PROZORI DUŠE - LEPE REČI

PLAVA SOBA – Rajko Dvizac

Koliko usamljenih duša korača kroz život vešto ili nevešto prikrivajući svoj beleg – svoju samoću.

Foto: Pixabay

A samoća je kao hladna pustinja. Nigde nikog da te zagrli, baš sada u ovom trenutku, kad ti najviše treba. Taj topli, nežni zagrljaj, šapat reči koje ti znače – ponekad su čoveku potrebniji i od hleba i od vode.

Bio sam suviše mlad kada sam se prvi put sreo sa samoćom. Upamtio sam taj trenutak možda zato što se samoća krila tamo gde sam je najmanje očekivao – u prelepoj plavokosoj devojci!

Ona je mogla imati sve. Ceo svet pod svojim dugim nogama, a imala je samo hladnu samoću. Da li je ona izabrala nju ili je pak sama bila birana, saznaćete u priči koja sledi…

Beograd sedamdesetih odzvanjao je od smeha iz prepunih kafana. Ljudi su se šalili, pričali o fudbalskim utakmicama, filmovima, pozorišnim predstavama, knjigama i o ljubavi. Pričali su o svemu, samo ne o politici. Ona u to zlatno vreme nije bila u modi.

Kraj leta je oživeo grad. Počela su dešavanja. Od koncerata, preko slikarskih izložbi, pa do otvaranja ekskluzivnih mesta.

Dobio sam pozivnicu za dvoje za otvaranje elitnog noćnog kluba, zatvorenog tipa, nedaleko od Narodne skupštine. Sa svojim prijateljem, Oliverom, otišao sam u zakazano vreme. Tako nešto se ne propušta. Već na ulazu se videlo da se okupio neki pažljivo odabran elegantan svet. Bilo je tu, naravno i dece sa Dedinja, ali oni su bila manjina u odnosu na svet koji se retko pojavljuje u javnosti i kreće isključivo u zatvorenim krugovima i po pomodnim mestima u svetu. Bez pozivnice se nije moglo ući čak i ako si dete generala ili ambasadora.

Obezbeđenje nas je pustilo uz osmeh i naklon. Prošli smo crvenim tepihom praćeni pogledima i uzdasima onih koji su uzalud čekali da mitom kupe prolaz. Večeras ne može, samo odabrani.

Moj prijatelj shvativši da smo privilegovani me upita tiho:

– Od koga si dobio pozivnicu? Ovaj svet možeš da sretneš samo u Kanu ili Monte Karlu. U Beogradu sigurno ne.
– Pravo da ti kažem ne znam ni sam – odgovorio sam iskreno. – Neko me je odabrao i sa namerom pozvao. Možda ću večeras otkriti ko je to i zašto je baš mene zvao?

Konobari su bili odeveni kao na nekom dvorskom balu. Nudili su samo dva pića – originalni škotski viski i francuski šampanjac. Svetla u klubu su bila prigušena. a lajt-šou donet specijalno za ovu priliku iz Londona, savršeno je funkcionisao.

Mešali su se mirisi skupih parfema i kubanskih cigara. Svetlucao je nakit na damama u dugim, svečanim haljinama, sa pratiocima u skupim, po meri skrojenim odelima. Moj prijatelj i ja,  činilo nam se iako smo bili u firmiranoj, ali nekako više sportskoj odeći, delovali smo skromno u odnosu na svet oko nas.

Muzika je bila brižljivo odabrana, najnoviji hitovi sedamdesetih kojih još nije bilo na beogradskim radio stanicama. Uzalud smo pogledom tražili nekog od nama poznatih ljudi. Tek poneka glumica,glumac, poneki ugledni pisac ili sportista.

„Šta ćemo mi ovde?“ – pitao sam se.

A onda me je neko kucnuo po ramenu. Okrenuo sam se. Bio je to moj stari prijatelj, jedan od najmoćnjih producenata na Televiziji Beograd.
– Stigao si. Baš mi je drago. Kako ti se dopada ovde?
Odgovorio sam mu da je sjajno, sve čekajući priliku da ga upitam da li je on taj koji me je pozvao na ovaj zatvoreni džet-set prijem.
– Ne, nisam te ja pozvao. I mene su pozvali, ali i sam još uvek ne znam ko, ali zato znam ko je tebe pozvao! Hoćeš li da je upoznaš?

