PROZORI DUŠE - LEPE REČI

Priča za vikend: Pohlepa ne priznaje godine – Rajko R. Dvizac

Prozori duše

Piše: Rajko Roki Dvizac

Najduži dan

Foto: Pixabay

Petak 06 h, 14 min

Jutro na obroncima Fruške gore mirisalo je na voćnjake i vinograde okupane svetlucavim jutarnjim zracima koji su kao zvezdice skakutale po kapljicama rose na zelenim listovima. Đorđe Dejin je uživao u ovakvim jutrima. Oni su mu čistili dušu od nagomilanih briga, opuštali prezategnute živce, uspostavljali normalan ritam ranjenog srca, vraćali optimizam i nadu da će baš ovo jutro promeniti sve.

Sedeo je sam na staroj rasklimatanoj stolici ispred male vikendice na severnoj strani Banstola. Supruga Maja i deca Biljana i Dušan su još uvek spavali čvrstim snom. Đorđe je sedeo sam i lagano pijuckao prvu kafu. U stvari nije baš bio sam. Društvo su mu pravile ptice po krošnjama koje su svojim cvrkutom remetile tišinu prirode, a tu je bio i njegov verni pas Džeki, bez pedigrea, ali sa velikom odanošću i ljubavi prema porodici Dejin. On bi legao pored Đorđetovih nogu i delio sa gazdom ovu opuštenost koje je donelo jutro.

A ovog jutra Đorđe se baš tako osećao. Profesor geografije godinama je bio nezaposlen bez šansi da se vrati profesiji koju je voleo i za koju je bio školovan. Njegova porodica je živela od male plate koju je zarađivala supruga Maja. U nekoj stranoj fabrici radila je kao fizički radnik, uprkos diplomi Više ekonomske škole. I tom ponižavajućim poslom su se radovali, jer su jedno vreme oboje bili bez posla i bez primanja.

Đorđa je grizla savest ne zato što žive od ženine plate, već zbog toga što on nije uspevao da doprinese poboljšanju njihovog kućnog budžeta.

Sve do… juče predveče.

Tada je slučajno naleteo na svog druga iz detinjstva, koji godinama živi u Francuskoj. Reč po reč i drug mu je ponudio 300 evra da petak veče „prenoći“ u njihovom stanu. Navodno, hoteli u Novom Sadu su bili puni, a oni da vikend provedu u vikendici na Banstolu. U subotu u 9 ujutro on bi nastavio put dalje za Grčku. Đorđe mu je dao ključ, a drug Zvonko pare. Ih, šta će 300 evra značiti za kućni budžet, a uz to cela porodica će provesti jedan relaksirajući vikend na Fruškoj gori. I evo sada tu,na Banstolu.

Da li je ovo stvarno ono pravo jutro koje će promeniti sve?

U motelu kod Segedina gospodin od nekih šezdesetak godina sedeo je i pijuckao kafu. Odmarao se. Celu noć je vozio od Nice do Segedina.
Iz džepa je izvadio francuski pasoš i otvorio ga: – Dakle, sada se zovem Pjer. Oduvek sam želeo da se tako zovem – reče on sam sebi u bradu i tiho se nasmeja vidno zadovoljan. Još ovaj posao da obavi i odlazi u penziju.

Na podgoričkom aerodromu, kršni mladić sa tamnim naočarima na licu, mirno je sedeo na stolici sve dok nije objavljen let za Beograd. Nosio je samo malu tašnicu i jutarnje novine iza kojih se više krio, nego što ih je čitao. Ne, nije skrivao svoj identitet, već tremu i strah koji je potiskivao duboko u sebi. Ovo je bio njegov prvi važan posao koji je dobio. Ako ga obavi uspešno, a obaviće ga u to je bio siguran, skočiće mu ugled i pozicija u društvu. Sa svoje 22 godine već je daleko dogurao, a „ovo“ kada završi ima da vrišti od sreće.

Petak 9 h, 08 min

Oko stola okupila se porodica Dejin za doručkom. Jeli su, smejali se, pričali, zadirkivali psa Džekija koji je nestrpljivo čekao da oni završe sa jelom, pa da dovrši jutarnji doručak. Dogovorili su se da posle doručka operu njihov stari folksvagen, a onda pravac na kupanje…

Francuz Pjer je lagano vozio širokim bulevarima razgledajući pažljivo grad. Prvi put je bio u Novom Sadu i pokušavao je da nađe hotel „Vojvodinu“, u kojoj je imao rezervisanu sobu. Čim se prijavio na recepciji otišao je da jede.

