PROZORI DUŠE - LEPE REČI

Prozori duše – Rajko Dvizac: Velika tajna malog prodavca semenki

Prozori duše

Foto: Pixabay

Piše: Rajko R. Dvizac

Nema tog u Palanci koji nije znao Žiću Semenkara…

Već 35 godina on je bio prisutan sa na svim sportskim mečevima, filmskim projekcijama, igrankama i svim ostalim manifestacijama gde su se okupljali ljudi. Sa svojom starom pletenom korpom punom semenki bundeve, suncokreta i žvaka, Žića bi se pojavljivao uvek sa velikim, dobronamernim osmehom na licu.

Žića je bio dobar sa svima i svi su bili dobri sa njim, ali samo tu, među svetom u javnom životu Palanke.

Sa svojih 68 godina on je, u stvari, bio sam.

Koliko je Palanka znala, a Palanka uvek sve zna, on se nikad nije ženio. Nije imao ni ženu, ni decu, a nije viđen ni sa jednim jedinim rođakom. Kao da je bio sam na ovom svetu.

Imao je samo dva prijatelja sa kojima se družio proteklih 35 godina od kada se doselio u Palanku sa samo jednim starim koferom smeštenim na zadnjem sedištu crvenog fiće.

I dan danas ima tog fiću. Čuva ga, briše, pere, glanca da se sija kao da je nov. Fića je uredno registrovan i u voznom stanju, a prijatelji su mu bili stari pas Čupa i milicioner Stanko.

Na početku svakog meseca, između prvog i petog, obično je birao da to bude ponedeljak, Žića Semenkar bi seo u svog fiću i sa prvim svitanjem tajanstveno odlazio iz Palanke. Čupa bi ostao da čuva malu kuću u kojoj su on i njegov gazda živeli.

Niko nije znao gde to Žića odlazi i zašto. Čak ni milicioner Stanko. Pokušao je par puta da mu postavi to pitanje dok su igrali šah, domine ili tablić, ali Žića je uvek vešto izbegavao pravi odgovor sve svodeći na šalu:

– Pa gde ću ići nego u švaleraciju hahahaha…

S obzirom da se vraćao tek oko ponoći, Stanko je jedino mogao da zaključi da ili je to mesto gde odlazi daleko od Palanke ili taj neko kod koga odlazi je Žići toliko važan, pa sa njim provodi ceo dan jednom u mesecu. Trećeg nije bilo.

Jednom se namestila situacija da je Stanko bio u saobraćajnoj patroli tog ponedeljka dežuran i pokušao je da prati Žiću. Iako je vozio ojačanog stojadina, Stanko nije uspeo ni da se približi fići, išao je kao metak, preko 170 km na sat!

Kasnije kada su Žića vratio u Palanku, Stanko je prećutao svoj uzaludni pokušaj. Bilo ga je sramota što je uhodio prijatelja, a sa druge strane ga je više kopkalo kako ovaj stari crveni fića može da ide toliko brzo, nego gde se to Žića uputio.

I na tome se sve završilo, Stanko je bio ubeđen da njegov prijatelj Žića ima neku veliku tajnu i da to sigurno nije švaleracija. Ma otkriće je kad – tad. Tajne isplivaju na površinu kada se najmanje nadamo, kada smo najsigurniji da ih dobro čuvamo.

Palanka je već danima bila na nogama od uzbuđenja, u nedelju se na gradskom stadionu igrao veliki, odlučujući derbi. Ko pobedi, postaje prvak lige, a time se automatski plasira u Drugu državnu ligu, što bi za palanački fudbalski klub bio najveći uspeh od kada postoje.

Na stadion je došlo i više ljudi nego što je njegov kapacitet. Oko stadiona milicija sa Stankom na čelu. Među navijačima Žića Semenkar sa punom korpom semenki i suncokreta.

Navijači obe ekipe su žestoko navijali, a bogme i tamanili u velikim količinama suncokret i semenke.

Pred kraj prvog poluvremena, kod rezultata 1:1, Žića je morao da brzo napusti stadion jer je prodao sve što je imao u korpi. Žurio je kući da napuni korpu, pre nego što sudija odsvira kraj prvog poluvremena, a tada je potražnja za Žićinom robom najveća.

Stanovao je blizu stadiona. Toliko je žurio da nije ni primetio da za njim nečujno klizi veliki crni džip sa zatamljenim staklima…

Da nema Žiće Semenkara prvo su primetili navijači. To nije bilo normalno i neko je obavestio milicionera Stanka o Žićinom odsustvu.

Stanko je seo u auto i odvezao se pravo pred kuću svog prijatelja. Kapija je bila otključana a ulazna vrata u kući širom otvorena. Na kućnom pragu, u lokvi krvi, ležalo je beživotno telo Žićinog psa.