Klimnuo sam glavom potvrdno i krenuo sa njim. U uglu šanka na barskoj stolici, leđima okrenuta sedela je meni nepoznata plavuša. Kosa joj je bila podignuta u malu punđu, učvršćena srebrnim češljem, tako da su joj su videla gola leđa. Na sebi je imala dugu plavu haljinu sa velikim šlicem koji je otkrivao njene duge, lepe noge. Stali smo pored nje i moj drugar sa televizije je dodirnu po ramenu.

Očigledno je bilo da su stari poznanici, jer čim ga je ugledala osmehnula se, a onda su se njene zelene oči okrenule ka meni. Producent joj je nešto pričao, od muzike nisam mogao da čujem šta, ali ona kao da ga nije slušala. Upijala me je svojim pogledom, a bogme i ja nju. Imao sam u šta i gledati, takvu lepotu odavno nisam video u Beogradu.

Producent joj je džentlmenski pomogao da siđe sa barske stolice. Stala je ispred mene, oči u oči. Visoke štikle koje je nosila učinile su je višljom od mene. Oboje smo držali čaše viskija, držali i gledali se. Najzad ja podigoh čašu da se kucnemo. Prihvatila je.

– Došao si – rekla mi je ne skrivajući radost.
– Evo me,tu sam. Da sam znao da…

Prekinula me je pomazivši me po crnoj kosi, kao da je htela da se uveri da sam stvarno tu, pored nje, da ne sanja. Izvadila je cigaretu,  ja sam joj zapalio. Producent, naš zajednički prijatelj se negde izgubio. Gledali smo se bez reči. Pijuckali viski sa ledom, pušili svoje cigarete i gutali pogledima jedno drugo. Priznajem, njen pogled je bio prodorniji, ispitivački, izazivački.

Da li se to zove ljubav na prvi pogled ? Ne znam. Ono što pouzdano znam da nikog od te silne gomile lepog, nasmejanog sveta, nismo primećivali. Kao da smo bili sami te večeri u klubu. Ona i ja. Meni je to bilo dovoljno, a očigledno i njoj. Gotovo istovremeno smo ispili svoje piće i ugasili cigarete.

– Hoćemo li da krenemo? – upitala je i ne sačekavši odgovor uhvatila me je pod ruku. Krenuli smo. Nisam je pitao kuda. U tom trenutku sam bio spreman da odem sa njom i na kraj sveta. Na neko pusto ostrvo gde ćemo biti samo ona i ja. Tek kada smo seli u moj automobil, upitao sam gde da vozim.
– Kod mene, naravno – rekla je i blago me pomilovala po kosi, a onda je bez pitanja i bez ustručavanja naslonila svoju lepu glavu na moje rame. Kao neko malo mače željno pažnje, milovanja, zaštite, ljubavi… U tom položaju je ostala sve dok nismo stigli do zgrade u kojoj je stanovala.

Na prvi pogled stan je izgledao obično. Uredan, praktičan sa ponekim naglašenim detaljima modernog enterijera. Lola, kako mi se jednostavno predstavila, ponudila me je da skinem jaknu, da se raskomotim i ponašam slobodno kao kod svoje kuće. Iz uskog hodnika ušli smo u dnevni boravak gde sam se zavalio u veliku kožnu fotelju.

– Može viski? – pitala je. – Sa ledom ili bez?
– Sa ledom – odgovorio sam prihvatajući ponuđenu čašu.
– Za ovu noć – nazdravila je Lola.
– Za nas – uzvratio sam ja.

Gledali smo se i pili. Izvadio sam cigarete. Ponudio je. Odbila je, ali je zato ona meni ovog puta zapalila cigaretu. Potom se izvinila i otišla u kupatilo. Kada se vratila na sebi više nije imala haljinu. Ni visoke štikle. Bila je bosonoga u dugoj providnoj spavaćici. Uhvatila me je za ruku i povela. Otvorila mi je vrata njene sobe.