Na parkingu beogradskog aerodroma, mladić sa tamnim naočarima i malom tašnicom lako je pronašao džip podgoričkih tablica sa zatamljenim staklima. Izvadio je ključeve, otključao ga i krenuo auto-putem ka Novom Sadu. Pazio je da ne vozi prebrzo. Nije se plašio policije, ali ovog puta mora da bude nevidljiv. Za njegov odlazak u Novi Sad niko ne sme da zna, a ponajmanje policija. Da bi zavarao glad, zapalio je cigaretu. Zaustavio se na pumpi kod izlaza za Staru Pazovu. Ušao je u restoran, seo za sto i naručio veliki sendvič i kafu. Restoran je bio skoro prazan. Za stolom do njega sedeo je krupni kamiondžija i halapljivo jeo kajganu. Kad je završio, ispio je kriglu piva, glasno podrignuo i krenuo ka šanku da plati račun. Veselo je udario mladog Crnogoraca po ramenu. Gotovo neprimetno je spustio ključeve auta u mali džep njegovog sakoa.

Mladić je dovršio doručak, platio i izašao na parking, ali umesto u crni džip sa podgoričkim tablicama, otključao je metalik sivi BMW sa novosadskim tablicama i krenuo za Novi Sad.

Petak 13 h, 19 min

Velika vrućina je naterala porodicu Dejin da se povuče u debelu hladovinu svoje vikendice. Slatki dremež ih je potpuno savladao. Ni pas Džeki nije hteo da bude izuzetak, sakrio se u hlad višnje i predao se snu. Vikend-idila.

Đorđetov školski drug Siniša, nervozno je šetkao po malom stanu svog prijatelja. U vazduhu je osećao miris sopstvenog znoja, ali i opasnost kako se bliži. Više nije bio tako siguran da je bezbedan u ovom malom stanu na nepoznatoj adresi.

Pogledao je u crnu putnu torbu na krevetu. U njoj se nalazilo 162 500 evra koje je ukrao narko -dileru u Nici. Znao je da ga traže i da neće tek tako odustati od progona.

Ma kako je on mogao znati da to nije Francuz, već naš čovek – Crnogorac iz Podgorice?! Da je znao, ne bi mu ni prišao, ali sad šta je – tu je. Rado bi im vratio ovu torbu sa novcem, ali je znao da uz nju ide i njegova glava. A tako velikodušan ipak nije bio.

Pjer je gledao sliku koju je dobio kada je krenuo iz Nice. Sliku čoveka koga je lovio. On je lovac, a ovaj ovde je njegova meta.

Crnogorac je raširio novine i pažljivo gledao fotografiju koja je bila zalepljena na novine. Čovek na slici je njegov zadatak, njegova meta, njegova šansa za uspeh. Vreme je da krene u lov. Napamet je znao adresu.

Petak 15 h, 32 min

Đorđe Dejin je naglo skočio iz kreveta. Sanjao je ružan san. Pucali su na njega. Prvo njegov školski drug Siniša, pa nepoznati mladić. Oni su ga promašili, ali nije neki čudni prosedi čovečuljak. Metak u srce. Krvario je…

Kroz spuštene roletne Siniša je virio na ulicu. Izgledala je pusto. Odlučio je da beži. Kuda? Nije znao ali što dalje odavde. Ovde je kao u klopci.

Pjeru se ni malo nije svideo momak u tamnom odelu sa crnim naočarima koji je ušao u zgradu, u kojoj se nalazio stan porodice Dejin. Intuicija mu je govorila da ovo sigurno nije stanar ove zgrade, a da njegov dolazak znači samo zlo. Izašao je iz kola i krenuo za njim. Mladić u tamnom odelu je zastao pred vratima stana na kojoj je pisalo „porodica Dejin“. Nije zvonio, nije kucao, već je vešto nečujno otvorio vrata i ušao.

Pjer je izvadio revolver i krenuo.

Petak 16 h,28 min

– Hoćeš li sad da potpišeš ili da nastavim da te mlatim, a?  – pitao je mladić okrvavljenog Sinišu koji je sedeo bespomoćan na podu.

Uzalud je pokušavao da kaže da mu je žao, da je sav novac tu u torbi. Usta su mu bila puna krvi i slomljenih zuba. Pošto ni uporno pokazivanje rukom na torbu nije skrenulo pažnju korpulentnog Crnogorca, on nemoćno poče da klima glavom u znak pristanka. Potpisao je sva dokumenta koja su mu data. Mladić zadovoljno ih savi i stavi u torbicu.

– E jesi ti neka budala. Mogao si odmah to da uradiš ali ne, ti voliš prvo da dobiješ batine. Da nisi ti od onih koji vole da ih tuku?

