PROZORI DUŠE - LEPE REČI

Starost ih nije mučila, već samoća i tuga zbog zaborava

Razbacane kuće po padini kao pečurke činile su selo. Nekada, posle Drugog velikog rata, rodno od voćnjaka i oranica, živahno od seljana, glasno od bezbrižne dece, nasmejano od prvih ljubavi i puno od brojnih stanovnika. Svaka kuća je bila puna kao šipak. Od četvoro do devetoro pa i više što mladih, što starih. Radilo se uz pesmu, uz osmeh već sa pojavom prvih sunčevih zraka iznad obližnjeg šumovitog brda. Eh, tako beše nekad… A danas?

Foto: castellum6sr.wordpress.com

Od pedesetak kuća, već oronulih od kiša, snegova, vetrova, sunca i zuba vremena… samo je još u desetak bilo jedan do dva stanovnika. Samo starost, nigde mladosti. Crkva zatvorena, kafana zatvorena, škola zatvorena, Zemljoradnička zadruga zakatančena… Jedino je u nekadašnjoj Mesnoj zajednici još uvek bilo života. U njoj se nalazila mala prodavnica svega i svačega. U njoj se moglo kupiti hleb, mleko, kolonijalna roba, ali i poneki lekovi pa čak se tu primala ili slala pošta.

Ali ovde su retko stizala pisma. Ma bio je to događaj za celo selo kada bi došlo neko pismo iz daleka… Vlasnik prodavnice Milorad, sa svojih šezdesetak godina bio je najmlađi u selu i „devojka za sve“.

Ispred prodavnice, nalazio se drveni sto sa kariranim stolnjakom. Ostatak od nekadašnje kafane…Tri muškarca, ne zna se ko je bio stariji od koga, sedeli su, pili pivo i zavijali cigare. Ćutali su… A kao da su pričali… Ćutanjem se ponekad više kaže nego sa milion reči. Svi su ćutali istu istinu, istu bol po ko zna koji put odbolovali… Starost ih nije mučila, već samoća i tuga zbog zaborava. Utehu su nalazili jedno u drugom, u ponekom vernom psu i mački i zajedničkom ćutanju…

Iz prodavnice, teškim korakom izašla je baka Stana. Sva trojica je pogledaše i poželeše dobro jutro. Ona im uzvrati i darova im osmeh zahvalnosti. U staroj korpi nosila je litru ulja, kilo šećera, litar mleka, kvasac i veknu hleba.
– Da ti pomognem Stano? – ponudi se Petar.
– Ne treba, nije to teško. Mogu ja i sama. – odgovori mu udovica Stana.
– Ma ionako sam krenuo, a tu sam biciklom. Stavićemo je na bicikl. Neće biti teško tebi, a ni meni – bio je uporan Petar.

Stana se uzalud bunila. Petar joj je uzeo korpu i stavio na bicikl. Njegova dva prijatelja su ih ispratili pogledom usmerenim na Staninu korpu, na jedan, najvažniji proizvod – hleb iz varoši. Gospodski!

– Jesi li video? – upita Mitar.
– Varoški hleb? Jesam, kako da nisam, odgovori Živan.
– To znači samo jedno, uzdahnu tužno Mitar, opet se nada da će joj sin doći na slavu.
– Da, doći će kao što je i do sada dolazio… Nikad! Ni na očevu sahranu nije došao, a doći će na slavu, pričao je Živan.
– Eh deco, deco, zašto nas zaboraviste? Ne valja vam to. Jurite samo za parama… Jeste li srećni tamo, u belom svetu, daleko od rodne grude, od svoji roditelja? – tužno je zborio Mitar.

Oba starca istog trena ućutaše. Pustili su da im suze klize niz staračke bore. Nisu se stideli da plaču jedan pred drugim. To ne plaču muškarci, već ostavljeni i zaboravljeni roditelji.

Stana i Petar su već odmakli i nisu čuli Mitrovu i Živanovu priču.

– A piše li tvoj Slobodan iz Amerike? – pitao je Petar Stanu.
– Piše, piše… Lepo mu je tamo u toj njegovoj Ameriki, al´ brate mnogo se radi. Kažem ja njemu da malo stane, da dođe ovde i da se odmori, al´ po´so mu ne da. Prokleta da je i Amerika, šaputala je Stana krijući suze.
– Kolko on ima dece, zaboravio sam. Jesu li porasla?
– Ima sina i kćerku. Ma veliki su mi unuci. Pravi ljudi. Evo baš ove godine završavaju fakultete.
– Vidim, kupila si varoški hleb. Da nije možda rekao Slobodan da će doći sa decom na slavu?
– Reko mi je. Čvrsto obećao… Ma doći će sigurno ovog puta da vidi majku, da vidi svoje rodno selo. I da mu deca vide gde im se otac rodio. Da znaju odakle su, gde su im koreni.
– A ti si se baš spremila za slavu – upita Petar.
– Jesam, jesam… što da nisam. Slava mi je, a i sin i unuci mi dolaze, ponosno je odgovorila Stana.
Stigli su do njene kuće. Petar skinu korpu i dade joj. Ona mu se zahvali.

– I ti da mi dođeš na slavu. Ti si mi prvi komšija. Red je.
– A znaš da ću doći sutradan. Kao i uvek do sada. Neka tebe da se ispričaš sa sinom i unucima, a eto mene ranom zorom na rakiju i čast, obećao je Petar.
– Pravo kažeš Petre. Ajd zbogom, pozdravi ga Stana i uđe u kuću.

Ceo sutrašnji dan baka Stana je mesila kolače, pekla pile, gibanicu sa sirom i Slobodanovu omiljenu pitu od jabuka. Tek tu i tamo bi izašla na prag kuće i pogledala u pravcu puta. Ništa se nije čulo, ništa videlo. Automobil sa gostima se nije pojavio. Uveče je zapalila slavsku sveću, sklopila ruke i čekala, čekala, čekala…Tu je na stolici i zaspala. Gosti iz Amerike se nisu pojavili.

Ujutro ju je Petar zatekao kako spava na stolici. Začudio se njenom blagom osmehom na licu… Odavno joj nije video osmeh na licu. Delovala je srećno…
Na njegove pozive nije reagovala. Dodirnuo joj je ruku. Još uvek je bila topla, ali bez života. Stana je negde pred zoru otišla sa anđelima na nebo. Zauvek je napustila selo.

– Tamo gore na nebu, sigurno nećeš biti sama. Čeka te tvoj muž Ilija. Pozdravi ga i kaži mu… kaži mu da ću i ja uskoro doći, šaputao je Petar.

– Ne, ne bolujem od nikakve bolesti. Bolujem od ove kuge koja vlada ovim našim selom. Od samoće i zaborava…

Rajko R. Dvizac, pisac lepe književnosti…

Foto: Pixabay

Ostavite komentar