Ušao sam prvi – u mrak. Osetio sam njenu ruku iznad mog ramena i parfem koji zanosno opija. Nije me dodirnula, mada sam to očekivao. Mada sam se tome potajno nadao i unapred radovao. Pritisnula je prekidač i u sobi se upalilo plavo svetlo. Nečujno je zatvorila vrata. Pogledao sam oko sebe iznenađen, zbunjen, ali na neki čudan način oduševljen. Od poda do tavanice sve je bilo obojeno plavom bojom. Nikad pre toga i nikad posle toga, nisam osetio ni video ništa slično. Ona i ja stajali smo u tajanstvenoj, mističnoj kao iz bajke Plavoj sobi.

Uključila je muziku. Čini mi se da je uvod za dobrodošlicu bila muzička tema iz filma „Kum“, a onda je Ričard Klajderman seo za svoj beli klavir da nam napravi pravi štimung romantike. Za dvoje ljudi koji su se tek upoznali, koji jedno drugom znaju samo nadimke. Čak ni prava imena još uvek nismo izgovorili, nismo se otkrili, indentifikovali. Ona je želela da tako i ostane.

– Tako će magija ove čarobne noći trajati duže. Neće se prebrzo i bespotrebno istrošiti – objasnila mi je stavljajući svoj kažiprst na moje vrele usne. Potom me je pustila da razgledam Plavu sobu.

To nije bila, a istovremeno i jeste bila i spavaća i devojačka soba. Plavičaste zavese su uznemireno treperile na noćnom povetarcu. Mali plavi jastuci kao cvetovi ležali su rasuti po modroplavom tepihu umesto stolica. Njih nije bilo u sobi, kao ni ormana. Umesto njih,  jedan ceo zid bio je od poda do plafona u plavim plakarima. U sobi bez nameštaja, nalazila su se samo dva stočića. Jedan pravougaoni, sa kasetašem za muziku i zvučnike, a drugi ovalni, za kafu, piće, cigarete i kristalnu pepeljaru.  Na sredini sobe nalazio se veliki drveni krevet takođe obojen u plavo. A na njemu dva velika plava jastuka i mekani tanani pokrivač. Tavanica je bila ukrašena srebrnim zvezdicama i mladim mesecom. Kao nebo.

Okrenuo sam se prema njoj. Bila je u tankoj, providnoj, plavičasto-srebrnoj spavaćici ispod koje su se nazirale minijaturne gaćice i brushalter koji je jedva obuzdavao njene nabrekle, uznemirene grudi. Izvukla je srebrnu šnalu i plava duga kosa se rasula po njenim obnaženim ramenima. Prišla mi je onako bosonoga sasvim blizu da osetim njen užareni dah na svom vratu. Zatvorila je oči, a usne razmakla očekujući moj prvi poljubac. Ono što je usledilo bilo je više od poljupca. To je bio sudar dva sveta, dve vatre. Polako me je svlačila ne prekidajući stotine, hiljade poljubaca, dodira neženosti, požude, uzdaha strasti…

– Ti si Adam, a ja sam Eva – šaputala je svojim glasom plavog safira. – Nebo je iznad nas, nebo je pod našim nogama, a ti i ja smo u oblacima sopstvenih erotskih snova. Želim te svom svojom dušom. Telo mi gori od požude. Želim te svim srcem koje sam godinama samo za tebe čuvala. Voljeni moj, željeni moj, sanjani moj… Ovo je samo naša noć. Noć nedosanjane ljubavi.
Čekala sam te i najzad dočekala. Uzmi me… Predajem se bez borbe. Tvoja sam…

Spojili smo se kao dva usamljena bela labuda. Kao crvena jabuka podeljena na dvoje. Noć nije više postojala. Samo ona,  ja i magična Plava soba.

