PROZORI DUŠE - LEPE REČI

Obavezna lektira za one koji je imaju i one koji je žele: VLAST – Rajko Dvizac

VLAST

Piše: Rajko R. Dvizac

Beše topao prolećni dan, subota, pre podne. Došao sam iz mog Beograda da posetim roditelje u našoj maloj varoši. Bašte kafića su bile prepune ljudi. Oni koji nisu imali mesta za sedenje stajali su po grupama. Pričali glasno i glasno se smejali. Tada je smeh još uvek bio na licima ljudi.

U toj gomili ugledao sam čoveka koji je stajao potpuno sam. To mi je privuklo pažnju. Na sebi je imao gornji deo prugaste pidžame i neke stare pantalone vezane kaišom koji je štrčao. Na nogama kućne papuče. Kosa mu je bila neočešljana, a brada od tri dana neobrijana. Usne su mu se stalno stiskale kao da pokušava da izgovori neku važnu reč, a oči su mu bile najizrazitije. Sijale su osmehom. Dobronamernim!

Čovek je tako stajao u gomili, ponekad se okretao i tražio da pošto – poto uhvati pogled bilo koga.

No, ljudi ga jednostavno ignorisali. Ili su se pravili da ga ne vide ili su gledali pravo kroz njega, a on je uporno delio besplatno svoje nevine osmehe koji su kao kapi vode padali na vreli asfalt i topili se.

Niko ga nije udostojio ni osmeha, a kamoli mrve razgovora. Ma nije dobio sve to vreme ni nemo klimanje glavom od prolaznika ili onih iz grupa. Bio je u gomili ljudi a potpuno – SAM!

Kada sam mu prišao, prepoznao sam ga. Ne znam da li je on mene prepoznao, ali mi je baš kao i drugima dodelio osmeh. Tužan, usamljen, izgubljen.

Bi mi ga žao i ja sam bio prvi koji mu je uzvratio osmehom i klimanjem glave. On se oduševi mojim gestom, raširi staračke ruke kao krila, stisnu usne da izgovori reči pozdrava.

Ne, nisam stao. Nastavio sam da koračam niz ulicu. On je ostao raširenih ruku i nekog mučnog, gotovo plačnog osmeha… Sam… Potpuno sam… Neprimetan… Izgubljen.

Okrenuo sam se da ga još jednom pogledam. Kroz gužvu se probio njegov sin i odveo ga nazad u stan. Starac se bunio. Nije hteo da ide kući. Pa ovde na centru ima bar stotinu ljudi koje lično poznaje. Sa kojima je nekad jeo, pio, razgovarao…

Nije mu bilo jasno gde su se oni, njegovi poznanci, izgubili. Zašto ga niko nije pozdravio? Zašto ga niko nije pozvao u svoje društvo, ponudio mu da sedne za sto i naručio mu piće?!  Zašto? To je nemoguće, on mora da sada sve ovo sanja…

A  nije sanjao. Ovo je bila stvarnost, ovo je bila istina, ovo su bili plodovi njegove prošlosti.

Dok nije otišao u penziju, ovaj starac je radio u opštini. Bio je činovnik kao i svi drugi. Mnogo je ljudi znao i njega je mnogo ljudi znalo. Bio je veseo, pričljiv i druželjubiv. Rado viđen u svakom društvu. Tako bi verovatno i ostalo do penzije da se nije dogodilo – unapređenje.

Starac je postao mali šef. Ništa posebno, ali ipak je imao malo veću platu i malo veću fotelju. Sve to ide uz titlu šefa… Unapređenje je shvatio kao nagradu za svoj rad i kao pohvalu…

A onda se on počeo menjati. Iz meseca u mesec, iz godine u godinu sve je bio „nezgodniji“, „opasniji po narod“, bahat, pun sebe… Svet iz njegove male fotelje izgledao mu je sasvim drugačiji. Ljudi su za njega postali  stranke, ovce, mali makovi, miševi… Bilo mu je važno samo da ugodi svojim nadređenima…

Polako, a da toga nije bio ni svestan, počeo je da gubi drugare, prijatelje, poznanike. Iako su oni, ljudi, još uvek bili tu, pravili mu društvo, sada su to činili iz straha da im se ne osveti, da im nakači neku izmišljenu kaznu, a ne zato što su ga voleli…

Ma njega niko nije voleo osim njegovog sina jedinca, a i on ga je sve teže obuzdavao. Sin mu je bio sušta suprotnost. Učtiv i fin. Video je a bogme i čuo šta njegov otac radi i kako se oholo ponaša…

Uzalud je pokušao da ga urazumi… Posle svakog razgovora njegov otac je bivao sve opasniji po mirne i čestite ljudi. Jedino su ga šefovi tapšali po ramenu i javno hvalili. A zašto da ne, on je umesto njih radio mnoge njihove prljave poslove…

I takav je otišao u penziju. Od opštine je dobio poklon, a od varošana – samoću.

Jednostavno su ga izbrisali iz svojih života… Postao je „nevidljiv čovek“. Svuda nepoželjan. To što je on vratio svoj dobri, čestiti osmeh iz vremena pre nego što je postao šef, sada ništa nije vredelo. Kažnjen je samoćom, tišinom…

Nekoliko meseci kasnije, starac je umro. To sam saznao od njegovog sina. Sahrana je bila mala, gotovo bez ljudi. Čak se niko iz opštine nije pojavio. Poslali su samo venac… I – gotovo.

Sin se ubrzo odselio u Beograd. Iako ništa nije bio kriv, teško mu je bilo da nosi teret očevog greha…
Ponekad sretnem neke ljude koji me jako podsećaju na ovog starca. Još uvek su bahati, puni sebe gaze po nedužnim ljudima. Znam, nisu ni svesni da će dobiti istu nagradu jednog dana kada se njihova balada završi…

No, to je njihov izbor.

Piše: Rajko R. Dvizac

Ostavite komentar