PROZORI DUŠE - LEPE REČI

Rajko Dvizac: Priča iz seoske kafane

U jednom selu samohrana majka držala je malu kafanu. Skromno uređenu ali čistu. Kafana se nalazila u neposrednoj blizini autobuske stanice.

Foto: Pixabay

U kafanicu su uglavnom svraćali putnici namernici da se osveže dok čekaju autobus ili pak paori koji bi tu zastali da naprave pauzu od svog teškog rada i odmore se uz hladno pivo.

Kafana je uglavnom bila mirna. Postojalo je nekoliko lokalnih pijanaca koji su bili veće galamdžije nego izgrednici. Sa njima je vlasnica kafane lako izlazila na kraj. Žena se trudila da ispoštuje svakog gosta koliko je to bilo moguće i tako zaradi gorki dinar da bi ishranila i odškolovala svog sina jedinca. Cilj joj je bio da joj sin završi srednju školu, da se zaposli a onda bi ona napustila kafanu i potražila neki mirniji posao da tako sačeka penziju.

Jednog letnjeg povečerja u kafanu je ušla grupa paora. Upravo su završili žetvu i došli su da to proslave. Uz glasan smeh i hladno pivo prepričavali su zgode i nezgode sa žetve. Ređala se tura za turom. Sto je bio prepun pivskih flaša, što punih, što praznih. Žena je znala da postoji jedna vrsta gostiju koja voli da sve ono što popije, da se nalazi na stolu. Da celo selo vidi, da se zna da su oni parajlije, da kad piju – onda piju na veliko, što bi se reklo.

Kolovođa ove grupe bio je sin jednog od najbogatijih paora u selu. Iako je zašao u godine, još uvek je bio neženja. Ne bi se moglo reći da je bio ružan. Naprotiv, ali sticanje što većeg imetka bio je njegov prioritet. Još malo mu je falilo pa da najzad postane prvi među prvima a onda će, kako je govorio prijateljima, da se najzad oženi. Do tada, samo švaleracija dolazi u obzir.

A bližio se četrdesetoj. Visok, plav, razvijen od napornog seoskog rada mamio je uzdahe mnogih žena, kako iz njegovog, tako i iz susednih sela. Tako da je lako pronalazio švalerke (termin – ljubavnica mu je bila strana, isuviše gradska i gospodska) koje su se potajno nadale da će baš one biti izabranice srca njegovog. A nije bila ni jedna koja je prošla „kroz njegove ruke“ a da joj on nije slatkorečivo obećao udaju.

– Šta me košta da joj obećam da će se baš ona udati za mene? Ništa. Ko im je kriv kada su glupe pa mi unapred veruju – često se hvalio drugarima.

Bogati paor neženja, imao je dve slabosti; mane ili vrline – već kako ko je tumačio njegovo ponašanje.

Imao je prgavu narav kada se napije. Inače, tih i miran po naravi, čim bi popio treću flašu piva u njemu bi se budila „hrabrost“, nadmetnost, bahatost koja bi često bila na granici siledžijstva. Pa on je ipak bogati paorski sin… Može mu se…

Druga njegova slabost bila je što se olako zaljubljivao u kafanske pevačice i konobarice. Kada bi bio u njihovoj blizini, jednostavno bi krv proključala u njemu. Nije mogao da odoli a da im se ne udvara. U početku stidljivo ali sa svakom novom flašom bivao bi sve napadniji i dosadniji.

U ovoj kafani, osim vlasnice koja je bila, mada još uvek dobrodžeća, iako je bila desetak godina starija od njega, radila je i mlada i lepa konobarica. Vlasnica kafane ju je štitila od udvarača znajući kakve mogu biti posledice. Obe žene bile su „dođoši“ u selu, a sin bogatog paora – starosedioc. Taj jaz, često je bio nepremostiv i izazivao ponekad i neprijatne scene.

Elem, te večeri, sve je mirisalo da će doći do neprijatnosti. Prve dve ture, paorovog sina i njegove pajtaše je poslužila mlada konobarica. Počelo je udvaranje i otvoreno nabacivanje… Mlada konobarica se samo smešila i brže-bolje bežala iza šanka.

Iskusna gazdarica je shvatila kuda sve to vodi i jednostavno je mladoj konobarici rekla da se spakuje i da ide kući a ona će je zameniti. Tako je i bilo. Već pripiti paori bili su nezadovoljni ovom njenom odlukom. Glasno su negodovali, gunđali, psovali… Uzalud.

Mlada konobarica je već otišla iz kafane.