Sa prvim zracima sunca, magija noći se povlačila iz sobe za ljubav. Bajka obojena u plavo dobijala je druge, nepoželjne boje najavljujući svoj kraj. Moja plava princeza lagano se pretvarala u Pepeljugu. Sat me je upozoravao da je došlo vreme kada treba da napustim Plavu sobu. Obukao sam se i stao pred nju, moju plavu princezu noći. Pozdravili smo se pogledima, bez oproštajnog poljupca, a nije usledio ni poljubac koji najavljuje nastavak bajke. Samo nemi pogledi i obostrana zahvalnost. Vrata za mnom su se zatvorila – zauvek. Tako sam osećao.

Tek u autu sam se setio da nismo razmenili brojeve telefona, ni adrese, ni imena. Bili smo i ostali stranci u noći. Dok sam vozio automobil, pitao sam se da li sam ja sve ovo sanjao? Postoji li uopšte Plava soba i princeza u njoj? Isto pitanje se ponavljalo kao ringišpil iz detinjstva svake večeri pred počinak i svako jutro kada sam se budio.

Dani su prolazili, a od nje ni glasa, ni traga. Ako je znala kako da mi pošalje pozivnicu, onda je znala i ko sam i šta sam. Ja za nju nisam bio tajna. Ona za mene jeste. Odlučio sam da je potražim.

Jedini trag koji sam imao je bio moj prijatelj, producent na Televiziji Beograd. Otišao sam kod njega na kafu. Prekinuo je sastanak da bi me primio. Saslušao me je pažljivo, bez upadica, bez podpitanja. Tek kada sam završio svoj monolog, on je progovorio. Birao je reči, kao da se trudi da mi ne kaže previše. Zašto? I njoj je bio prijatelj. Davno joj je obećao da će čuvati njenu tajnu.

– Lola je predivna devojka, duša od čoveka, ali je tužna, nesrećna, usamljena. Povredili su je neki loši ljudi. Odavno, ali ona nikako da tu ranu zaceli. Da bol preboli, ružno iz prošlosti zaboravi i nastavi život dalje. Umesto života, ona je izabrala samoću. Šteta za nju. Nisam više mogao da je gledam kako kopni, vene, dobrovoljno sama sebe uništava. A onda si se pojavio ti. Tebi sam verovao da je nećeš povrediti.

– Ja mislim da je nisam povredio – uzdahnuo sam očajno.
– I nisi. Priznala mi je to. Dopao si joj se i više nego što je očekivala.
– Ako je tako, zašto mi se ne javlja? Kako mogu da je nađem? Da se vidimo. Da nastavimo tamo gde smo stali.

Producent mi je okrenuo leđa i pogledao kroz prozor. Kao da tamo na ulici prepunoj ljudi pronađe pravi odgovor.

– Ne znam pravi, potpuni odgovor na tvoja pitanja. Jedino ono što mi je rekla je da se ona uplašila.
– Koga? Mene?
– Ne tebe, već tvoje ljubavi koju je osetila. I sebe. Osetila je da lako može da se zaljubi u tebe. U stvari, već se zaljubila, a strah je tera da pobegne od tebe. Rekoh ti da je još uvek ranjena srna.
– I šta sada da radim?
– Ništa – uzdahnu on duboko. – Ako hoćeš zapamti tu noć kao nešto lepo i plemenito, kao tvoje dobro delo. Ako nećeš, jednostavno je zaboravi. Ionako više ništa ne zavisi od tebe. Ono što znam je da ona tebe i noć koju ste proveli, nikada neće zaboraviti. Ipak si joj pomogao da bar za tren zaboravi na svoju samoću. A ko zna, možda si nekom drugom muškarcu otvorio vrata njenog srca koja su do sada bila zaključana?!

TV producent je znao da ću sa lakoćom uspeti da otkrijem njen identitet. A moja potraga bi mogla samo da je uznemiri. Zato mi je bez ustručavanja rekao kako se zove i da radi na istoj televiziji kao organizator. Čak mi je pokazao i njenu kancelariju. Dok smo čekali lift, zamolio me je:

– Molim te da ništa ne preduzimaš prvi. Znam da ćete se sigurno sresti u budućnosti, a kako će ona reagovati… videćeš i sam.

