istovremeno ima „dve uloge“.

– Aha, da to je malčice čudno – složi se taksista.

– A zašto tvoja mama plače? Da nije zbog tebe, što si otišla?

– Ma neee – raširi ruke devojčica, – Ona je plakala još dok sam bila tu pored nje. Ona se zbog mene raduje, a zbog tate plače.

– A zašto zbog tate plače? Da nije bio nevaljao, pa je naljutio.

Devojčica poče da klima glavom čas levo, čas desno kao da se predomišlja da pronađe pravi razlog.

– Pa i jeste i nije. U stvari, jeste nevaljao. Znaš, on je potpuno zaboravio da ja polazim u školu i sve mama i ja moramo same. To nije lepo od njega. Od mog tate.  Pa jednom se polazi u prvi razred, a on je to zaboravio. Ma sram ga bilo. Da znaš da sam i ja sam malo ljuta na njega, ali ja neću kao moja mama da sedim i plačem. Zato sam i krenula kod njega da ga izgrdim. Jel sad razumeš?

Taksista potvrdno klimnu glavom. Dopadala mu se devojčica koja je ovako malena tako pametno pričala.

– Znači ti sada polaziš u prvi razred – pravio se da je iznenađen taksista.

Ona raširi svoje velike zelene okice začuđena njegovim pitanjem:

– Pa zar se to ne vidi?  Vidi koliko sam velika, taman za prvi razred. Imam ovoliko godina. Hajde pogodi koliko je to? – reče mu ona i pokaza prvo šest prstića, a potom jednu stisnutu šaku.

– Šest godina – pogađao je taksista Živan Mirkov.

– Nije. Zar ne umeš da brojiš na prste. Ako ti ovako pokažem to znači da imam šest i po godina. Jesi li sada razumeo?

– Jesam,hvala ti što si me naučila kako se pokazuje prstima pola godine. Priznajem, stvarno si velika devojčica, pravi đak prvak. A znaš i da brojiš na prste.

– Ma znam ja da brojim do sto i da pišem sva slova. Umem da napišem reči mama, tata i Slađana

– A ko je Slađana?

– Pa to sam ja, tako se ja zovem ,zar nisi znao? – poče glasno da se smeje mala Slađana . –  A kako se ti zoveš?

– Moje ime je Živan, a tvoje je mnogo lepo ime, Slađana. Moja majka se isto tako zove – pohvalio ju je taksista.

– Nećeš mi verovati, ali i moja baka se tako zove.  Mama kaže da sam po njoj ja i dobila ime. Meni se to sviđa, a tebi?

– Naravno. Tvoja mama je očigledno pametna žena.

Devojčica se nagnu prema njemu i šapatom mu reče:

– A bogme je i jako lepa. Skoro ko ja. Jedino sam ja lepša od nje, a Radmila je tek na trećem mestu po lepoti.  Znaš, ona Radmila što je mami sestra, a meni tetka.

– Razumem, razumem… Nego, šta ćemo sada nas dvoje? Tvoja mama kada prestane da plače počeće da brine gde si ti nestala?

– U pravu si. Bolje je odmah da krenemo kod tate – složi se Slađana.

– A da mi ipak prvo odemo kod tvoje mame, a tek onda kod tate – predlagao je Živan taksista.

– A ne, to je pogrešno. Ona bi samo obrisala suze i ponovo nastavila sa plakanjem i onda ništa nisam uradila. Vozi ti mene kod moga tate. I da znaš, ja nemam kod sebe para, ali moj tata će sigurno platiti koliko košta put do njega.

– Ma ti si tako pametna i slatka devojčica da ću te ja voziti besplatno. Red je da te častim jer si ti đak prvak, a i toliko voliš mamu. Je l’ voliš i tatu kao mamu?

Devojčica naglo ućuta, a preko njenog nasmejanog lica prelete tamna senka. Živan shvati da je postavio pogrešno pitanje. Verovatno su Slađanini roditelji rastavljeni, a dete pati jer je ostalo bez oca koji je tako bezobziran, da je čak i zaboravio da mu kćerka polazi u školu.

Bes proradi u taksisti Živanu Mirkovu. Najradije bi razbio takvu vrstu bezosećajnih muškaraca. Ako se i ne slaže sa ženom, zašto dete, pogotovo ovako slatka i prepametna devojčica, da pati.

Da bi ublažio svoje prethodno nesmotreno pitanje, on postavi novo:

– A kako da dođemo do tvoga tate?

– Lako – odgovori devojčica i istog trena osmeh joj se vrati na lice. Pružila mu je papir na kojoj je čitko bila ispisana adresa. Na Limanu. Videvši adresu, više se nije dvoumio da li da prvo zove policiju i kaže da je našao devojčicu u taksiju ili da postupi po devojčicinoj želji. Auto krenu ka Limanu. Živan se seti kifla i ponudi je maloj Slađani.

