PROZORI DUŠE - LEPE REČI

Priča za vikend: DVE SESTRE

DVE SESTRE

Foto: Pixabay

Piše: Rajko Dvizac

Toplo letnje veče nije mi dalo da spavam. San se sakrio negde u krošnju obližnje breze, šaputao listovima koje je sve avanture spremio za nervozne spavače koje su uporno prevratili svoje jastuke tražeći ga.

A san je odlučio – doći će tek kada ih umor savlada, kada mu se potpuno, bezuslovno predaju. Razmaknuo je lišće breze i radoznalo provirio kroz prozor sobe u kojoj je još uvek gorelo svetlo.

Kome se to ne spava? Za tri minuta satovi celog grada proglasiće dolazak ponoći. Oni starinski, koji još nisu izgubili glas pred naletom novog vremena, odsviraće svoju melodiju. Ding – dong, ding – dong i tako 12 puta.

Za stolom ispred mog starog kompjutera sedela sam i polako, jednoličnim pokretima češljaša svoju dugu plavu kosu. Uprkos veštini moje frizerke, izgubila je onaj neodoljivi sjaj mladosti. Ipak sam ja žena u kasnim šezdesetim godinama.

Na sebi sam imala samo tanku, providnu spavaćicu pokušavajući da prkosim vrućini. Ne, nisam lutala po internetu, već sam nečujno udarala po tipkama sa slovima. Pisala sam duge rečenice, teške kao olovo. Kao dugogodišnji bol sklonjen u dubinu moje duše.

Za mene je ovo pisanje bilo vrlo važno. Zato sam s vremena na vreme zastajkivala, povlačila dim cigarete i pažljivo čitala ono što sam napisala. Činilo mi se da mi dobro ide, jer vrlo malo sam ispravljala. Poneka slovna greška, ali misao čista, jasna i bolna.

Reči su mi tekle kao potok, jedva čekajući da izađu iz moje usijane glave. Odavno su bile tu sakrivene, uspavane, pune tuge i podmuklog  jauka, čemerno bolne.

Ja, Verica Jokić, evo tek u svojoj šezdesetoj sam smogla dovoljno hrabrosti i snage da ih najzad, ove tople letnje noći,  pustim na slobodu.

Pisala sam o sebi. Istinu!

A to je uvek najteže. Lako je slagati druge, ali sebe godinama lagati i zavaravati lažnom nadom – e to je kao kazna. A kada najzad se duša ispuni, srce hoće da iskoči. Ponestaje vam vazduh. Osećate da ćete se ugušiti, da će te pući ako istinu, pravu istinu ne kažete.

E,  ja sam došla u tu fazu. Dalje nisam mogla živeti u lažima., zato sam se odlučila da večeras napišem sve što me guši, pa rane neka se otvore ponovo. Znala sam, ako najzad progovorim istinu, iz starih rana neće poteći krv, već gnoj laži koji je opoganio sve dobro u meni.

Od onih sam koji vole da čitaju knjige. One su mi mnogo puta bile uteha, tiho skrovište, ali i način da otkrijem neke mudrosti iz patnji i muka drugih ljudi i njihovih sudbina. Znala sam da jedan od čovekovih sistema samoodbrane je, da sve loše što mu se desi, sve probleme koji se čine nerešivim godinama unazad, da svo zlo i nepravda pred licem Boga koja mu je učinjena… jednostavno, malo po malo gura pod tepih zaborava. Da odloži suočavanje sa njima za kasnije, kada skupi po neku krupniju mrvu snage i hrabrosti, koje svakodnevnica nemilosrdno troši.

A vreme leti, nezaustavljivo, nepodmitljivo i pravedno prema svima. Podjednako i prema lepima i prema ružnima, prema uspešnima i neuspešnima, prema bogatima i siromašnima. Sve dok se tepih zaborava jednog dana od silnih nagomilanih briga ne podigne dovoljno visoko, da hteli mi to ili ne, jednostavno zapnemo o njega i tresnemo o pod suočavajući se sopstvenom istinom oči u oči. To se upravo dogodilo danas meni, Verici Jokić, profesorici svetske književnosti.

Preciznije rečeno – jutros kada sam otišla na majčin i očev grob,  da obeležim godišnjicu njihove smrti.

