PROZORI DUŠE - LEPE REČI

Što ja moram da budem gladan svaki dan? Nekad mogu i da ne budem gladan!

Krenuo sam kod lekara odlučan da ispunim ženinu želju da me ispregledaju od glave do pete. Da mi se napiju krvi…

Foto: Pixabay

Negde pred žutom prodavnicom, tačno u centru male varoši, iznenada pred mene banu nepoznat čovek.

– Zdravo Roki. Zdravo prijatelju – kaže mi, osmehujući se.

Ja gledam njegovo izborano, previše ostarelo lice i ne prepoznajem ga. On mi se smeši. Dobronamerno, prijateljski. Osmeh od uva do uva. Pogled mi skrenu u njegove oči, kažu ljudi da one jedine nikad ne lažu. I ovog puta nisu slagale. U sivim očima, prepunim tuge i skrivene patnje najzad prepoznadoh mog sagovornika.

– Mišo, pa to si ti?! Izvini, jedva sam te preoznao – pravdam se ja.

On, doborćudan, kakav je oduvek bio, samo nehajno odmahnu rukom. Možda je i svestan koliko se promenio, koliko je naglo ostario, pa ovo moje priznanje prihvati kao normalno. Odavno se nismo videli iako živimo u „gradu budućnosti“,  obojica smo odavno, na silu, sklonjeni u prošlost…

– Pa kako si, prijatelju moj ? – pitam ga učtivo.

Osmehnuo sam se stidljivo, tek da ne uvredim njegovo izborano, umorno lice. Ja sam bolestan, pod lekovima, a on izgleda bar 10 godina stariji od mene iako je godinu dana mlađi. Ne ide to…

I tada, gotovo rafalnom paljbom, poče da mi priča svoju muku. Od toga kako se razveo, ostavio ženu da živi u njegovoj kući iako ga ne podnosi i tvrdi da „za 40 godina braka, ne može da sastavi ni jednu godinu kada je bila zadovoljna i srećna sa njim“, pa do muke sa gazdama kod kojih radi kao majstor…

– Pozove me čovek da radim kod njega. Tri dana sve ok. Svakog dana dnevnica. Mala jeste, ali meni dovoljno. Imam da kupim doručak, cigare, 100 grama kafe da odnesem kući. A onda sedam dana ni dinara da mi da. Što da radim besplatno i gladan, kažem sam sebi, i prestanem da dolazim na posao. Otišao sam bez reči. Novac koji mi duguje nisam tražio. Posle mesec-dva on me nazove telefonom i kaže da ima sklopljen sjajan posao. Da hitno dođem sutra ujutro. A kako, brate, pitam ga ja? Pa nisi mi platio ni ono što mi duguješ, a sada zoveš da ponovo da radim kod tebe. Nema smisla. Ih, šta je 4.500 dinara, kaže mi on. Za tebe možda nije ništa, a za mene je veliko kao kuća… – priča mi Miša.

Sa jedne teme prelazi na drugu, sve tuga do tuge, sve nepravda do nepravde. Srce mi se steglo, hoće da pukne… Slušam ga bez reči, gledam ga, a ne vidim ga.

U mojoj glavi ređaju se slike iz mladosti, kad je Miša bio car male varoši. Kad je on imao novca, pila je i lumpovala cela kafana, a da pri tom njegova kuća nije trpela… A imao je novca pune džepove… Išlo se u Novi Sad na lumperajke, išlo u Trst da bi se kupovala roba na kilo… Znam da je Miša jedini iz male varoši bio u Palermu i licem u lice se sreo sa sicilijanskom mafijom… Znam njegove bezbrojne ljubavne avanture… Znam koliko puta je pomogao svima kojima je trebala pomoć. Čak i ako je nisu od njega sami tražili. On je uvek prvi priskako u pomoć… Pa i meni…

Nikad, ali nikad ne mogu da zaboravim kada je moj sin Nemanja slomio nogu… Ja bez auta, bez prebijenog dinara u džepu, a dete trpi bolove. Setim se i pozovem Mišu. On ostavi sve i dojuri do kuće. Uzeo je Nemanju u naručje i na rukama ga nosio do svog auta, a posle i u Dom Zdravlja da mu stave gips. Ušao je preko reda i nije se smirio sve dok Nemanji nije stavljen gips. Ponovo ga je uzeo u naručje i doneo do auta. Uz put je, velikim osmehom, tešio i suprugu i mene.

Namrštio se kad sam hteo da platim.

– Roki, pa mi smo prijatelji. Kakvo plaćane te spopalo. Važno je da je Nemanji dobro. Čast mi je što sam ti pomogao u nevolji. Zar da pljunem na sve ove godine našeg prijateljstva? – rekao mi je sasvim ozbiljno.

A onda se ponovo osmehnuo, mahnuo nam u znak pozdrava i otišao.

– Kada bude trebao da skida gips, ja ću ponovo doći. Ne brini ništa.

I, došao je a da ga nisam morao zvati i podsećati.

Ja nisam bio jedini Mišin prijatelj. Imao ih je na stotine… Neki su to ostali i danas, a neki, koji bi lako i bezbolno mogli da mu pomognu su ga naglo zaboravili… Koje li bruke i sramote… Sitne, mizerne duše…

Gadi mi se ovaj demokratski 21. vek. Upropastiše ono najbolje u ljudima.

Rastali smo se uz pozdrav i osmeh. Prijateljski.

Umesto da odem kod lekara, otišao sam u žutu prodavnicu. Kupio sam par sitnica. U novčaniku mi je ostalo 200 dinara. Lutao sam po centru uzalud tražeći mog prijatelja Mišu. Znam da kući nemam ni dinara, ali šta mari. Prijatelj mi je u nevolji. Gladan! Znam i to da ovih 200 dinara nije ništa veliko, ali čoveku je i to ponekad preveliko. Baš kao Miši, danas. To mi je jedino bilo važno. U glavi mi je još uvek odzvanjale njegove poslednje rečenice:

– Imam obezbeđen ručak, pa i doručak ako zatreba. Ali što ja moram da budem gladan svaki dan? Nekad mogu i da ne budem gladan!

Mišu, nažalost još uvek nisam pronašao… Ne odustajem dok ga ne pronađem… Njegovu dobrotu ne mogu i neću da zaboravim.
A kod lekara? Ići ću u ponedeljak…

Autor: Rajko R. Dvizac

Neovlašćeno korišćenje ovog teksta bez dozvole autora, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi.

Knjige Rajka Dvizca možete poručiti na sajtu izdavača Cyberpublishing Verlag GmbH Wien Austria ili direktno od pisca, preko njegove Fejsbuk stranice OVDE

[frontpage_news widget="13129" name="Prethodni članci"]

Ostavite komentar