– Mama mi je rekla da nikad ništa ne uzimam od nepoznatih ljudi, ali pošto smo se mi upoznali, onda valjda smem da uzmem jednu kiflu. Pod uslovom da i ti jedeš drugu kiflu. Jel važi?

Živan se nasmeja i stavi drugu kiflu u usta. Devojčica se slatko smejala. Brzo su stigli pred zgradu u kojoj je Slađana tražila svoga tatu. S obzirom da je stan bio na trećem spratu, Živan odluči da otprati devojčicu do vrata.

Čim su izašli iz taksija, devojčica ga uze za ruku. On oseti do sada nepoznatu nežnost i toplinu. U liftu ga je pitala da li je oženjen? Kada je Živan odmahnuo glavom kao nagradu dobio je veliki osmeh.

Zazvonio je. Vrata je otvorila Slađanina mama.

– Ti? Otkud ti ovde? – istovremeno začuđenim glasom izgovorili su Slađanina mama i Živan taksista. Slađana  nije ispuštala Živanovu ruku.

– Pa ja stanujem ovde – iznenađeno reče Slađanina majka.

– A ja… ja… ja sam doveo ovu slatku devojčicu kod njenog tate – promucao je zbunjeni Živan.

Istog trena oboje pogledaše Slađanu. Ona se slatko smejala, uhvatila je maminu i Živanovu ruku i – spojila.

Da, nije pogrešila. Taksista Živan Mirkov  je bio njen tata.

Ostavila ih je same na vratima stana, a ona je radosno utrčala u dnevnu sobu vičući na sav glas tetka Radmili:

– Mama više  nikad neće plakati. Dovela sam moga tatu našoj kući!!!

Par minuta kasnije, Živan i Slađanina mama ušli su u dnevnu sobu. I dalje su se držali za ruke. Slađana raširi svoje male ručice i pojuri im u zagrljaj!

Njena mama ponovo zaplaka, ali ovo su bile drugačije suze  – suze radosnice.

Nedelju dana ranije,na železničkoj stanici u Novom Sadu…

Slađana i njena mama Mira sačekale su da Radmila izađe iz vagona koji je stajao na peronu, pa da se onda izgrle i izljube. Sa sobom je nosila četiri  torbe pune seoskih đakonija, od zimnice do šunke i slatkog od šljiva.

I ovog puta njihova majka Marija i otac Svetozar su se pobrinuli da snabdeju obe kćerke i  unuku Slađanu.  Sa mukom su sestre nosile teške torbe do prvog taksija, dok je Jelica bezbrižno trčkarala oko njih.

Par metara ispred taksija, Mira naglo stade te udari torbom u sestrinu nogu:

– Ne tamo. Taj taksi vozi On!

Radmila je znala ko je to On.

Mira i Živan su se zabavljali sve vreme studiranja. Pričali su o svojim planovima, ambicijama, putovanjima, ali nikad nisu spominjali brak. Kada bi Mira i pokušala da skrene tok razgovora ka bračnoj luci, nekako se uvek događalo da je on baš tada pričao kako voli slobodu, život kakav žive baš sada ovako nevenčani, a zajedno. I ona bi ućutala.

Kada je ostala u drugom stanju, odlučila je da rodi, a to je značilo i da zauvek nestane iz života osobe koju je najviše volela.

Živan Mirkov nikad nije saznao razlog zašto ga je Mira bez reči oproštaja ostavila…

Od tuge za Mirom zauvek je napustio je fakultet i postao taksista…

Na putu do stana, Radmila i Mira su pričale o Živanu. Nisu bile ni svesne da ih mala Slađana pomno sluša, a još manje da ga je videla. Mira je ponovo plakala govoreći koliko ga i dalje voli.

– Znam da ću jednog dana „njoj“ morati da otkrijem tajnu ko joj je pravi otac – sa uzdahom je priznala Mira, – ali sada nemam za to ni snage, ni hrabrosti.

Slađana, koja je sve vreme vožnje bila okrenuta glavom prema prozoru, čula je i razumela sve. Srce joj je lupalo kao ludo:

– Pa ja imam pravog tatu! Videla sam ga! Ne plači mama više, ja imam hrabrosti da dovedem tatu kući! – govorila je u sebi mala devojčica.

I dovela ga je! I nije pogrešila!

U prvi razred Slađana Mirkov je pošla držeći  za ruke majku Miru i oca Živana.

Bila je uverena da je najsrećnija devojčica na svetu.

Autor:

Princ lepe književnosti,

Rajko Dvizac

 

 

Ostavite komentar