Otišla sam sama. Muž i sin su bili na poslu, unuci su spavali, kćerka spremala ručak,  a zet na poslovnom putu. U ruci sam imala šibicu, dve male sveće, jedno malo pakovanje keksića i kesicu mentol bombona, koje su voleli moji mama i tata. Nisam imala ni za buket najjeftinijeg cveća majci, ni fraklić rakije za oca. Bilo mi je teško zbog toga, ali ipak nisam odustala od posete porodične grobnice.

Zapalila sam sveće, suvom krpom obrisala grob, poljubila spomenik i tiho u sebi pomolila se za duše oca i majke.

A onda sam pričala sa njima o svemu šta se događalo u našoj porodici u periodu između dva moja dolaska na njihov grob. Čak mi se i osmeh pojavio kad god bih sa ponosom spomenula kćerku i sina, a pogotovo unuke.

A onda sam zastala. Tu uvek zastanem i sa teškom mukom uzdahnem. Ne znam šta da kažem. Nikad roditelje nisam lagala dok su bili živi, pa neće ni sada, ali više ne umem ni da čemernu istinu ublažiti, lakirati lažnim, besmislenim opravdanjima.

Istinu o rođenoj, jedinoj sestri Nadi, koja već godinama živi tamo daleko u Sidneju, u Australiji.

Sestri koja se potpuno od mene otuđila. I svoju decu je otuđila. Ne javljamo se jedno drugoj, poznajemo se samo preko fotografija i to onih starih.

Dok je majka bila živa, održavali smo koliko – toliko kontakt, a kada je majka umrla, sa njom je umrla i moja veza sa rođenom sestrom. Ja sam odbačena kao trula jabuka.

Siromaštvo je opasna bolest – uči se od malih nogu na Zapadu. Zato je po svaku cenu treba odbaciti, sprečiti svaki dodir sa tim virusom koji već godinama hara po Srbiji. Pod bogatstvom se podrazumeva isključivo novac, velika kuća, bazen, skup auto…

Vedar duh, pamet, dobrota, pažnja, velikodušnost, gostoljubivost, strah od Boga, prijateljstvo, ljubav i tome slično, spada u tu virusnu bolest zvanu siromaštvo. I od toga treba bežati kao đavo od krsta. A moja rođena sestra Nada, jedina sestra koju imam, uspešno beži već 20 godina.

Sa tugom sam izgovorila sestrino ime na grobu i ponovo uzdahnula:

– Ma šta da vam pričam o Nadi. Vi ste gore na nebu i vidite sve. Moje je da ćutim i trpim. Ne, neću da se svađam, mada je nekoliko puta pokušavala da me navuče na to. Valjda da bi mogla tako opravdati sebe i pred svetom i pred vama i pred Bogom. Neka joj je Bog u pomoći. Želim joj sve najbolje. Zapad ju je svemu naučio, ali nije da nam svima starost kuca na vrata.

Sveće su izgorele, prekrstila sam se i još jednom izgovorila molitvu, a onda teškim korakom krenula ka izlazu sa groblja. Tek tada sam primetila da je sunce upeklo. Osetila sam blagu vrtoglavicu i strah da ne padnem u nesvest, tu na vratima groblja. Sa mukom sam izašla i umila se hladnom vodom na česmi, a onda krenula kući. Lagano, korak po korak. Da mi se misli bar malo razbistre, da tupi bol u nedrima se bar ublaži, kad već neće da prestane.

Tablete za tu vrstu bola još nisu izmišljene u medicini, postoje samo one druge koje nas varaju umrtvljujući misli i pokrete tela. Čim sam došla kući popila sam te tablete za smirenje i za pritisak. Ipak najviše mi je pomogao glasni smeh unuka koji su veselo trčali po kući.

O poseti groblju pitali su me samo ukućani. Ni jedan jedini put do večeri nije zazvonio telefon. Ni jedan prijatelj, ni jedan daljnji ni bližnji rođak, a ni sestra Nada nisu me nazvali da me pitaju kako sam, da li sam bila na groblju?

Nisu imali vremena da se bar na tren sete moje dobre mame, mog čestitog i poštenog oca.

A tog dana bila je petogodišnjica smrti moje majke! Do večeri bol se nagomilao u meni, srce je htelo da pukne od jauka koje sam uporno potiskivala u sebi.

