PROZORI DUŠE - LEPE REČI

Rajko Dvizac: Gore nebo, dole grob, a ti između stojiš sasvim sam sa svojom tugom…

Sećam se jednog leta svako jutro sam dolazio u kafanu pre njenog otvaranja koju je držao moj otac Nedeljko da bih pomogao konobaru Braci da rasčisti krš, donese gajbe piće, odnese prazne flaše itd itd…

I uvek bi se pred vratima pojavio jedan starac, neki bi rekli lokalni pijanac, ali ja ga tako nisam doživljavao. Za mene je on bio samo dobroćudni, veseli starčić, paor koji je ostao bez imanja… Ime mu nisam znao, samo nadimak – Jogi.

E, Jogi bi se uvek dobrovoljno ponudio da nam pomogne. Zauzvrat nije tražio ništa…

– Neka, hvala ti Jogi. Ma gde ćeš ti da vučeš gajbe, teške su – govorio sam mu.

-Imam ja snage, ne brini, samo… – zastao je i sakrio pogled – Treba mi „gorivo“ da mi krv prostruji ovim mojim paorskim telom.

Primetio sam mu da mu ruke drhte.

– A koje ti „gorivo“ treba? Kafa, sok, pivo? – pitao sam ga.

– Ma… treba mi jedna rakijica. Da mi se ove moje nemirne ruke smire – stidljivo je rekao.

Bez reči sipao sam mu čašicu rakije. Popio bi je iz dva puta. I stvarno – ruke bi mu se prestale da tresu, a on bi odjednom živnuo i počeo da vuče gajbe brže i lakše od nas mladih. Po završetku posla, odigrali bi smo po neku partiju na fliperu. On bi posmatrao, navijao i radovao se kao malo dete. Tada bih mu dao drugu rakijicu. Nju bi pio polako, sa uživanjem.

I tako svako jutro. Malo po malo, sprijatelji smo se. Pričali bi smo o svemu i svačemu.

– Znaš, odem ti ja jednom kod brice da se obrijem, a on meni kaže posle brijanja da mu je nestalo kolonjske vode. Pita me, hoću li da me rakijom namiriše lice. Kažem mu ja, jesi li ti lud. Sipaj ti meni tu rakiju da popijem, da mirišem iznutra a spolja ću lako. Mirisaću na ovo moje lepo selo. Nema lepšeg mirisa od mirisa rodnog sela – objašnjava mi Jogi.

A onda se počeša po svojoj sedoj, neobrijanoj bradi i kaže mi:

– Znaš, čoveku treba pomoći dok je živ. Upamti to. A kad umre, više mu ne treba tvoja pomoć. Tada ima ko će mu, tamo gore na nebu, pomoći. Ljudi to zaboravljaju. A i to što obilaze groblja je uzalud.

– Kako to misliš? To je način da sačuvaju uspomenu na onog ko je umro – pokušavam da ga ubedim.

– Naizgled jeste tako. To možda ima svrhe prvih 40 dana. Zbog pokojnikove duše. A posle… eh, posle to više radimo zbog sebe nego zbog njih. Kažem ti, čoveku treba pomagati dok je živ. Ako mu tada ne pomogneš, džaba ti što ćeš svaki dan dolaziti na groblje. Nema on od toga nikakve vajde. Ljudi lažu sami sebe, pokušavaju tako da okaju sopstvene grehe. Al, ne vredi. Bog vidi sve. I pitaće ih a gde su bili kad je čovek bio živ, kada je bio gladan i žedan? Što mu tada nisu pomogli, nego sad pale sveće i donose na groblje i piće i hranu… Kome? Crnim pticama!

– Takvi su nam običaji od davnina. Čuva se uspomena na pokojnika od zaborava – ubeđujem ga.

– Ima u tome istine al’ uverićeš se jednog dana da sam ja u pravu… Ma znaš kako to biva… Umre čovek, okupe se rođaci, prijatelji, komšije i kukaju, plaču, hvale pokojnika, sve dok se ne sahrani… Već na daći se smeju i pričaju viceve. Život ide dalje. I dan po dan, mesec po mesec i polako ga zaboravljaju… Ne kažem, idem ja na groblje. Kad skupim neku crkavicu kupim flašu rakije, sveće i par jabuka i odem na grob mojih roditelja. Sveće zapalim za pokoj duše, rakiju pijem za oca a jabuke su za majku. Sedim tako i pričam im o svojoj muci a znam da oni odozgo vide sve. I ko mi pomaže i ko mi zlo čini… A ko će da im ode na grob ako ne odem ja? Niko! Prijatelji im pomrli, rodbina daleko ili stara il bolesna… Znači, ostaće da žive dok sam ja živ. A posle? Kao da nikad nisu ni postojali…To ti je živa istina. Tako mora da bude. Eh, samo žalim… – tu ućuta i proguta knedlu u zastalu u grlu.

– Za čim?

– Eh za čim. Što im nisam više pomogao dok su bili živi. Što ih nisam grlio i ljubio više. Majku i jesam. Sin sam, pa je to bilo i nekako normalno. Ali oca… Eh, oca nikad nisam zagrlio i rekao mu koliko ga volim. Muškarci to ne rade, a trebalo bi. Zato, mladi prijatelju moj ljubi i grli svoje roditelje dok su živi. Kaži im jasno i glasno da ih voliš. Znaju oni to. Al’ dobro je i da čuju ponekad. I pomaži im sada dok su još živi… Posle će biti kasno za sve. Kasno za kajanje, za oproštaj, kasno za ljubav…

Setićeš se ovih mojih reči kada jednoga dana odeš na groblje svojih roditelja potpuno sam. Gore nebo, dole grob, a ti između stojiš sasvim sam sa svojom tugom…

Mudro je zborio moj prijatelj paor po nadimku Jogi… Kad god odem na grob mojih roditelja, setim se njegovih reči upozorenja. I baš kao i on, uvek žalim… što im nisam češće govorio da ih volim…

Prvi deo priče o paoru Jogiju

Autor: Rajko R. Dvizac,

hroničar vremena sadašnjeg

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE

Ostavite komentar