PROZORI DUŠE - LEPE REČI

Rajko Dvizac, za one koji u ljubav veruju: „Posle osam godina, prvi put je došla sama u svoj rodni grad…“

Posle osam godina prvi put je došla sama u svoj rodni grad.

Uvek kada bi iz Sremske Mitrovice dolazili u Inđiju, bilo bi to automobilom koji je njen muž vozio. Prošli bi kroz centar i odlazili pravo u kuću njenih roditelja. Sada je dolazila sama.

Muž Steva ju je dovezao do Rume, a tu je sela u autobus za Inđiju.

Razlog njene iznenadne posete rodnom gradu bila je smrt njene najbolje školske drugarice i venčane kume Ružice. Ni malo veseo razlog, pa ipak, njeno srce je zadrhtalo od uzbuđenja kada se autobus popeo niz breg i pored opštine skrenuo na stanicu u centru varoši.

Zastao je na semaforu dovoljno dugo da na opštini vidi vrata sale za venčanje, a sa suprotne strane su se nalazile školske zgrade. Sa crvenom fasadnom ciglom Gimnazija, a sa žutom Tehnička škola i Škola učenika u privredi.

Ona je davno išla u tu žutu zgradu, gde je završila za trgovca. Da, tu je sve počelo, a završilo se u zgradi preko puta, u sali za venčavanje…

To je bila jedina njena želja, jedini zahtev budućem mužu – da se venča u svom rodnom gradu, u Inđiji!

Steva nije imao ništa protiv, venčaće se tu u Inđiji, a svadbeno veselje će se održati u Sremskoj Mitrovici. Uostalom, zar brak nije gomila međusobnih ustupaka i razumevanja?! Tako je i bilo…

Anica je nameravala da se vrati do raskrsnice kako bi ponovo pogledala masivna drvena vrata iza kojih je rekla sudbonosno „da“ , ali i školu u koju je nekada išla. Ih, sve bi dala da može da uđe u svoju nekadašnju učionicu i vidi klupu u kojoj je sedela zajedno sa Ružicom. Da ponovo, ko nekad, nestrpljivo čeka školsko zvono da zazvoni, pa da potrči u hodnik gde ju je čekao on, njena prva ljubav. Posle osam godina je shvatila i jedina prava.

Eh da je znala, da nije bila tako lude glave, da mu nije terala inat… danas… danas bi bila udata za njega, Radivoja, a ne za Stevu… Ej luda glavo šta me natera!

Odmah čim je izašla iz autobusa ugledala je brata Živana koji ju je čekao na stanici. Prišao je da joj pomogne da siđe i uzeo joj stvari. Seli su u auto i otišli pravo kući.

– „Ne brini sejo, ja sam kupio i buket u tvoje ime. Sahrana je zakazana za jedan sat. Taman imamo vremena da skoknemo do kuće, da se pozdraviš sa mamom i tatom, popiješ kafu, pa idemo zajedno“, rekao joj je brat.

Slušala ga je, potvrdno klimala glavom, ali mislima je bila potpuno odsutna… Vratila se u mladost, u školsku klupu, u mrak bioskopa „Radnički“ gde su se prvi put poljubili, ona i Radivoj…

Isplakala se na Ružicinoj sahrani. Nije štedela ni suze, ni tugu… Oči su joj bile crvene, nadute od plača, glava sagnuta… tako da nije videla muškarca na kraju kolone koji je iz potaje, krišom posmatrao. Možda je tako i bolje, ko zna kako bi reagovala da ga je ugledala. Njega, svoju prvu ljubav, Radivoja.

Kada je krenula iz Sremske Mitrovice, potajno se nadala da će ga videti bar na sahrani. Znala je da su Radivoj i Ružica ostali prijatelji. Često se sretali pogotovo subotom, kad je pijačni dan. Slatko bi se ispričali, ali on nikada nije pitao za nju, za Anicu.

Ni Ružica nije htela da otvara stare rane… Ipak, posle svakog susreta sa Radivojem, zvala ju je telefonom da joj ispriča ceo razgovor.

Nesvesno, đačka ljubav se tako u potaji negovala, čuvala od zaborava… a sada, Ružice više nema, nema te nevidljive veze koja je spajala Anicu i Radivoja…

Ostali su sami, razdvojeni, svako na svojoj obali života. Svako sa svojim bolom, tugom i čežnjom.

U proteklih 8 godina od kako je udata, kad god je dolazila sa mužem u Inđiju, ni jednom nije srela Radivoja. On bi se jednostavno sklanjao, da „ne smeta njenoj sreći“, kako je jednom objasnio Ružici.

– „Ja sam rekao ono što sam imao kada se Anica udavala, kad me je ostavila. Više nemam šta da kažem, nemam ni prava. Moje je da ćutim i da se sklanjam gde god se pojavi. Ma ja sam ti ljuti Sremac. Ko zna šta bi se desilo kada bi smo se sreli i u oči pogledali“, rekao je tada Radivoj.

Da ima nezgodnu narav, Anica se uverila onoga dana kada se udavala. Tražila je od Stevana da se venčaju u Inđiji, ne zbog sebe, kako je rekla, već zbog Radivoja. Da se osveti zbog glupog flerta koji i nije bio to, već samo bećarski ispad pripitog Sremca u kafani na kraju grada, sa pevačicom koja mu je mogla biti skoro pa mama.

Radivoj je to uradio zbog opklade sa drugarima. Opkladu je dobio, ali i šut kartu od ljute Anice.

Uzalud je pokušavao da joj objasni. Nije htela da čuje njegove razloge…

Tri meseca kasnije kao grom iz vedra neba Inđijom je pukla vest: „Anica se udaje!“

Te subote pred opštinom, dok su okupljeni svatovi čekali da uđu u salu, iznenada se pojavio fijaker prepun Cigana tamburaša i sa Radivojem, sa nakrivljenim bećarskim šeširom na glavi i flašom vina u ruci. Dokle god je trajala svadba, Cigani su svirali i pevali o nesretnoj ljubavi. Radivoj je samo pio i žario očima.

Kada su Steva i Anica izašli kao venčani muž i žena, tada je i Radivoj zapevao tužno, besno, svađalački, prkosno, očajno, zaljubljeno, neutešno…

Mladenci su brže-bolje seli u auto i krenuli za Mitrovicu. Za njima je krenula i svatovska kolona. Radivoj je pokrenuo fijaker i bio na kraju kolone. Ispratio je svatove, ispratio je svoju odbeglu draganu sve do izlaska iz Inđije, a onda je okrenuo fijaker i vratio se u varoš.

Nastavio je sa pijankom sve do zore.. .Mrtvog-pijanog su ga odneli do kuće…Kažu da je nastavio sa pijančenjem i naredna tri dana, a onda se pojavio u varoši kao da se ništa nije dogodilo.

Anica je udata žena, ima dvoje dece, a Radivoj je ostao večiti neženja.

I ovde bi se priča završila da se na godišnjicu Ružicine smrti nisu sreli. Sudbina je tako htela.

Pali su jedno drugom u zagrljaj, tražili jedno od drugog oproštaj i plakali dugo, dugo… Oboje su znali da njihova životna priča ipak nije završena…

A možda i jeste…

Napisao

princ

romantike:

Rajko R. Dvizac  Foto: Pixabay/Unsplash

Ostavite komentar