Tog trenutka svi pogledi i komentari bili su okrenuti prema gazdarici… Kada je stigla peta tura, sin bogatog paora je počeo da se udvara njoj. Po sistemu – daj,šta daš. Ta njemu, ni jedna žena u selu ne može da odoli…

Pošto je bila hladna i imuna na njegove hvalopseve i narcisoidne ispade, uvređen, počeo je sve više i više da je vređa. Gazdarica je samo ćutala, stoički podnoseći uvrede. Ostali gosti u kafani su jedan za drugim počeli da je napuštaju jer im je postalo neprijatno. Ako bilo šta kažu i uzmu je u zaštitu, sigurno će doći do tuče. A oni su ipak bili malobrojni u odnosu na poveću grupu jakih seoskih momaka koji su sedeli sa bahatim paorskim gazdom.

Čak su i njegovi prijatelji shvatili da je preterao i da njegovi komentari više nisu ni smešni, ni duhoviti, već samo prostački bezobrazni. Pokušali su da ga smire… Pokušali su da ga nagovore da odu kuću… Ali kako je vreme proticalo on je postajao sve gori i gori. Sve lajaviji i bezobrazniji. A najviše ga je ljutilo što je gazdarica uporno ćutala, bila mirna i ni jednog trena nije pokazala ni strah, ni uvređenost… Svađao se sam sa sobom. Više nije mogao ni da pije ali je mogao da se svađa, da vređa, da priča gadosti i bljuvotine.

Njegovi drugari, jedan po jedan su se kradomice išunjali iz kafane jer nisu hteli da budu saučesnici ove parade srama. Negde oko ponoći, videvši da je ostao gotovo sam u kafani, najzad je i on ustao i krenuo ka izlazu. Lajao je sve dok nije seo na traktor i krenuo kući. Istog trena gazdarica je zatvorila kafanu i tek tada popila jednu rakiju da se smiri.

Nije marila što je „kabadahija“ zaboravio da plati poveći ceh. Samo da se sve mirno završilo.

Prošao je jedan, potom drugi da bi se tek trećeg dana u kafani pojavio sin bogatog seoskog paora. Ušao je potpuno trezan, sagnute glave je prišao šanku i zatražio od gazdarice da plati račun svojih bahanalija. Bez reči, ona je je izvadila uredno napisan spisak popijenog pića, turu po turu. On je izvadio novac i platio. Ostavio je i poveći bakšiš, ali je gazdarica odbila da ga primi. Jednostavno mu je vratila kusur i pravila se kao da ne postoji pri tome nije mu izgovorila ni jednu jedinu reč prekora za brojne uvrede.

Paorov sin je još više pocrveneo. Zamucao je:

– Znate, hteo bih da se izvinim za ono što sam uradio pre neko veče. Nisam tako mislio. Piće mi je pomutilo pamet i razum. Molim vas izvinite za sve uvrede koje sam vam rekao – govorio je poluglasno ali dovoljno jasno da to čuje cela kafana.

– Nema za čega da se izvinjavaš. Nisi ti mene uvredio – mirno mu je odgovorila gazdarica ledenog lica.

– Kako nisam? Znam da jesam. Psovao sam ,vređao sam vas – bunio se on.

– Ne, dragi mladiću. Da si psovao – jesi. Ali da si me uvredio – nisi! Mene može da uvredi samo neko ko vredi. A ti… ti ne vrediš ništa. Ni žuti petoparac – odgovorila mu je gazdarica gledajući ga pravo u oči.

On se zarumenio kao bulka. Od stida, od sramote. Nikad niko mu tako nešto do tada nije rekao. Osećao se mali i ponižen. Bez reči je napustio kafanu shvativši šta mu je ta mala žena rekla.

Kada je izašao iz kafane, čuo je smeh gostiju. Bio je siguran da se jedino gazdarica ne smeje. Ona je bila čovek. Mnogo. mnogo veći nego što je on to ikada bio.

Ovaj događaj mu je iz korena promenio život. Iste jeseni se oženio. Nekoliko dana pred svadbu po prvi put je ponovo došao u kafanu. Ljubazno je pitao gazdaricu da se pomire i da popiju piće u čast njegove svadbe.

– Jedno piće i odmah ideš kući?! – rekla je gazdarica.

– Jedno piće, da se kucnemo za zdravlje i mir i, obećavam, odmah idem kući. Ja sam sad drugi čovek. Od tebe sam naučio najvažniju lekciju u životu. Da je najvažnije biti čovek. Ti si jedna hrabra i pametna žena. Vučica a ja sam ispao glupa ovca. Ne želim biti ovca. Hteo bih i ja da postanem vuk kao ti, Da budem čovek, Da moja reč vredi – odgovorio joj je sin bogatog paora.

Popili su piće, nazdravili i rastali se. Od tog dana, pa sve dok gazdarica nije napustila selo, bili su prijatelji.

Piše: Rajko Dvizac

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE

[frontpage_news widget=“13129″ name=“Prethodni članci“]

Ostavite komentar