PROZORI DUŠE - LEPE REČI

Rajko Dvizac: Zakon „setve i žetve“ – drugi deo priče o paoru Jogiju

Tog jutra po završetku posla, dok sam za šankom sipao Jugiju drugu čašicu rakije, on je stajao na vratima uživajući u jutarnjem suncu.

Ilustracija

Pored kafane prođe mlađi čovek, svojih trideset i koju godinu, obučen u tamno odelo. Snežno bela košulja i plava kravata.,Na nogama su blistale izglancane crne cipele. U ruci je držao veliku crnu torbu. Lice sveže obrijano, kosa uredno podšišana i pravilno na razdeljak očešljana. Mirisao je na neku jeftinu kolonjsku vodu.

Krenuo sam sa čašicom u rukama ali se naglo zaustavih. Iznenadilo me je što su se Jogi i ovaj meni nepoznat mladić gospodskog izgleda ne samo jedno drugom poželeli dobro jutro, već su se srdačno nasmešili i rukovali.

Gledajući Jogija u izbledeloj, ishabanoj trenerci sa pocepanim patikama na nogama, onako rasčupanog i neobrianog kako pruža svoju tvrdu, čvornovatu seljačku ruku mladiću sa nežnim dlanovima – jednostavno mi se to prijateljstvo nije uklapalo Oni su bili pripadnici dva različita sveta a opet, sudeći po radosti i stisku ruke, izuzetno bliski. Obojica su se iskreno radovala ovom slučajnom susretu.

Ostao sam da stojim na sred kafane da ne remetim njihov susret i razgovor.

Razmenili su svega dve-tri rečenice, ponovo se rukovali, još jače, još črvšće a onda uz mahanje ruku oprostili jedan od drugog…

Od čitavog razgovora jedino što sam uspeo da čujem bio je Jogijev pozdrav – Neka ti je sa srećom, Zaslužuješ je!

Tek kada se nepoznati gospodin udaljio od kafane, prišao sam Jogiju i dao mu njegovu drugu čašicu rakije. Ništa ga nisam pitao. Uključio sam fliper i počeo da igram. On je otpio mali gutljaj a onda zapalio cigaretu. Bio bi to uobičajan ritam događaja, da nije bilo tog neočekivanog susreta pred vratima kafane „Sana“…

U jednom trenutku Jogi me prekide pitanjem:

– Da li znaš kako da razlikuješ dobrog od lošeg čoveka?

Ja, kao mladi gimnazijalac počeo sam da mu nabrajam prazne fraze kojima su nas učili u školi.

Jogi se samo slatko nasmeja i odmahnu rukom:

– Dobar čovek uvek prepozna kada treba da ti pomogne. I to radi bez zapitkivanja i pametovanja. Jednostavno, on ima tu potrebu u sebi, u svojoj duši… Dobar čovek se nikad neće odreći svoje dobrote zato što ga je neko, kome je pomogao, izneverio ili prevario. On je dobar zbog sebe a ne zbog drugih. Ne traži nagradu za svoju dobrotu. Ako je traži ili ako se kaje – kloni ga se… Znaš, mnogo je vrednija čaša vode žednom nego bure rakije napitom. Upamti to.

Slegnuo sam ramenima nemajući pravi odgovor ni komentar. Jogi popi još jedan gutljaj a potom nastavi priču:

– Dobro se uvek dobrim vraća, mada to često ne izgleda tako. Ponekad dobri ljudi stradaju uprkos svojoj dobroti a da ni sami ne znaju zašto. A uzrok uvek postoji… Evo, na primer, ovaj mladić sa kojim sam maločas razgovarao. On je dobar čovek, ma duša od čoveka. Ni mrava ne bi zgazio. A eto, nesrećan je…

Jogi svojom teškom paorskom rukom obrisa suzu koja se iznenada pojavi u oku. Tada sam ga prvi i jedini put video da plače… Zašto? Zbog ružne sudbine dobrog čoveka?

Uzdahno je i ispričao mi celu priču… Životnu lekciju broj dva.