Kada je pala noć i svi u kući su otišli u krevet da sačekaju dolazak sna, ja sam, ne zna ni sama zašto, sela za kompjuter i napisala ovo pismo:

– Najgore što može da vas snađe je da rođaci koje volite odu u inostranstvo i tamo se pogospode. Rade kao crnci, zarade neku crkavicu, onda dođu u Srbiju i budu bogatuni što tamo gde žive apsolutno nisu. Onda više nema familije, nema rodbine. Možda se boje da ćemo im tražiti novac, a ne bi ga rado bacali na siromašnu familiju ili ćemo se možda pozvati u goste u inostranstvo. Pa gospodo, ja imam gde da živim, nisam gladna, a kad mi je bilo najteže u životu,  kad mi je detetu trebala pomoć, prosila sam po Srbiji, nisam vam tražila, a ni vi niste ponudili.

Zovem vas zato što vas volim, zato što sam vaspitana da vas poštujem, zato što mislim da krv nije voda. Ponosna sam što mogu i drugima da dam, da podelim ovo malo što imam…  I nije mi žao, srećna sam kad mogu da učinim nešto dobro. Bolje se osećam i svoju decu učim poštenju, solidarnosti i poštovanju familije.

Nemojte se plašiti, neću vas više zvati, ali vas molim jednom kad vas nostalgija dovede kući, nemojte mi se javljati. Ni sa velelepnim kućama, ni sa svim vašim parama nećete mi trebati. Učim da živim bez vas. I kao sve do sad naučiću! Odgovori nisu potrebni pošto realnost govori za sve vas! Vaša deca ne znaju za stričeve, tetke i ujake, vi dođete pa ni najrođenije ne obiđete…  Jednom kad ostarite, biće vam žao.

Imam ujaka negde daleko koji je tek kad je ostario shvatio koliko mu rodbina znači, sam je, star i bolestan. Dok je bio mlad, bio je pravi gastarbajter…

Imam i sestru, jednu, jedinu, a kao da je nemam. Jer ja za nju ne postojim, ni moja porodica. Uprkos tome ona za mene i dalje postoji i postojaće dok sam živa. To je moj izbor a njen!  Svi ćemo ostariti, znate li?  Želim vam da ne ostarite bez svog roda, da mi budete živi i zdravi da donesete, jednom kad se vratite puno para, da biste pokušali da kupite ono što se ne može kupiti.

Neka da Bog, da u toj nameri uspete, teško je kad si star i sam.

I dalje vas neizmerno voli vaša nekada sestra i tetka Vera.

Možda je nestrpljivi san kradomice pročitao moje pismo?  Znam, da može zaplakao bi. Dozvolila sam srcu da se isplače, ali suza nije bilo. Samo, tupi, podmukli bol i nemi jauk u meni. Tek dve male suzice sijale su kao iskrice u uglovima mojih ostarelih očiju.

Oh Bože, pa ja ne mogu više ni da plačem ko nekada. I suze sam potrošila, presušili su se moji izvori. Nije ni čudo, godinama sam plakala i za sebe i za druge. Ne mogu više. Htela bih, o kako bih htela da se isplačem baš večeras. Onako… dobro, glasno i jasno sa jecajima i krikovima boli. Da bar malo olakšam dušu. Da zalijem žive rane. Ali, eto ne može. Osiromašila sam čak i u suzama.

Ma ne hajem ja za njih, rodna je ovo zemlja, ako ništa drugo, ovde suze same se seju, niču, rađaju svoje gorke plodove. Vetar tuge ih raznosi od juga do severa. Od kolevke pa do groba. Od laži do istine. Da, istine.

Promenila su se vremena, promenili se ljudi, promenile su se vrednosti. Na izgovorenu laž, svi reaguju sa osmehom. Ona ih ne vređa, ne boli, njoj se rugaju uzvraćajući istom merom – novom, još sočnijom laži.

Ali kada procuri istina, ona godinama skrivana ispod tepiha, usledi uzbuna. Svi su uvređeni, ljuti. Ona im skida maske koje su stavili i na njih se navikli, kao da su imali plastičnu operaciju lica. Otkriva sav lažni sjaj njihove zapadne bižuterije. Zato je preziru.

Te noći dugo, dugo sam sedela ispred kompjutera, ne skidajući pogled sa teksta koji sam napisala. Nisam ga čitala, znala sam ga napamet. Ma odavno je on napisan u mome srcu, u mojoj duši. Odjednom sam se pobunila. Ne, nisam ga ja napisala, već uvrede i poniženja koje sam godinama trpela od rođene sestre. Druge polovine jedne jabuke, kako je često govorio naš tata, dok smo bile male i takmičile se koja će mu pre sesti u krilu i pomaziti prstićima njegovu neobrijanu bradu.

