DRUŠTVO PROZORI DUŠE - LEPE REČI

Milica Eseš Pinter: Heroji su za mene uvek bili oni veliki borci kroz male, neprimetne živote. Ne mogu da ih ne volim!

Možda ovo i nije baš neki svetli momenat naše istorije.

Mozda ovo i nije baš najsjajnije izdanje mog naroda.

Piše: Milica Eseš Pinter

Ne možeš da biraš, rodiš se kad se rodiš, zapadne te i mesto i vreme i roditelji, izvuku te iz nekog božjeg ili vražjeg bubnja. Ali ne mogu da ne volim kad ih vidim.

Obučeni u najbolje što imaju, ali za dan, čiste obuće, upeglanih kragni na sportskim majicama, koje su doneli rođaci iz inostranstva, vode sinove, da kupe garderobu za maturu. Svečani i veliki trenutak, subota prepodne, normalno. Tata glatko izbrijan, uredno štucovani brkovi, podšišan, čist, vodi sina, pogurenog i smušenog, sa paperjastim brčićima.

Ne mogu da ne volim cegere i zembilje, pletene i krpene, u, za žene prevelikim šakama, izboranim i ispucalim, kako vuku sa pijaca i prodavnica, jer subotom i nedeljom se „bolje kuva“.

Ne mogu da ne volim gotovo do kolena povučene sokne, muške, na ženskim nogama, dok gaze, hrabro, uporno, silno, vukući hranu, vukući svoj život i živote svojih porodica, kroz nemani, kroz siromaštvo.

A siromaštvo ovde ima sve moguće oblike i vidove.

Ne mogu da ne volim debele, maljave ruke, od znoja mokre šake, koje guraju zgužvani novac u prednje džepove farmerica i pamučne majice, jedva prevučene preko okruglih stomaka i široke bezube osmehe i razne crnogorske, bosanske, slovačke, mađarske naglaske, njihovu nikad neizrečenu i nedorečenu želju da naprave, urade, zarade bolje, a ne znaju ni kad, ni gde, ni kako, ni da li će to ikad doći, ni da li je već možda prošlo.

Ne mogu da ne volim kikice koje skakuću pred vitrinom sa sladoledom, ne mogu da ne volim male patike koje tapkaju pred pekarom …

Ne možete ne voleti ljude među kojima ste rođeni, među kojima živite, iz kojih potičete, ma kakvi bili.

Bez obzira na sve mane, na sve propuste, na sve što se desilo i na ono jos crnje sto će se možda tek desiti. Ne mogu da ne volim običnog coveka. Njegov životinjski instinkt, da preživi, opstane, da pojede, da se razmnoži, da zaštiti i nahrani potomstvo, da ide. Ne može da te ne zaboli sve ono što vidiš, a što, ne više kalja, nego lepi se i kori i otežava to herojsko koračanje.

Heroji su za mene uvek bili oni veliki borci kroz male, neprimetne živote. Mravi u ljudskom obliku, tako sitni i nebitni, koji vuku na sebi petostruko veće terete.

I zato molim vas, podelite sa mnom ovu emociju. Podelite sa mnom makar želju da razumete i da prihvatite ljude oko sebe, onakve kakvi su. Znam, neuki, prosti, sirovi, surovi, neokupani, praznoverni, sujeverni, znam…

Ne, nisam ja neki svetac, ni mudrac. Ja samo imam neku šašavu zelju da se stvari poprave koliko mogu, da se ova traljava kuća u kojoj živimo makar okreči, vrata se dotegnu da ne škripe, podmažu šarke, da se ofarbaju prozori i da nam je koliko toliko prijatnije, svežije i lepše.

Neka sam i dokoni sanjar. Želim da verujem i želim da verujete sa mnom da će biti bolje. Da jednom mora doći sunce. Da jednom i ovde mora biti proleća. Da ćemo jednom i mi „na zelenu granu“.

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

[frontpage_news widget=“13129″ name=“Prethodni članci“]

Ostavite komentar