U svetu postoje i loši, opaki, podli, zli ljudi. Takav je bio deda ovog mladića a ništa bolji nije mu bio ni otac. Otimali su ljudima imanja, cinkarili ih vlastima, krali, pijančili, ismevali sve oko sebe, pa čak i tukli ako im se ćefne. I uvek prolazili kao „pobednici“ – nekažnjeni. To nekažnjavanje ih je još više podsticalo na pakost i zlo. Postali su vremenom još gori, još luđi, još alaviji na tuđe. Sladili su se tuđim mukama, smejali tuđim suzama. Godine su prolazili a oni… bože me sačuvaj. Nisu se bojali ni ljudi, ni Boga. Ali…

Kad se najmanje nadaš, kada misliš da si najmoćniji, e onda Bog oduva đavola kojem si služio i ispostavi ti račun – pričao je Jogi.

– Mladićev deda je poginuo pod nogama konja kojeg je jahao onako pijan i besan po selu. Konj se propeo i on je pao pod njegove noge. Ljut na konja počeo je da ga bičuje, a ovaj se pobunio i izgazio ga. Na putu do bolnice je umro u mukama. To upozorenje nije mladićevog oca opametilo, prizvalo pameti. Naprotiv. Postao je još gori i oholiji od dede. Dve godine kasnije izboden je u jednoj tuči na nekom seoskom vašaru. Ni on nije dočekao da stigne do bolnice.

– Ali, to nije ono najtužnije u ovoj priči. Ono što su tražili, to su i dobili. Najtužnije i najcrnje je što je za njihove grehove i zla počeo da ispašta njihov naslednik, unuk, odnosno, sin. Grešnici su, ma kako to ružno delovali, brzo i lako otišli sa ovog sveta, Kako im je tamo, ne znam. Ali znam da su se brojne kletve i silne suze svalile na leđa ovog jadnog, čestitog mladića. On je bio svestan silnog zla koji su počinili za života njegov deda i otac i trudio se svim silama da to koliko-toliko ispravi. Za razliku od njih on je duša od čoveka, dobrica. Ali šta vredi. Kletve i suze su stigle njihovog jedinog potomak. Ima dvoje zlatne dečice i divnu ženicu ali stalno poboljevaju…

Jogi se prekrsti:

– Nije dovoljno što na njega svi gledaju kao gubavog, već je i nesreća zadesila i njegovu porodicu. To je ono što loši ljudi zaboravljaju kad čine nekom zlo, da kletve i nečije suze ako ne stignu njih, sigurno će stići njihovo potomstvo. Bože moj koliko oholost i moć umeju da oslepe ljude, nisu ni svesni.

Naravno, veliko imanje se polako ali sigurno otopilo, raspalo. Mladić je uspeo da završi školu i zaposli se. Bio je odličan đak, sjajan i vredan službenik ali dalje od mlađeg referenta nije mogao da napreduje u službi. Sa svima ljubazan i dobronameran a svima prema njemu – oholi i nepristupačni. Gotovo da nije imao prijatelja a i rodbina ga se davno odrekla. Uz sve to još i bolest kao stalni gost u njegovoj porodici. Trpeo je poniženja, uvrede, psovke, smeh u lice, nepravde…

Često se pitao se dokle će moći da izdrži svu ovu nepravdu, bol i jad. Tuđi greh?!

Jogi mi je rekao da mu je mladić saopštio da prodaje kuću i da zauvek odlaze iz sela…

– Gde?

Što dalje od greha, kletvi i suza nevinih… Odlaze u Australiju.

Dakle, zato mu je Jogi, jedini njegov prijatelj u selu, na rastanku poželeo sreću.

– Rekao sam mu da sve ostavi ovde, u selu. Da ništa sem porodice ne nosi sa sobom. Molim Boga da mu se smiluje i da za njim ne pošalje i kletve i suze… Od svega pobeći možeš ali od kletvi i suza, teško. Samo ako ti se dobri Bog smiluje. Mladić je oprost zaslužio…

Došao je kraj leta i mi smo se odselili… Više nikad ništa nisam čuo ni ovom mladiću ni o mom prijatelju Jogiju… Odavno Jogija više nema. I on je na nekom boljem mestu ali ponekad kad sretnem neke dobre ili pak loše ljude, setim se ove dve životne lekcije kojima me je naučio običan paor.

Da, običan paor ali Dobar čovek! Napisao sam ih jer možda će neko ko treba da se podseti zakona „setve i žetve“ ipak ovo pročitati i prizvati se pameti dok ne bude kasno… Zakona koji važi i danas… Pogotovo danas, kada – kako kažu – su nastupila „poslednja vremena“…

Drugi deo priče o paoru Jogiju

Autor: Rajko R. Dvizac,

hroničar vremena sadašn

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE

Ostavite komentar