Da, za njega i majku, sestra i ja smo bili jedna jabuka podeljena na dva dela. Ma mi smo njihovo seme, njihov plod. Njihova nagrada za mukotrpan život i njihova jedina prava radost. Roditelji nas nikada nisu delili. Koliko jednoj, toliko i drugoj. Uvek po pola, uvek pravedno.

A nas dve, pitate se kako smo se slagale?

Eh, nekad je sve drugačije bilo. Nekad smo se volele, jedna drugoj sve poverovale, smejale se zajedno, plakale zajedno, delile iste suknje i džempere. Hrabrile jedna drugu, tešile kada je trebalo. Rasle zajedno. Poveravale svoje tajne o prvim ljubavima, prvim momcima, prvim poljupcima. Ispomagale se međusobno, ništa ne deleći na ovo je moje a ovo je tvoje. Sve je tada bilo zajedničko – naše.

Eh, lepih li vremena. koja se nikada neće više ponoviti.

Zašto? Svi odgovori su se krili u ovom pismu. Morala sam da ga napišem – jednom. Da ćutim više nisam mogla. Znala sam unapred ishod – opet će ja biti krivac. Jedini krivac za sve napisano i nenapisano. Siromašni su uvek jedini krivci za sve.

Da li smo zaista krivci samo zato što nas je siromaštvo pogodilo kao vremenska nepogoda?

Da li je naš častan obraz i čisto srce postao greh?

Lepo vaspitanje- mana?

Da li zaista treba da se stidim zato što moj sin vozi stari auto, što nemamo bazen, što mu nismo kupili veliki stan, već i dalje živimo u zajednici?

Ja ne mogu i neću da se stidim. Na sve sam ponosna, a posebno na svoju porodicu. Mirno spavan, podignute glave šetam ulicom. I dalje kažem „Dobar dan“ prolazniku koga sretnem. I pred svakom umrlicom zastanem i uzdahnem. Žao mi ljudi još uvek. Idem i u crkvu i na groblje, ne da bih bila viđena, već da bih se pomolila i zapalila sveću. Za pokoj duše, za oprost greha, za zdravlje… Osetila sam gorak osmeh da mi kao sena prelazi preko zaleđenog lica. To je to. To je ta istina!

A moglo je biti sve mnogo,mnogo bolje. Sa puno, puno ljubavi. Ljubav je ta koja pokreće svet. Ne ljubav prema novcu, već ljubav prema čoveku, prema bližnjem svom.

Pa neka bude šta biti mora – pomisli sam nemoćno u sebi. Moji tanani prst, ukrašen staračkim pegama umesto zlatnim prstenjem, pritisnu tipku i pismo odlete ispod tepiha u svet. Istina je najzad otkrivena. Povratka nema. Meni je savest mirna i čista kao izvorska voda.

Odjednom sam osetila olakšanje. Kao da sam teret koji sam godinama nosila, najzad skinula sa leđa. Da sam se oslobodila okova prošlosti. Zapalila sam cigaretu i pustila san da mi najzad priđe u zagrljaj. Sada kada sam izlila svu svoju tugu iz srca, san je mogao slobodno i lako da me savlada. Protiv tuge je nemoćan, uvek izgubi bitku. Zato tužni ljudi malo i teško spavaju. Zbog ružne prošlosti koja nam donosi samo teške snove.

Njih više nema na mom jastuku, otišli su zajedno sa ovim pismom. Nije mi bilo važno da li će ga ona koja treba pročitati. To pismo više ne pripada meni. Ja sam najzad slobodna. Pismo je kao ptica puštena iz kaveza. Negde će već sleteti. Neko će ga već pročitati. Nekom će, nadam se, led sa srca otopiti, mrenu sa očiju skinuti. To je sasvim dovoljno od mene, šezdesetogodišnje profesorice umorne od poraza. Vreme je za bar jednu, utešnu pobedu. Polako sam ustala, ugasila kompjuter i do pola ispušenu cigaretu.

Zevnula sam jednom pospano tiho koračajući prema krevetu:

– Laku noć mama, laku noć tata. Laku noć sejo moja mila. Ja nisam i neću nikada prestati da te volim, čuvam te u srcu onakvu kakva si nekada bila. Neka tebe i tvoju decu čuvaju dobri anđeli.
Čim sam stavila glavu na jastuk, gotovo istog trena čvrsto sam zaspala. Kao i sva druga nevina i neiskvarena bića pod ovom plavom kapom nebeskom, gde smo i dalje svi isti.

Rajko Roki Dvizac

Ostavite komentar