To je bio loš znak. Milicajac izvadi pištolj i polako uđe u kuću. Stvari su bile ispreturane, staklarija razbijena, ali od Žiće ni traga, ni glasa. U garaži je pronašao crvenog fiću. Jedini zaključak koji je mogao da donese se da je Žića Semenkar otet!

Ali ko bi i zašto bi oteo jednog starog prodavca semenki?

Uviđaj koji je potom napravio inspektor, nije doneo ništa novo. Jedini očevidac je bila jedna starica koja je primetila da je u to vreme u njihovu slepu ulicu ušao jedan crni džip. Naravno, ni marku, ni broj tablica nije zapamtila. U dosijeu, koji je u tajnosti pregledao Stanko, jer on je ipak bio samo običan milicioner, sem pravog imena Živorad Dragojlović, rođen u Batočini – nije našao ništa. Đavo mu nije dao mira i on se vratio u zapečaćenu Žićinu kuću.

– Da sam ja Žića i da imam tajnu, gde bih sakrio ono što mi treba u slučaju da moram da iznenada bežim? – sam sebi je postavio pitanje Stanko.

Krenuo je ka kući, a onda se predomislio i okrenuo se ka garaži. Fića! To je ono što je njegov prijatelj svakodnevno pazio, čuvao i vodio računa da uvek bude spreman za pokret.

Skinuo je sako i temeljno ga počeo da pretresa. Upornost se isplatila. Našao je tajnu pregradu, a u njoj metalnu kutiju za alat. Umesto alata, u njoj su se nalazila tri pasoša, tri različite države; Velike Britanije, Švajcarske i Sovjetskog Saveza, tri različita imena, a svuda ista osoba – Žića Semenkar!!!

U najlonskoj kesi skrivena su tri bunta novčanica; funte, američki dolari i švajcarski franci. Na dnu kutije, u žutoj koverti pronašao je jednu staru fotografiju. Pažljivim gledanjem prepoznao je svog prijatelja Semenkara iz mlađih dana, kako stoji zagrlivši mladu i lepu ženu koja je u naručju držala malog dečaka.

– To mora da mu je porodica, to je tajna koju je Žića skrivao od svih – zaključi Stanko milicioner.

O svom otkriću je obavestio komandira stanice milicije u Palanci. Ovaj ga je javno pohvalio, a sve što je pronađeno poslato je odmah za Beograd.

Nedelju dana kasnije, milicioner Stanko Todorović je penzionisan. I pre vremena. Navodno, to mu je bila nagrada.

Slučaj nestanka Žiće Semenkara je zataškan od Beograda. O njemu se više nije pričalo, ni u miliciji,  a sve manje i u Palanci.

Intuitivno, Stanko nije jedino predao sliku. Na poleđini je pisalo Manastir Velika Remeta.

Tri meseca kasnije, pošto se prašina oko nestanka njegovog prijatelja slegla, penzionisani milicioner Stanko je otišao u manastir Velika Remeta.

Izabrao je ponedeljak, početak meseca. Nije znao koga da traži, ali je znao da je na pravom mestu.

Pred večernju molitvu, kada je već mislio da je njegov dolazak bio uzaludan, prišao mu je monah i oslovio ga sa imenom:

– Da li mene tražite čika Stanko? Tata mi je pričao da ste mu vi bili jedini pravi prijatelj svih ovih godina. Hvala vam na tome.

Ispričao mu je sve ili bar deo tajne koja je tako vešto skrivana.

Živorad Dragojlović, zvani Žića Semenkar,  je kao mlad bio dvostruki agent. Radio je i za Britance i za Ruse. Iscenirao je svoje ubistvo posle smrti svoje supruge Jovanke. Svog sina jedinca je skrivao u Švajcarskoj sve dok ovaj nije odlučio da se zamonaši.  Žića je došao u Palanku, a sin u Veliku Remetu.

Stanko je sa čuđenjem slušao monahovu neverovatnu priču, ali ga je zbunjivalo što se monah sve vreme blago osmehivao.

Žićin sin je ustao da krene na molitvu. Ponovo se osmehnuo i gotovo šapat rekao:

– Ne brinite, tata je živ i zdrav. Onim džipom se on odvezao, ni ja ne znam gde. Njega ne mogu da otkriju gde se nalazi, a kamoli da ga uhvate. Poručio vam je da ne brinete. Ne prodaje više semenke. On je već 35 godina – milioner!

Kada se vratio u Palanku, u prtljažniku svog automobila našao je debelu kovertu. U njoj se nalazilo 100.000 američkih dolara.

Poklon od „siromašnog“ Žiće Semenkara, jedinom prijatelju koga je imao u životu.

Rajko Roki Dvizac

Ostavite komentar