Bio je u pravu. Sreli smo se posle nekih mesec dana na snimanju neke tv serije. Ponovo je bila Pepeljuga. Svim silama se trudila da prikrije svoju lepotu, svoje čari. Od jednostavne, proste frizure, preko jednolične odeće, pa sve do velikih okruglih naočara sa lažnom dioptrijom. Pred brojnom tv ekipom pravila se da se ne poznajemo. Čak je dozvolila režiseru da nas zvanično upozna. Rukovali smo se kao profesionalci, a ne kao ljubavnici. Tek kada sam odlazio sa snimanja, onako u prolazu, da niko ne primeti, prošaputala je jednu jedinu reč -“ Zdravo“. Kao da je njom htela da mi kaže da me nije zaboravila, da onu noć nije izbrisala, da i dalje misli na mene. Samo mene.

Od tada, sretali smo se mnogo puta i uvek bi mi potajno rekla tu istu reč. I ništa više. Ta mala, topla reč me je naterala da ipak, uprkos obećanju datom producentu, da kopam po njenoj prošlosti. Saznao sam uzroke njene rane i posledice njene samoće. Njena rođena sestra je mesec dana uoči venčanja pobegla sa mladićem u koga se zaljubila, sa kojim se godinama zabavljala, za koga se verila. Ona se nije naljutila ni na njega, ni na sestru. Prihvatila je taj događaj kao kaznu. Zasluženu kaznu za ono što je ona sama uradila mnogo godina pre toga. Prošle su godine dok mi sudbina nije namestila susret sa uzrokom njene kazne.

U jednoj maloj vojvođanskoj diskoteci, lokalni di-džej,  zvanično poznat kao zavodnik i zakleti neženja, pod preteranom dozom alkohola mi je ispričao priču svog života.

– Ma druže moj, to ja lažem druge, ali ne mogu sebe. Pokušavam da zaboravim, ali ne mogu. Od petog razreda osnovne škole zabavljao sam se sa jednom devojkom. I ta veza je iz godine u godinu rasla, učvršćivala se. I njeni i moji roditelji su nas videli kao buduće mladence. Baš kao i mi sami. Sve je bilo dobro dok oboje nismo počeli da studiramo. Ja sam upisao Muzičku akademiju u Novom Sadu, a ona Filmsku u Beogradu. Za razliku od mene, bila je odličan student. Ja sam se ulenjio, valjda smo što sam imao rok grupu i uživao u lažnoj popularnosti. Kao pevača u grupi, devojke su me prepadale, ali meni je moja devojka uvek bila na prvom mestu. Otišao sam u vojsku. Obećala je da će čekati, da će mi biti verna. I bila je nekih šest meseci. A onda… onda je prestala da mi piše sve do dana kada sam dobio pismo u kome mi je saopštila da se zaljubila i da se verila. To je jedino pismo bilo u beloj koverti. Do tada, uvek mi je pisala u plavoj koverti.

Znaš, naša zajednička boja bila je plava. Nosili smo uvek plavu odeću. Bojili našu budućnost u plavo. Kao nebo. A eto, nebo nas je izdalo. Nikad joj to nisam oprostio, nikad je nisam prebolio. Evo, prošlo je više od dvadeset godina, a ja je još uvek volim i još uvek sam sam. Čekam da mi se vrati – ispričao mi je di-džej.

– Kako da ti se vrati kada se udala? – pitao sam naivno.

– Štos je u tome što se nije udala. Sestra joj je preotela verenika.

Njegova priča učinila mi se poznata. Pitao sam ga kako se zove njegova neprežaljena ljubav? Pogađate, bila je to Lola!

Nisam mu rekao tajnu Plave sobe. I njegova rana nije bila zarasla. I neće nikada. Tako je odlučio.
Oboje su umesto budućnosti, izabrali prošlost da žive u njoj, a jedini partner u koga su imali poverenja bila je samoća.

Prošle su godine i godine. Ni on, ni ona nikada nisu stali pred matičara. Trajno su se venčali za samoću i plavu boju neba.

A…moglo je sve biti bolje. Samo da su hteli, samo da su smeli…

Autor: Rajko Roki Dvizac

Ostavite komentar