PROZORI DUŠE - LEPE REČI

Njih dvojica su bili rođena braća

Njih dvojica su bili rođena braća.

Jedan je bio neprirodno mršav, tanak, providan, sa ulubljenim obrazima i dobar kao hleb.

Drugi je bio okrugao ,rumen, trom, sjajnih belih zuba i lukav, podao.

Prvi je radio, uvek najteže poslove, ne stedeći se. Drugi je zabušavao i izvlačio se kad je god mogao, laskao šefovima, podmetao kolegama.

Prvi je znao i interesovao se za sve i svašta, istoriju, muziku, filozofiju. Drugi je sve vreme ostajao sirov i kao ponosan u svom neznanju.

Umrli su im roditelji, oboje za kratko vreme. Prvo otac, pa majka.

Išli su u rodno selo da ih sahrane. Neko vreme nisu se vraćali.

A onda su se jednog jutra pojavili i ponovo počeli da rade, na starim mestima, svaki spram svojih sposobnosti. Jedan teško, mukotrpno, sklanjajući se, ćuteći, crneći pod teretom. Drugi šunjajući se od ugla do ugla, od zaklona do zaklona, kao kradljiva mačka.

Posle nekog vremena su nestali obojica. Čula sam da su se vratili u svoje selo zauvek, da su popravili roditeljsku kuću. Da se drugi oženio i da on i žena „prave planove“.

Za to vreme ih prvi izdržava. Savijajući kičmu pod džakovima. I po navici.

Piše: Milica Eseš Pinter

Naslovna fotografija: Ilustracija/ Screenshot

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Ostavite komentar