DRUŠTVO PROZORI DUŠE - LEPE REČI SRBIJA

PRVA SRBIJA Zaspali bi iscrpljeni hladnoćom i radom. I spavali bez snova.

On je crnomanjast, nizak, žilav, a ona mršava, dugokosa, ogromnih očiju, tankih uvek poluotvorenih usana. U njenim očima može se videti strah i glad i zbunjenost i čuđenje i nerazumevanje svega onoga što čuje i vidi.

Piše: Milica Eseš Pinter

Kažu da ne mogu imati dece. Želeli su da imaju psa, da nekome pruže ljubav i podele i ono malo hrane što imaju. Međutim, „dobronamerna“ komšinica im  to nije dozvolila, uporno prijavljujući staru kuju bigla da joj smeta i prlja. Na  kraju su kuju morali da vrate i opet ostali sami.

Kuća u kojoj žive ustvari i nije njihova kuća. To je deo starog Vatrogasnog doma, koji su dobili na korišćenje u zamenu za košenje trave i čisćenje prilaza zgradi. To im je, kako kažu, „dala opština  i vlast“ i oni moraju dobro da paze da odatle „ne izlete“. Kažu doći će „oni“ i oteraće ih, a njih dvoje nemaju gde.

U kući nemaju  vodu, ali imaju struju. Kažu da im je tu mnogo dobro. A onda se jednog dana pojavio jedan, po njihovom mišljenju, važan čovek u selu i tražio da se potpišu na neki papir. I tražio brojeve ličnih karata.

Oni su naravno potpisali i dali podatke, nikad ne bi ni pomislili da je mogućno odbiti ga… takav čovek, ozbiljan, pametan.

Posle par dana došao je taj isti čovek i rekao im da u osam sati ujutro budu u centru sela, čekaće ih autobus. Da uđu u autobus i ništa ne pitaju. I tako su i uradili.

Pre ulaska u autobus pojavio se jedan dečko, dao im po flašicu vode i dva sendviča. Držali su ih u rukama, sa strahopoštovanjem, ne smejući da ih jedu odmah, čekali su da im neko kaže kad je doručak ili da počnu jesti kad budu jeli svi.

Tog dana  išli su u grad u kojem nikad nisu bili. Tek u povratku, preznojani, prašnjavi i umorni, pojeli su sendviče. Bili su divni.

Kad je  autobus stao u njihovom selu, onaj isti čovek, kojeg su se plašili i koji je znao mnogo, dao im je  jednu novčanicu. I rekao im je da čekaju da ih zovu ponovo. I oni su čekali. Novčanicu su potrošili na farbu za kosu, kafu i šećer. I bili su srecni.

Za par dana javili su im da idućeg dana budu ponovo u centru sela. Opet se pojavio isti dečko, podelio vodu i sendviče. Putovali su ceo dan. Noć su prespavali u aubotusu.

Sutradan su opet bili u gomili ljudi, pljeskali i klicali i držali transparente i balone koje im je neko dao u ruke. Bili su žedni, gladni i čekali su da se skup završi. Po završetku, vratili su se u autobus. Dobili su sendviče i vodu. Onda je ona uspaniceno i stideći se rekla mužu da je dobila „na sebe“.

Nije znala kako da reši taj problem, nigde nije bilo toaleta, nigde nije mogla da se sakrije, bilo ih je oboje sramota. Onda se on dosetio, skinuo je svoj donji veš, smotao ga u pravougaonik i dao  joj da se posluži dok ne dođu  do kuće.

Dugo su putovali. Ona se nije micala. On ju je posmatrao s ljubavlju. Za njega je bila jedina oaza ljubavi, jedina osoba sa kojom je ikad razgovarao.

Ponovo su na povratku dobili novčanicu. Sutradan su kupili  još kafe, paklu higijenske vate, paštetu i hleb.

Jednog dana ukazala mu se prilika da ode kod nekog gazde,  da utovara štalski đubar na prikolicu. Otišao je rano ujutro i radio do podne, onda se pojavila ona i rekla mu da sutra ujutro moraju ponovo  biti u centru. To mu je dalo snagu, pa je do kraja dana tovario još brže, snažnije zamahujući.

Gazda ga je na kraju dana platio i dao mu kesu starih čvaraka. Presrećan je otišao kući.

Stavio je na stari prljavi kuhinjski sto novčanicu i kesu. Jeli su pogledajući jedno u drugo, bajat hleb i čvarke koji su pomalo imali miris na prljav frižider. Nijedno nije smelo prvo da progovori, da prizna kako im je najzad krenulo i kako najzad napreduju u životu. Sledećeg dana se ponovila ustaljena šema, sendviči, autobus, vožnja, skup, autobus, put, povratak, novčanica…

I celog tog leta živeli su tako. Ponekad autobus nije polazio iz  njihovog sela, pa su peške ili stopirajući morali do susednih sela, ali im to nije bilo teško.

Jedne subote došao je onaj isti ugledni čovek. Rekao im je da sutra odu u školu i da se potpišu, pokažu ličnu kartu i zaokruže taj i taj broj.

I oni su tako i uradili, ujutro su otišli do škole, dali isprave, potpisali se, zaokružili. Ugledni ga je na izlasku potapšao po ramenu i rekao mu da je dobar momak. Nije mu dao novčanicu. Nije se ni pojavljivao narednih dana, ni meseci.

Došla je zima. Nisu imali drva, a i da jesu, ne bi imali u šta da ih nalože, jer nisu imali ni šporet. Ponekad bi ga zvao onaj isti gazda da počisti štale, poljski zahod ili sliv iz svinjaca. Dao bi mu uvek nešto novca, nikad određeno, nikad isto. I u kesu bi gazdina žena spakovala sve ostatke hrane koji su se danima povlačili po ostavama i frižiderima. Došao bi kući, osećajući se uspešno, jeli bi u hladnoj kuhinji, za prljavim stolom,ogrnuti starim vojničkim ćebadima.

Nabrajali bi imena svih gradova u kojima su bili. Ali se ničega drugog nisu mogli setiti. Jer svi gradovi bili su isti. Gotovo da su na konac  isti. Imali su velike zgrade, bine, zvučnike. Mogao si da staneš i da uzvikuješ ime države ili Tako je! ili Bravo!.

Posle večere legli bi jedno pored drugog pokrivši se onim istim ćebadima. Dah se video u zraku, bilo je baš hladno. Bunar na dvorištu je smrzao, nije bilo vode. Možda je i bolje što nemaju psa, sad bi mu bilo hladno i bio bi žedan.

A opet, tako bi bilo lepo da imaju nesto živo, što oboje vole. Zaspali bi iscrpljeni  hladnoćom i radom. I spavali bez snova.

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Ostavite komentar