PROZORI DUŠE - LEPE REČI

Restoran „Euridika“, simbol zlatnog vremena i dobrog života građana Jugoslavije. – Rajko R. Dvizac

U Jugoslaviji je postojalo nekoliko zaista kultnih mesta i svako ima svoju priču, neponovljivu. Jedno od takvih mesta je bio noćni klub, diskoteka i restoran „Euridika“ u Beogradu…

U njoj se svirala sjajna muzika, a repertoar šarolik – od „Silvane do Nirvane“. Muzički domaćini su bili grupa Giba i Orfej… a gosti?

Svako veče drugi i to poznate face estrade od Ljubljane do Skoplja… Pevači, pevačice, poneseni atmosferom su sami ustajali i nudili se da pevaju besplatno… Iz čistog zadovoljstva, za svoju dušu
i dušu uvek raspoložene publike..

Euridika je bila van svih kategorija ugostiteljskih objekata… Jedno od mesta za koje se danima unapred moralo rezervisati slobodno mesto. Koliko sam puta bio svedok da poslovni ljudi iz Zagreba, Ljubljane, Atine, Minhena, Rima itd. su uvek noć zavrašavali ovde.

Biti u Beogradu, a ne završiti i noć u Euridici, bilo je kao i da niste bili u glavnom gradu.

Ovo je jedini noćni klub koji se ravanopravno nosio sa tradicionalnom Skadarlijom, s tim što je ovde obavezno dolazila elitna jugoslovenska estrada… Pa i ona strana..

Dragan Mijačević, gitarista grupe, ispričao mi je anegdotu:

Naime, bila je u toku pauza kada se iznenada pojavio menadžer kluba i rekao im da prekinu pauzu i popnu se na podijum, jer jedan gost hoće da peva.

Pomalo ljuti, članovi grupe su ipak poslušali menadžera. Svi su bili tu, osim Dragana koji nije mogao da se probije kroz gužvu od brojnih obožavateljki. Najzad je i on stigao i pitao šta će da sviraju. Odgovor je bio „La šate mi kantare“.

Počeli oni svirku, počeo i gost da peva…

– Jbt pa ovaj peva dobro, skoro kao original – šapnu Dragan, pevaču grupe Gibi.

– Pa kako da ne peva kada je to njegova pesma – odgovori Giba kroz smeh.

Pogađate… gost pevač je bio glavom i bradom Toto Kotunjo!!!

Eto i njemu je bilo zadovoljstvo da se pojavi na bini Euridike… a takvih slučajeva je bilo bezbroj…

Od Šabana Bajramoviča na vrhuncu slave, preko prvih pevačkih debija Halida Bešlića, do Neše Nenad Radulović – Poslednja igra leptira i Akija Rahimovskog pevača „Parnog valjka“…

To je jedino mesto bilo u Jugoslaviji gde su gostovali svi, ali baš svi koji su nešto značili ili su imali želju da ih vide i čuje publika, novinari i ljudi iz svih diskografskih kuća…

Euridika je, za razliku od današnjih samozvanih „popularnih klubova“, radila godinama i ceo svoj vek postojanja bila broj 1.

Današnji klubovi su „in“ samo kad se otvore i popularni su sve dok se ne otvori neki novi klub. Slavu Euridike nije mogao niko da ugrozi. Dok je trajala, a trajala je godinama, bila je na vrhu. Da li treba da dodam da u tom klubu koji je svako veče tokom nedelje bio prepun, nikad se nije dogodio ni najmanji incident a kamoli tuča… To je jednostavno bilo nezamislivo. Euridika je u svakom pogledu bila simbol zlatnog vremena i dobrog života građana Jugoslavije.

Ona se, kako takva našla i u mom romanu BojaLjubavi, u jednoj od priča… a kako se onda zabavljalo, veselilo i uživalo pokazuje i ovaj orginalni snimak sa jedne od večeri u Euridici…

Danas toga nema i ne verujem da će ga skoro biti… Neki loši ljudi, oni koji nisu mogli ni da priđu ulazu u Euridiku su uništili sve što je valjalo… pa i ovaj neverovatni noćni klub…

Foto: Screenshot/ Youtube, Giba i Orfej

Piše: Rajko R. Dvizac

Ostavite komentar