Siniša je preplašeno odmahivao glavom očekujući udarac nogom, ali noga se zaustavila u vazduhu jer je odjeknuo pucanj. Pucano je spolja. Staklo prozora se razletelo svuda po sobi. Mladić se trže i sagnuvši se krenu na vratima da se povlači. No, tresak vrata ga trže. Čovek sa metalnom šipkom nogom je razvalio vrata i krenuo pravo na mladića. Ovaj vešto izbegnu udarac i snažno ga udari među noge. Napadač jeknu i pade na pod, a mladić istrča iz stana.

Dok je trčao niz stepenice, izvadi pištolj i pucajući na sve strane ulete pravo u auto. Nekoliko metaka je promašilo cilj, a samo je jedan pogodio auto. Minut kasnije bio je već van vatrenog domašaja. Pogledao je u retrovizor, niko ga nije pratio.

Đorđe Dejin je jurio ka Novom Sadu. Komšija Tibor, onaj što je upao u stan sa metalnom palicom, javio mu je moblinim da su mu u stanu provalnici i da se čuje pucnjava. Kada je stigao,obračun je bio gotov. Đorđe je zatekao polomljena vrata, nameštaj, krvavog Sinišu kako sedi na podu, komšiju Tibora kako sa mukom ublažuje bol od udarca u nezgodno mesto i potpuno nepoznatog čoveka kako sedi u njegovoj fotelji, pije pivo i mirno puši.

Petak 20 h, 19 min

Francuz je držao sliku i čas gledao u nju, čas u Sinišu, pa u Đorđa. Sa nevericom je vrteo glavom:

– Ovo još nisam doživeo u svojoj karijeri. I kažete da niste ni blizanci, pa čak ni braća, već samo školski drugovi. Neverovatno. Pa je li vam neko do sada rekao koliko ličite. Ko jaje – jajetu. Zato ja imam pogrešnu sliku. Na mojoj slici je Siniša, a ja tražim Đorđa Dejina. Koja zabuna…

Svi u stanu se glasno nasmejaše zbunjenom francuskom detektivu.

Na benzinskoj pumpi kod Stare Pazove na kraju parkinga, napušten je stajao sivi metalik BMW sa rupom od metka na vratima. Njegov doskorašnji vozač odavno je promenio automobil. Ponovo je bio u crnom džipu sa podgoričkim tablicama. Ibarskom magistralom jurio je ka Crnoj Gori. Mladić je likovao od zadovoljstva. Bilo je tuče, bilo je pucnjave i jurnjave, ali evo, on je sa uspehom obavio zadatak. Svi dokumenti su čitko potpisani. Zamišljao je kako ga šef hvali pred svima. Uljuljkan tim osećajem uspeha dodao je gas do daske.

Petak 23 h,  44 min

U vikendici Dejinovih na Fruškoj gori bilo je veselo. Sa razlogom. Pjer je otkrio da je on lovac na izgubljene naslednike. Već šest meseci traži Đorđa Dejina, jedinog naslednika milionskog bogatstva koje mu je ostavila njegova pokojna tetka. U policiji, greškom, umesto Đorđetove slike dobio je Sinišinu, koji je imao dosije u francuskoj policiji kao žigolo. Tako je nastala ova zbrka.

Subota 01h,18 min

– Čim sredim sve, poslaću vam avionske karte da dođete u Nicu i zvanično preuzmete nasledstvo koje vam pripada – rekao je Francuz na rastanku.

Siniša je odlučio da se sa Pjerom vrati u Francusku. Novac koji im je ostao biće dovoljan da otvore zajedničku detektivsku agenciju.

– Bolje je biti stari detektiv, nego matori žigolo – kroz smeh obrazložio je Siniša. – Sve se razrešilo, jedino mi nije jasno šta sam ja to potpisao i zašto?

Subota 07 h, 21 min

Crni džip se zaustavio pred vilom u elitnom delu Podgorice. Na terasi je sedeo starac uvijen u ćebe i pio čaj. Uzeo je papire i pažljivo gledao svaki potpis. Jednom, drugi put, treći put…

– Nagradite momka za ovaj trud – rekao je suvo.

Mladićev osmeh je prekinula čelična omča kojom je udavljen.

– Ništa od nasledstva! Ovoj budali se potpisao neki Siniša, a ne Đorđe Dejin. Decenijama sam bio ljubavnik Đorđetove tetke i ubeđivao je da nema naslednika, da meni sve ostavi. Pristala je, a kad sam saznao da Đorđe ipak postoji, nabavio sam sliku. Dovoljno je bilo da potpiše da se odriče svega i nasledstvo bi bilo moje!

Šta će starcu od 89 godina milionsko nasledstvo?

Pohlepa ne priznaje godine. Bogati često misle da novcem mogu dokupiti godine koje dolaze!

Rajko R. Dvizac

Ostavite komentar